Na planeti Dilan

SHARE:

bob dilan

Daniel Kovač
Na planeti Dilan

Folk pevač, kantautor, pesnik, pijanista, nevoljni vođa supkulture, električna rok zvezda, begunac, prozaista, glumac, montažer, jevrejin, hrišćanin, plesač, slikar, vajar, prijatelj, scenarista, Elston Gan, Džek Frost, disk džokej, večiti provokator… Sve su to reči koje mogu da imaju veze sa Bobom Dilanom, ali zapravo on će uvek da izmakne etiketiranju, u to ne sumnjajte. Opet, ako mu priđete i pregurate to gunđanje hrapavim glasom, otkrićete jako bogat i zanimljiv svet, skoro planetu na kojoj se možete povremeno nastaniti. U ovom tekstu bez biografskih podataka koje možete i sami da pronađete, pokušaću da sagledam poneku stvar, smatram interesantnu, a verovatno nasumičnu i do pola faktografsku, a od pola možda izmišljenu. Tako mora da bude kada se radi o Dilanu, verovali mi ili ne.

Dilan je svakako hrlio ka iskustvu kad je bio mlad. Sebe je verovatno doživljavao kao skitnicu, vagabunda, čak i ako to uglavnom nije bio. Morao je ipak da dobaci malo dalje. Izmišljao je svoju biografiju i izmišljao sebe. Imao je sposobnost da dokuči stvari koje su van onoga što su mu telo i njegovo kretanje dozvoljavali. Divna je to sposobnost, da napraviš sebe. Otud pre svega ime, pa zatim i taj glas i lirika starozavetnog mudraca kojim nam se obraća u najranijim pesmama poput Masters of war ili Hard rain’s a-gonna fall. Te pesme se nalaze na prvom albumu na kome je pevao svoje autorske stvari (The Freewheelin’ Bob Dylan, 1963). Mlad čovek sa takvom ubedljivošću peva te velike pesme koje je, uz to, sam i napisao. Za takav, slobodno možemo da kažemo, podvig, morate sebe da osmislite kao mudru i drevnu osobu, iako imate samo dvadeset godina, a to je velika igra. Već samo dve godine kasnije, trebalo je to srušiti.

Dilan ovo još uvek radi. No, to nije jednostavno, nimalo. Da bi se redefinisao moraš prvo da srušiš sebe. Sledi serija neočekivanih poteza, skretanja u pogrešnom pravcu, naizgled iracionalnih odluka. Na primer, 1967. godine proveo je par meseci svirajući i snimajući sa grupom The Band u slavnom Big Pink studiju (to su snimci koji će dosta kasnije postati legendarni pod nazivom Basement Tapes) i kad su se njegovi prijatelji ponadali da će sa njim snimiti ploču i krenuti na turneju, on je zbrisao u Nešvil i sa tamošnjim studijskim muzičarima za par dana snimio album John Wesley Harding sa potpuno drugim pesmama. Možemo samo da zamislimo veliko razočarenje njegovih prijatelja iz The Band-a i trzavice koje je među njima izazvalo Dilanovo bekstvo, ali danas, na naše zadovoljstvo, imamo sve – i John Wesley Harding (1967) i Basement Tapes (objavljen tek 1975, a kompletno 2014).

Nauči nas da sve što je ukalupljeno, statično na bilo koji način, neminovno tone i umire. Čim nešto proglasite za veliko, neupitno, bitno, onakvo ili ovakvo – to umire odmah. Osim… Osim ako ga potpuno ne izvrnete i ne sastavite ponovo na drugačiji način. Izazovno je slušati evoluciju njegovih pesama kroz godine. Aranžmani se toliko razlikuju da je ponekad teško prepoznati o kojoj se pesmi radi, pesme dobijaju nova lica, možda čak slabije našminkana nego prethodna, ali nastaviće sa životom. Tako je sa Dilanom, nećete dobiti ono što očekujete, dobićete nešto drugo, neku varijaciju, pa se snađite sa tim. Otud i album božićnih pesama (Christmas In The Heart, 2009) ili album obrada pesama koje je izvodio Frenk Sinatra (Shadows in the Night, 2015). Neobično, ali ne i neočekivano.

Vrlo je interesantan i njegov odnos prema tradiciji. Dilanov opus (samo sa jedne strane) možemo da smatramo za nadgradnju pesmarice američkog folka i bluza. Njegov doprinos u tome što je ta muzika postala globalna baština i način izražavanja mnogih ljudi u skoro svakom delu sveta je nemerljiv. I u Dilanovom odnosu prema tradiciji treba primetiti da je uzimao, kombinovao, rastavljao stare pesme i učinio da se ne skamene, da preguraju do novih slušalaca i novih generacija. Zapamtite, samo ono sa čime možete da se igrate, da ga izvrnete skroz naopačke i da dalje ostane na mestu, može trajati. No, Dilan, kao baštinik tradicije ipak čvrsto drži uzde u svojim rukama. Uspeva mu da u isto vreme bude i ozbiljan i zaigran, poštujući izvore.

Sa druge strane, tu je on, čovek koji piše, vaja pesme. Majstor stihova. To je opet jalovo rečeno, jedno opšte mesto. Najlakše je samo reći Dilan je najveći pesnik, kantautor, Homer našeg doba. To je opet okoštalo. Kada to tako definišete osudili ste ne Dilana, već samu tu tvrdnju na propast. Toliko smo do sad naučili. Zato bih se vratio na same stihove i ono što je džingl džangl u njima. U pesmi Tambourine man (1965) Dilan jutro naziva džingl džangl jutrom, otud sam uzeo ovaj izraz. Dilanova mašta i tok misli kroz pesmu su neverovatno uzbudljivi. Kao da uspeva da zakači na udicu jezik i misli, zabaci ih, one odu, ulove neki plen, pa ih on vrati nazad. Kao da nas zavlači i navodi na pogrešnu stranu, pomalo vuče za nos da bi nas posle vratio na pravi put, da snažnije poentira. Odmak od ranog, „biblijskog“ sebe napravio je pesmom My back pages (1964) u kojoj kaže „da je bio toliko stariji tad, puno je mlađi od toga sad“. Ta pesma ujedno počinje slikom u kojoj tvrdi da su „grimizni plamenovi povezani kroz moje uši“.  Enigmu tog stiha iskustveno razrešavamo između osećaja koji imamo kada pijemo vrlo jako alkoholno piće i grozničavog razmišljanja napregnutog uma. Možda je baš u toj pesmi rođen taj džingl džangl u pesmama. Recimo, kada opisuje ubistvo Heti Kerol (The lonesome death of Hattie Caroll, 1964) on sprečava katarzu govoreći nakon svake strofe da još nije vreme za suze, kao da želi da nas zadrži da budemo objektivni i hladni pre izricanja suda, kao da nas stavlja u poziciju porote. Tek na kraju, kada nam otkrije da je ubica Vilijam Zanziger dobio samo šest meseci zatvora, hladno kaže da je sad vreme za suze i time sruči svu nepravdu i nemoć tog slučaja na naša pleća.

Već naredne 1965. godine Dilan objavljuje Higway 61 revisited, pesmu u kojoj se Bog obraća Avramu, biblijskom ocu naroda i zahteva od njega da ga ovaj ubije. Avram pita da li se Bog šali, Bog kaže ne. Avram pita gde Bog želi da ga ubije, a on odgovara na autoputu broj 61. Pesma izaziva vrtoglavicu od neobičnih slika i vešeznačnih metafora. Sve je tako uzvišeno i svakodnevno i sve je izvrnuto naglavačke i ponovo sastavljeno. I pored toga, upravo zbog Dilanove igre, i Bog i Avram su živi i stvarni,  tu pred nama, a ne neki apstraktni likovi iz Biblije. Uopšte, Bog u Dilanovim pesmama je pre onaj starozavetni koji sudi i kažnjava nego onaj novozavetni koji oprašta. Posledice dela su neminovne, pa vi vidite šta ćete da radite i kako.

Još jedan, možda najlepši primer džingl džangla nalazimo u pesmi Tangled up in blue (1975) u kojoj je opisan ljubavni odnos na potpuno neverovatan način. Ljubavnici se stalno sreću i rastaju, misle jedni o drugome, u jednoj strofi beže kolima, roditelji ne odobravaju njihovu vezu, menjaju se uloge, on beži, ali ona ne napušta njegove misli, sreću se u toples baru, u Nju Orleansu, čitaju pesme predrenesansnih pesnika, onda su u ljubavnom trouglu, prolaze godine… A sve to staje možda i u jedan dan, svi ti rakursi iz kojih možete posmatrati jednu ljubav i sebe u ljubavi. Pesma se završava putovanjem i verom u sebe, jer jedino kroz kroz te dve stvari ljubav će dobiti priliku da nastavi da živi.

Dilan je pomalo pod pritiskom izdavačkih kuća objavio knjigu Tarantula (napisana 1965-66, objavljena 1971). Knjiga spada u ono što se ponekad naziva eksperimentalna proza. Teško je svrstati negde taj bujni izliv potpuno nevezanih ili lucidno povezanih rečenica, sve u svemu jedan trijumf i slavni promašaj u isto vreme. Na Tarantulu se može gledati kao na knjigu generacijskog senzibiliteta. Delo jako sličnog ukusa napisao je i Džon Lenon (In his own write, 1964). Čitajući te knjige kao da se družite sa podsvesnim blesavim u vodećim autorima tog doba. U javnim ispoljavanjima Bitlsa, Roling Stonsa, Montipajtonovaca ili Dilana, i dan danas Joko Ono (kod nas odjeke toga nalazimo, na primer, u seriji Neven ili aktivnostima kružoka Klipani u pudingu) postoji ta nit spontane blesavosti koja kao da nije dovoljno baštinjena, a duboko je povezana sa lutajućim mislima koji su ništa drugo do kratkotrajna ispoljavanja lične slobode. Danas bi obe pomenute knjige verovatno bile iskasapljene uredničkim intervencijama i ne bi ostao ni delić te dragocene razbarušene atmosfere. Ali to više govori o našem ukalupljenom i mrtvom vremenu nego o Dilanu i njegovoj generaciji.

U stvari, kod Dilana puno toga je u komunikaciji. Neobično je to da je on sam nepristupačan, hrapavog glasa, nekontrolisan i neočekivan, a opet komunicira sa toliko puno ljudi širom sveta. I pri tom to radi onako kako to on želi, po njegovim pravilima, a ne kako bi publika htela. To postiže time što, sa jedne strane, on nikada ne podilazi publici i ne potcenjuje je. Sa druge strane, u svom delu on nije egoista. Njegove pesme nisu toliko usmerene na njega (iako ima i te kako introspektivnih radova), on je više pripovedač usmeren ka spolja, ka svetu i pokazuje veliko razumevanje i empatiju za junake svojih pesama.

Dilanovo putovanje se ni danas ne usporava. Nalazi se na neprekidnoj turneji i u odličnoj je formi za pisanje pesama. Napisao je knjigu memoara u kojoj je, pretpostavljate već, upitno gde je granica memoara i gde počinje fikcija (Hronike, 2004), slika, vaja, vodi radio emisije. Duh mu je vrlo vitalan i u dobroj je stvaralačkoj formi. Na poslednjem studijskom albumu sa originalnim pesmama Tempest (2012), naslovna pesma govori o potonuću broda Titanik, proteže se na gotovo četrnaest minuta i pored detaljnog opisa dešavanja na brodu ubacuje i motive iz filma Titanik (1997) reditelja Džejmsa Kamerona, igrajući se percepcijom slušaoca koji ne zna da li se radi o faktima ili fikciji. Tako u pesmi imate i Lea (glumac Leonardo di Kaprio koji tumači glavnu ulogu u filmu), koji zaljubljen crta akt svoje ljubavi, a što je dešavanje filma, ne istorijska činjenica. Na istom albumu nalazi se i pesma Roll on John koja istovremeno govori u Džonu Lenonu i Jovanu Krstitelju. Opet džingl džangl, opet.

Ako želite milozvučnost i savršenstvo bolje odmah odustanite od Dilana i živite u potvrđeno nepostojećem svetu milozvučnosti i savršenstva.  Ako ne, poslušajte ga. Opus mu je toliko velik i raznovrstan da se čini da je pokrio većinu aspekata čovekovog života i ima pesmu o svakom od njih. Zbog toga ga možete upotrebiti kao dobrog sagovornika koji vas možda neće slušati, ali će vas razumeti. Iskušavaće vašu pažnju i strpljenje, ali će vam reći nešto što vam može biti stvarno potrebno. Slobodno ga iskoristite.
Vredi povremeno sleteti na planetu Dilan.

Daniel Kovač je rođen u Beogradu (1974), po struci je elektroinženjer. Gitarista je benda „Jarboli“ od njegovog osnivanja, a u poslednje vreme vodi i svoj paralelni, folklorni, muzički projekat „Jesenji orkestar“. Do sada je objavio tri romana: „Logika reke, pruge i otpada“ (2002), „Carstvo“ (2007) i „Uzvodni bluz“ (2009), a sa prvim je ušao u najuži krug za NIN-ovu nagaradu. Pored književnosti i muzike, bavi se i vizuelnim umetnostima, a čest je gost i učesnik raznih muzičkih, pesničkih i umetničkih događanja. Živi i radi u Beogradu.