Anđeo je tako gadljiv (Radivoj Šajtinac, “Pseća suza”)

SHARE:

U svom pogovoru Psećoj suzi, naslovljenom „Sjaj u dolini barbiturata“, Vladimir Kopicl navodi da je Radivoj Šajtinac „bio donekle apartni sudeonik zrenjaninskog pesničkog serkla“ zajedno sa Vujicom Rešinom Tucićem, Vojislavom Despotovim, Jovicom Aćinom a pod ’nenasilnim mentorstvom’ predratnog avangardiste Todora Manojlovića. Meni se, kao ’ovovekovnom čitaocu Šajtinčeve poezije’ – da još jednom navedem Kopicla – čini da jezik knjiga koje imam pred sobom ima još neke neobične susede. Iščitavam redom pesme od onih iz zbirke Led i mleko, zaključno sa onima iz banatske pesmarice pod nazivom Di?, ne uspevajući da se iščupam iz gustog trstika metaforike i dokopam se nekog interpretativnog brega sa kojeg sve, poslovično, izgleda jasnije. Pošto taj breg ne nalazim za ovovekovnu, iz straha i ne pomišljam da zaronim u prošlovekovnu Šajtinčevu pustolovinu. Ali u čitalačkom predahu nakon i ovolikog niza pročitanih naslova izbijam na poljski put pukog hronološkog sleda koji ipak simulira nekakvu čistinu. 

Zemljište koje je Šajtinac uzeo pod autorsku arendu nije samo glinovito i mestimično podvodno, negde namerno neobrađeno i ostavljeno pod trskom, već je uz to i parcela na špic, dakle, u svakom smislu nezgodna za iščitavanje uz pomoć teških metodoloških plugova. Osvrnuvši se oko sebe shvatam zašto mi se na prvo čitanje Pseća suza bila toliko dopala: ne samo da je odmah do nje pomenuto dobro na kojoj se sprovodi(o) jezički inženjering vojvođanskih avangardista, već se i odmah preko puta prostiru i materijalistička ekspresivna retorika Oskara Daviča i metafizička lirska deskripcija Aleksandra Ristovića. Ova bliskost ili naporednost, ili, prosto, susedstvo, nešto je što valja katastarski utvrditi. Da li ono leži u sličnim svojstvima jezičkog zemljišta, ili u bliskom odnosu pomenutih autora prema specifičnoj pesničkoj kulturi koju gaje, ili u nečem trećem? Veza mi se intuitivno čini očiglednom, osim ako ovo Šajtinčevo susedstvo sa Davičom i Ristovićem, moja dva omiljena pesnika na srpskom jeziku, prosto, ne učitavam – što sudeći po upotrebljenoj apoziciji uopšte nije nemoguće.

Radivoj Šajtinac, Pseća suza, Dereta, Beograd, 2014.

Radivoj Šajtinac, Pseća suza, Dereta, Beograd, 2014.

Šajtinac je nejasan pesnik; ili, tačnije, Šajtinac jeste ne-jasan pesnik. On i sam o tome govori u više autopoetički intorinih tekstova, od kojih se po jedan nađe gotovo u svakoj njegovoj skorašnjoj zbirci. Nejasnost je mana samo ako je slučajna, ukoliko autor sam od sebe zahteva preglednost i jasnost, a neuspeva i da ih postigne. Ne-jasnost, ili jasno opredeljenje protiv jasnosti i svega onog što pesničko zadovoljenje njenih kriterijuma podrazumeva jeste nešto sasvim drugo. A Šajtinčeva re-contra često zvuči najsnažnije upravo onda kada se secira figura samog pesnika: „Gospodnji trabant masturbant / Pesnica puna vrelog vazduha / Ležeći zaklon leteći pupak / Nizleđni pauk misaožder / Baš – bljak / Milovao muda il govorio šta / Samo da ti se ne omakne usporavajuća asocijacija ili / Trava klizavica“ („Iskaz prilikom autopsije“). Ali ono što mi se kod ovog autora najviše sviđa nije njegova ’poetika osporavanja’, odmak od vladajuće poetske paradigme itsl… Njegova inventivnost i osobenost leže u izvedbi ovog kritičkog kontra-poetičkog stava. Pred čitaocem se u stvari otvara jedna kraljevska ležernost, kakva je samo eufemizam za (zlu, zlu) slobodu.

I u navedenom kratkom odlomku to se lepo vidi. Kvrgava asocijativnost, prepuštanje uzdi poetskog ritma samom jeziku, prljava, ’nepoetska’ leksika, poetika ružnog. Ako je Novica Tadić pisao anti-psalme, može se reći da mnoga Šajtinčeva ostvarenja liče na anti-ode. Njegovu poetiku možemo označiti kao anti-klasicističku, što ga ne čini automatski romantičarem, već nekom vrstom romantičara okrenutog naglavačke, dakle, post-modernim, a zasigurno post-bodlerovskim romantičarem. A barski, močvarni dištrikt koji je Šajtinac odabrao za topos svog pevanja (ili koji je za svog pesnika odabrao njega) sasvim je inspirativan za stvaranje naopakih oda: „Pišite male pesme / ne kratke / Već one što ne cvile i ne dovikuju / Što ne sude i ne misle, što slikaju / Usputnu floru kraj parkirališta“ („Nalog“). A to što je sebi (i drugima) naložio, pesnik na najbolji način i ispunjava nekoliko pesama dalje: „Nežan sam jer sam smrtan // Konačan i podnošljiv ali to / Mrtvom mačetu / U podnožju ograde od šimšira / Ne pomaže / Naše čučeće poznanstvo / Za trenutak, u kratkim razmacima / Vazduh pokrenut prolaskom automobila / Da / taj isparljivi otpadak / a ne moj dah / usprave, za kratko svilenkaste dlake“ (Glamur“).

I baš tu, u opisima, kada Šajtinčevi stihovi dobiju nešto svetlije tonove, na obodima njegove parcele, gde vetar ima prostora da šuštanje sirka pretvori u zanosnu melodiju, tu se negde njegova poetika dodiruje sa Ristovićevom: „Prizivao sam daleku veliku zemlju / S istorijom kojoj je i nebo tesno / Ili tlom koje se presipa iz svetla u mrak / Istovremeno / S govorljivim ribama i svetim pticama“ („Ni sam ni sa drugima“). Lako bi se svet iz terceta njegove poeme Kost i koža mogao opisati Šajtinčevim stihovima kao „bajna samica, pernata boginja, mitski kokošarnik / sav zavejan tirkiznim ljuspama sa žitnih zrna“. Prizivana zemlja, ispunjena svetim životinjama i svetlim i tamnim praznicima, ipak nikada nije i konačno prizvana. A kada se autorski glas okrene od zanetosti svetlom i mrakom i kada od sebe stvori pesnički objekat, gledajući se u umrljanom ogledalu sopstvene svakodnevice ili kada to ogledalo uperi ka drugima i svetu – kao u stihovima citirane pesme „Iskaz povodom autopsije“ – njegov glas će zazvučati prilično drugačije, jetko, izlivajući se u podrugivačkoj ali i empatičnoj ekspresiji: „Malo pišeš, malo paklu ulizuješ / Malo ritma, grča, beskičmenjaka / Sva si prilika za odustajanje / Časak svesti, prapočetak vladavine“ („Gle tebe“).

Traženje ružnog u prizoru, opisivanje pejsaža od straga, depoetizacija stvaralačkog čina, hotimično hiper- i ponekad gotovo nad-realističko jezičko zumiranje koje holističke, potencijalno cele-lepe motive prozire do spleta žilica u masti, šlajma i limfe, intertekstualno zainteresovana subjektivnost koja književnim i umetničkim pretekstima ne prilazi u rukavicama već ih nemilosrdno izvrće na naličje ne štedeći se, ogoljujući pri tom procesu i sebe. Ovo jeste pevanje iz žila i mesa, ali ne iz njihovog vitalizma već iz slabosti, nepouzdanosti i sporog gašenja; to je pevanje iz flore, ali one crevne, pevanje iz neregularnosti metabolizma uz gotovo usputno razvijanje filozofije koja lebdi nad banalnom mistikom probave, lične i kolektivne. Tu se Šajtinac dodiruje sa Davičovom ekspresijom, u slobodi jezičkog ekcesa, u odustajanju od estetske iluzije zarad iskrenosti ostvarivane u nepatvorenom poetskom govoru i kritičkoj ekspresivnosti, u ležernoj materijalističkoj retorici nužnog, telesnog pisma – iako njegov begejski deo sveta ni na trenutak ne postaje Davičov Zrenjanin.

Pseća suza, kao ni prethodni naslovi ovog autora, nije knjiga jezičkog eksperimenta. Ona nije ni konceptualistička ni konkretistička. Nema u njoj jezičkog apsurda Vujice Rešina Tucića, esejističkog humora Vojislava Despotova, stišanog retorskog siromaštva Slobodana Tišme ili postavangardne poze Vladimira Kopicla. Obraćanje Velimiru Hlebnjikovu, kome je zbirka i posvećena, u pesmi „Napolje, samo napolje“ dolazi iz očigledne vremenske i stvaralačke udaljenosti ali i iz čitalačkog sa-pisanja. Glas pesnika koji je nežan i smrtan obraća se glasu drugog pesnika čiji je futuristički zaum sada već predmet u arhivi književne svesti. Rezultat je melanholija, a ne oduševljenje ili entuzijazam. Govoreći o (neo)avangardistima, o Ristoviću i Daviču, mogu da pravim pre svega negativna određenja, da apofatički utvrdim pre svega ono što Šajtinac nije. Sporne dodirne tačke na koje se pozivam pokušaj su da na neki način rastegnutim poređenjima pokušam (sebi) da objasnim snažnu harizmu ovih hromih, smireno-očajnih tekstova koju sam osetio. Jasno mi je da linija koja spaja pomenute pesnike nije tipološka, ni poetička, već topološka. Ono što mi se sve vreme nameće kao sličnost u stvari je prosta katastarska blizina njihovih ‘parcela’. A obeležja tog mesta su osvojena sloboda – ili osuđenost na nju – skrajnutost od glavnih tokova i istrajavanje u obrađivanju permakulture ispunjene zaboravljenim lokalnim vrstama, poetske bašte koja nekim poklonicima standardne agrikulture može izgledati haotično i bezvredno, ali čija se neslućena plodnost postojano i tiho iz godine u godinu uvećava.

Bojan Vasić