Jesen u Pešti. Kiša neodlučno pada dok pokušavam da pronađem mesto na kome se nalazio Detty pansion. Ovaj deo grada se nije mnogo promenio. Prošlo je više od deset godina otkako sam poslednji put bio u Zuglu. Mnogo puta sam potom prolazio kroz Peštu, jedinu kapiju ka ostalim srednjeevropskim gradovima. Bile su to samo kratke posete u kojima nisam imao vremena da svratim u moj stari kraj. Presedanja na Keleti železničkoj stanici bi bila dovoljna da skoknem na jedno vino u Kamara kafe, pa pojurim nazad na noćni voz za Beograd. Danas ta železnička linija ne postoji, a Beograd je sasvim izolovan. Iz njega se više ne može jeftino putovati.
Pomalo nevoljno, ovaj put sam u Peštu doputovao automobilom. Sa automobilom nisi sam. Ne možeš da ga prosto ostaviš i odeš. Auto je luksuz, ali i odgovornost. Poput konja, on zahteva brigu. Uz to, veliki gradovi popunjavaju budžete tako što naplaćuju vozačima skupa parking mesta.
U redu, ovog puta makar imam dovoljno vremena da potražim Detty pansion. Blaga kiša mi ne smeta. Spira prašinu i pročišćava boje. Zuglom vlada zelena boja drveća, travnjaka i negovanih bašti. Uvek je delovao kao mirno mesto za imućne ljude koji lagodno žive nadomak centra grada.
Preskačući barice kako bi mi čarape ostale suve, shvatam da ovo nije tek potraga za zgradom ili uspomenama. Toliko puta sam već preskakao barice na ovim ulicama. Osećam kako se razbudila stara gipkost u pokretima. U ovoj šetnji Zuglom, nadam se da ću se, pre svega, sresti sa nekadašnjim sobom. Od tog susreta ne očekujem ništa dramatično, možda tek nešto sentimentalnosti i nekoliko pitanja. Možda me pogodi jedna od onih poticajnih setnih slabosti? Nadam se da ću u sebi iskopati volju da ponovo pišem. No, da bi se to dogodilo, moram prvo da znam o čemu bih pisao, a zatim i da razjasnim sebi kako to treba izvesti. Tu pravila ne postoje, ali se neka pobuda mora izvršiti.
* * *
Prisećam se kako sam dospeo ovde. Postao sam deo Detty pansiona zato što je to bilo prirodno i neizbežno. Sada znam da su mi takva mesta potrebna. Istovremeno, nisam mogao ni da biram previše. Objasniću zbog čega.
Krajem nultih i početkom desetih godina, počeo sam da radim kao inženjer na projektima u inostranstvu. Kako sam radio za neveliko beogradsko zastupništvo razgranate međunarodne firme, prva veća kancelarija, kao i moja tehnička podrška, bili su u Pešti.
Budimpešta je veličanstven grad, ali isprva mi se nije otvorila. Nisam se odmah snašao, tek sam učio kako se pristupa nepoznatim gradovima. Bila su to moja prva iskustva sa radom u inostranstvu. Jedno je kad se odlazi u turističku posetu, a sasvim druga stvar kada se u nekom mestu radi duže vremena. U takvim slučajevima, ako ne ume da pročita grad i zajednicu u kojoj se našao, čovek može da sklizne u stanje velike samoće i otuđenosti. Potrebno je sa sobom razrešiti ta stanja. Pored toga, imao sam još dve prepreke – društvene okolnosti i jezik.
Srbija u to vreme nije bila nimalo integrisana u evropsku privredu. To je donelo gomilu vrlo praktičnih problema za nas koji smo radili na projektima u inostranstvu. Mađarski ogranak firme bi rezervisao hotel, najčešće neki sa četiri zvezdice i nimalo jeftin. Morao sam da plaćam u gotovini na recepciji, da bih zatim te račune prilagao mojoj beogradskoj firmi koja ih je dodavala na ukupan račun za troškove mog rada. Kako u Srbiji nisu bili dostupni u to vreme već uhodani mehanizmi plaćanja između evropskih firmi, a ni savremene novčane transakcije preko interneta ili kartica, morao sam da nosim sa sobom velike svote deviza koje su služile za namirivanje troškova smeštaja. Te sume bi često prevazilazile nekoliko mojih mesečnih plata. Naravno, osećao sam nelagodu kad god sam odgovarao za tuđ novac. Uvek sam osećao olakšanje kada bih platio hotel i oslobodio se tih deviza. Ako bi moj posao u Pešti bio duži, količina neophodnog novca bivala bi veća. Morao sam da učinim nešto po tom pitanju. Zamolio sam ljubazne kolege da mi pronađu neki jeftin smeštaj za vreme mog boravka u gradu. To ih je začudilo. Verovatno sam bio prvi gost inženjer koji im je postavio takav zahtev. Predusretljiva sekretarica je počela sa potragom. Tako smo došli do Detty pansiona u Zuglou, mesta na idealnoj udaljenosti od radnog mesta, uz to i sa najpovoljnijom cenom.
Dodatno, morao sam da rešim i problem jezika. Kada sam prvi put došao u Budimpeštu, jedva sam govorio mađarski. Do tad, upotrebljavao sam ga isključivo u razgovoru sa bakama u Kuli i Pančevu, a sa roditeljima već retko. Od svoje šeste godine, živeo sam u Beogradu, a maternji jezik je ispario iz svakodnevice. Uz to, nisam ni jedan dan išao u školu na mađarskom. Ono što mi je ostalo, bili su solidan izgovor, osećaj za zvučnost jezika i minijaturni fond reči iz detinjstva. Na moje iznenađenje, kolege iz Budimpešte u to vreme nisu dobro govorile engleski. Iz osećaja odgovornosti prema preuzetom poslu za koji sam brinuo da li će da bude valjano urađen, posle jedne teške noći u kojoj sam po bljuzgavici pravio manične krugove po Varoš Liget parku, doneo sam vrlo tešku odluku da na poslu pokušam da progovorim mađarski. Otvorio sam sveščicu i u nju upisivao reči iz oblasti tehnike za koje nisam ranije čuo. Računar se kaže számítógép. Pumpa se kaže szivattyú. „U redu, szivattyú, zapamti to.“ Od pokušaja da zapamtim što više novih reči, mozak mi je goreo.
U pristojnim hotelima sa tri, četiri zvezdice, sve funkcioniše besprekorno i na recepcijama govore sve neophodne jezike. To nisu bila mesta na kojima sam mogao da unapredim svoje znanje mađarskog. Kada bih pokušao da im se obratim, nasmejane recepcionerke bi, videvši da se mučim, odmah razgovor prebacile na engleski. Na taj način nisam mogao da napredujem, a cela situacija je činila da se osećam dodatno izolovano. Bila mi je neophodna sasvim drugačija sredina. Nju sam pronašao u Detty pansionu.
* * *
U Zuglu, vazduh miriše na biljke. Ulazim u Gervay ulicu iz pravca potoka sa rakovima. Ime te ulice i dalje vrlo dobro pamtim. Tamo se nalazio Detty pansion.
Pansion koji tražim više ne postoji, to znam. Tražeći , nisam mogao da pronađem ponudu za sobe u Detty pansionu. Nadao sam se da i dalje, nekim čudom postoji, možda pod drugim imenom. Međutim, u Gervay ulici više nema ponuda za bilo kakav smeštaj. Zaključio sam da pansiona nema i da ništa ne treba da očekujem od ove potrage. Pa opet, osećam se kao neko ko se vraća kući. Oprezno sa emocijama, one mogu da nokautiraju ako nas zateknu na pogrešnoj nozi.
Kuće u Gervay ulici su velike i lepe. Za neke možemo da kažemo da su palate, a za neke da su pristojne stambene zgrade. U urednim dvorištima je drveće. Fasade su dobro održavane. Nijedna kuća nema više od tri sprata. Na ulici vlada mir, gotovo kao u provinciji. Gde li se nalazio Detty pansion? Ne prepoznajem ga ni u jednom od zdanja kraj kojih prolazim. Sumnjam na jednu od zgrada, možda i na još jednu, ali ne mogu da se odlučim. Ta nesigurnost me izenanada ispunjava setom. Kao da mi neko brlja po sećanjima i poigrava se mojim razumom.
* * *
Vraćam se u smeštaj, u stančić iznajmljen preko Bookinga u obližnjoj Bosnyak ulici. Tamo pretražujem e-mailove od pre deset godina. Tražim po ključnoj reči – Detty. Prošlost se vraća kroz arhiviranu staru prepisku.
Prvih puta sam smeštaj rezervisao mejlovima na engleskom jeziku. Kasnije sam se osmelio i pisao im na mađarskom. To je bio potpuno nepravilni mađarski, sa neprijatno mnogo slovnih grešaka. Spomenik mojim prvim pokušajima da ponovo osvojim jezik svog ranog detinjstva. Čitam te nespretne rečenice, istovremeno se stidim, ali i radujem. Da nije bilo te trapave korespondencije, ništa ne bih naučio.
Osoblje Detty pansiona je u početku odgovaralo poslovno i ljubazno. Posle par meseci, komunikacija je postala prisna.
„Dragi Daniel, slobodne sobe za tebe uvek ima. Samo dođi.“
* * *
U tipskom potpisu svakog od tih mejlova je adresa pansiona. Zapisujem broj i vraćam se u Gervay ulicu. Sada je sve jasno. Trospratnica na koju sam prvo posumnjao nekada je bio Detty pansion. Deluje uredno, čisto i održavano. Ispred je parkirano nekoliko novijih automobila. Prilazim kapiji. Na interfonu čitam prezimena. Na svakom spratu je jedna porodica. Sada je to stambena zgrada.
Ne, ništa. Odmičem se, prelazim na drugu stranu ulice. Da li je sećanje toliko kvarljivo? U toj široj slici, pokušavam da se uhvatim za neki detalj. Da, dve visoke jelke u dvorištu ispred ulaza, njih prepoznajem. Kapija i ulaz. Polako se vraćam.
Gledam prozore. Iza njih, u tim sobama, iza zavesa, proveo sam mnoge nedelje. Pokušavam da otvorim pansion, u sebi. Ulazim u zgradu.
* * *
Odmah iza ulaznih vrata, nalazilo se maleno predvorje u kojoj se taksidermija pomešala sa plišanim igračkama. Sećam se da je u tom prostoru bila postavka koju je činilo nekoliko prepariranih životinja, recimo ris ili pas, ali i veliki plišani medved, kao i još nekoliko manjih plišanih igračaka. Sećam se i velike ptice, možda čaplje u tom neobičnom prizoru. Ta postavka je, uz slabo osvetljenje, zbunjivala nepripremljenog posetioca. Umesto da bude simpatična i poželi dobrodošlicu, bila je čudna i pomalo jeziva. Na zidu, pored tih životinja, na papiru je bilo ispisano obaveštenje „Animal friendly“.
Koraci su dalje vodili uz kratko stepenište na nivo recepcije. Zvuci su se utapali u tamno drvo. Stepenište, vrata, šank koji je pretvoren u recepciju, police za ključeve soba, sve je bilo od zagasitog braon drveta. Pod je bio popločan keramikom u sličnoj boji. Nijedna prostorija nije bila previše osvetljena. Zidovi su bili oker boje. Pored recepcije se nalazio frižider sa staklenim vratima, a iznad njega televizor. Ispred recepcije je bila kožna ugaona garnitura sa stočićem. Pri večito prigušenom osvetljenju, lica stanovnika pansiona se nisu jasno razaznavala. Zdanje je bilo takvo da se u njemu moglo kriti. Vladala je neka poverljivost, takva da bi se u njoj svi još više otvarali.
Na recepciji je najčeće bila Marina. Ona je i vodila mesto. Živahna žena sa kojom sam se odmah sprijateljio. „Ni ja nisam odavde“, rekla mi je. Marina je rodom iz Rumunije. Sa ćerkom je, pod opasnošću po život, pobegla iz zemlje nešto pre nego što će diktator Čaušesku da bude svrgnut. Počela je novi život u Mađarskoj, menjala poslove, da bi naposletku vodila Detty pansion. Ćerku je poslala dalje u svet, negde u Australiju ili Novi Zeland, koliko se sećam.
Sa njom sam razgovarao na mađarskom, neprekidno se izvinjavajući što ne govorim dobro. Ona me je hrabrila, uveravajući me da je i sama tako govorila kada je stigla u Peštu, da je to prirodno i da ću brzo popraviti izgovor i povećati fond reči.
Posle nekoliko razgovora sa njom, saznao sam da je Marina našla momka koji je imao farmu nojeva u Leskovcu, pa je znala i nekoliko fraza na srpskom. Zbog toga je povremeno putovala daleko na jug na nekoliko dana.
Kada je Ruža Magdolna, mlada pevačica iz Vojvodine, ušla u samo finale mađarskog takmičenja za pevačke talente, na recepciji smo zajedno gledali TV prenos i strasno navijali za nju. I ona je poput nas, kao autsajder, došla u Peštu i prijavila se na to takmičenje. To veče je pobedila u finalu. Punim srcem smo se radovali zbog te devojke. Lepo smo proslavili njen trijumf ponudom iz frižidera.
Marina, ali i ostali likovi koji su prolazili kroz pansion, imali su gotovo filmske živote. Pratio me je osećaj da sam se našao u nekoliko filmova koji su se istovremeno projektovali preda mnom. Oko mene su bili putnici, begunci i otpadnici. Privlačilo ih je ovo mesto.
Nekih dana pored mene bi prolazio prodorni čovek, opasnog izgleda, pokreta kao kod leoparda, obučen u crnu kožnu jaknu. Viđao sam kako vodi zgodnu damu sa sobom na sprat. U bušnoj diskreciji recepcije, objašnjeno mi je da je to Čečen koji je pobegao iz Rusije i kog juri tamošnja vlast zbog optužbi da je terorista. Ponekad je svraćao da prespava. U tamnim tonovima pansiona svi su bili bezbedni. Nikome se nije jasno videlo lice.
Tehnika pesme, esej Antuna Branka ŠimićaPored Marine, koja je jedina bila stalno zaposlena, na recepciji su radili mladi ljudi kojima je to bio privremeni posao za džeparac. Oni bi tek natucali engleski, pa smo, na moju sreću, morali da se sporazumevamo na mađarskom. Bile su to studentkinje iz malih gradova koje su pokušavale da skrpe kraj sa krajem u prestonici, ali i Tamaš, školovani operski pevač koji nikako nije mogao da pronađe angažman. Zajedno smo proslavili kada je dobio priliku da peva u nekom provincijskom pozorištu. „Napokon!“ Posegnuli smo za frižiderom.
Dužnost tih povremenih radnika je bila da provedu noć na recepciji pansiona i ujutru posluže doručak.
Pansion je služio doručak u nevelikoj trpezariji pored šanka. To je bila jedina prostorija u kojoj je ujutro bilo svetla. Nije to bio loš doručak. Hleb, jaja, sirevi i suhomesnati proizvodi, paprika, paradajz, žitarice, sirup sok, jogurt i mleko. Kada se na tu hranu doda i ručak koji sam imao na poslu, zatim neka turska brza hrana za večeru, kao i dosta alkohola uveče u Kamara kafeu, nije iznenađujuće da sam se u Pešti toliko ugojio da mi je po okončanju posla u tom gradu trebalo više od pola godine da vratim uobičajenu kilažu.
U trpezariji sam viđao i drugačiji Detty pansion. Egzotični stanovnici pansiona nisu silazili rano na doručak. Oni nisu imali takva zanimanja zbog kojih bi se rano budili. Doručak je bio prilika da vidim manje imućne nemačke penzionere koji su dovodili svoje unuke da vide Peštu. Bilo je tu i ljudi koji bi prespavali samo jednu noć, ćutke pojeli nešto i nastavljali put.
Na zidovima pansiona, bilo je dosta fotografija. Na nekima je bila prikazana zanosna mlada dama. Prepoznao sam na jednoj Stari most u Mostaru u Hercegovini. Marina mi je rekla da je to vlasnica Klodet. Zapravo, ona je sve vreme živela sa nama. U prizemlju, u nivou recepcije i trpezarije, bio je njen stan. Sada u srednjim godinama, lepa žena koja se bavila pevanjem i pisanjem šlager pesama, povremeno bi se pojavila među nama. Imala je neku vrstu zanosne aure slavnih osoba. „Znaš, ona je bila i na televiziji“, rekli su mi. Ne znam kolika je bila njena slava van pansiona, ali sam ponekad zamišljao da se poput Grete Garbo povukla u senku, živeći od prošlosti. Naravno, to je bila samo moja fantazija, moguće je da sam sve pogrešno razumeo ili je moja priroda takva da stvara priče i gradi bajkovite konstrukcije i od najporoznijih materijala. Kada je Klodet čula da sam došao iz Beograda, objasnila mi je kako je nekada sa ocem odlazila u Mostar i da jako voli taj grad. U mladosti je često letovala u Dalmaciji. Pominjala je da, između ostalih, ima i grčko i albansko poreklo, sa Kosova, otud njena ljubav ka, u to vreme, tek nedavno upokojenoj Jugoslaviji.
* * *
Nedelje i meseci su prolazili. Postajao sam deo inventara pansiona. Dočekivao sam i ispraćao goste. Davao im savete kako da stignu do mesta u gradu. Najvažnije, imao sam sa kim da govorim na mađarskom. Bio je to zdrav život. Ujutro bih, nakon obilnog doručka, krenuo peške kroz Zuglo na posao. Krepka šetnja od dvadesetak minuta. Posle posla se ne bih odmah vraćao nazad u pansion, već bih produžio ka gradu, najčešće do Kamara kafea u kome sam našao drugo važno sidrište. Tamo sam imao dodatnu priliku da opušten alkoholom vežbam jezik sa živopisnim posetiocima lokala. Na kraju dana, trolejbusom broj 74, vraćao sam se u Zuglo i Detty pansion na kratak pozdrav na recepciji, nakon čega bih se penjao uz stepenice u sobu i završavao dan.
Da, a sobe? Sobe su bile skromne, sa kupatilom i televizorom sa katodnom cevi koji je hvatao tek par kanala. Sve je bilo čisto, ali se videlo da se pomalo štedi na deterdžentu. Izgled i kvalitet soba za mene nije bio od presudne važnosti, jer nikada nisam ni ostajao u njima duže nego što je neophodno. One su služile da se u njima prespava i obavi higijena. Mada, pansion je dopirao do mene i tokom noći. Neretko sam kroz tanke zidove čuo kako se gosti svađaju, glasno smeju ili vode ljubav.
Kako se posao zbog koga sam dolazio u Peštu bližio kraju, tako su se završavali i moji dani u pansionu. Pred sam kraj, među nama se pojavio Kubanac koji je izbegao sa tog dalekog karipskog ostva i zbližio sa gazdaricom Klodet. Uselio se u pansion sa svojom ćerkom tinejdžerkom, tamnoputom devojkom savršenog tena. Mlada Kubanka se šetala pansionom sasvim oskudno odevena, ogrnuta bade mantilom. Bila je poput gazele koja klizi prostorijama, puteno, a izvan jave. Njena vitka figura koja mekim koracima, kao da pleše, lebdi ka trpezariji, poslednje je čega se sećam iz Detty pansiona.
Kada se moj posao u Pešti konačno završio, otišao sam i više se nisam vratio.
* * *
Kiša počinje da pada jače. Moram da potražim zaklon. Pružam korak Gervay ulicom. Ponovo odlazim. Pansiona više nema, sećanja su nesigurna, sve je neka izmaglica. Kiša. Možda sam sve i izmislio, uobrazio. Marina, Klodet, Tamaš, niz studentkinja na recepciji, čečenski begunac, Kubanac i njegova ćerka… Likovi iz moje mašte. Na kraju, za utehu, osim te dve visoke jelke ispred jedne zgrade u Gervay ulici, možda je jedini dokaz da sam ovo stvarno doživeo, to da sam uspeo ponovo da progovorim mađarski jezik.
Ilustracija: freepik.com
Ovaj esej u audio formatu (čitao i tonski zabeležio Ivan Čkonjević) možete preslušati ovde.
Takođe, pročitajte još jedan esej Daniela Kovača “Ja sam Mona Liza – ogled o fotografiji sa majicom iz supermarketa”, kao i Kovačev tekst o stvaralaštvu i karijeri Boba Dilana.