Toni Morison o rasnoj lepoti i mržnji

SHARE:

„Najplavlje oko“ (preveo: Stefan Kostadinović), prvi roman Toni Morison, slavne i nagrađivane američke spisateljice i prve crnkinje koja je dobila Nobelovu nagradu, objavljen je u produkciji izdavačke kuće Darma. Morison je u ovom romanu progovorila o nekima od svojih glavnih tema, kao što su položaj afro-američke zajednice i rasizam sa kojima se ona susretala kroz istoriju, a koji je ponekad bio i internalizovan. Ovaj predgovor svom prvencu napisala je naknadno, i u njemu osvetljava jedan deo motivacije iz svog života koji ju je naterao da napiše „Najplavlje oko“.

 

Sigurna sam da ne postoji niko ko ne zna kako izgleda antipatija, pa čak i odbijanje, trenutačno ili na duže vremenske periode. Možda je takav osećaj tek nehaj, sitna sekiracija, ali takođe može i da zaboli. Može biti da neki od nas znaju i kako je to kad te neko odista mrzi – mrzi zbog stvari nad kojima nemaš kontrolu i koje ne možeš da promeniš. Kada se to desi, delimično je utešno znati da su ta mržnja i nenaklonost neopravdani – da ih ne zaslužuješ. A ukoliko imaš dovoljno emotivne snage i/ili podršku porodice i prijatelja, šteta je umanjena ili potpuno uklonjena. To prihvatamo kao stres (manji ili veći) koji je sastavni deo ljudskog života.

            Kada sam počela da pišem „Najplavlje oko”, imala sam drugačiju zamisao. To nije bio otpor prema tuđem preziru i način da se od njega odbrani, već su u pitanju bile daleko tragičnije i daleko više poražavajuće posledice legitimnog, čak i podrazumevnog prihvatanja odbijanja. Znala sam da neke žrtve snažnog samoprezira postaju opasne i nasilne, rekreirajući iznova i iznova neprijatelja koji ih je ponizio. Drugi napuštaju sopstveni identitet; pretapaju se u strukturu koja uspešno proizvodi onu jaku osobu koja njima nedostaje. Ipak, većina to preraste. Međutim, postoje i oni koji se uruše, tiho, anonimno, bez ikoga ko bi to objasnio ili mu posvedočio. Oni su nevidljivi. Smrt samopouzdanja se kod dece događa brzo i lako, još pre nego što je njihov ego uspeo da, takoreći, ’stane na noge’. Uparite ranjivost mladosti sa ravnodušnim roditeljima, nepristupačnim odraslima i svetom koji svojim jezikom, zakonima i prizorima samo pojačava očajanje – i put u propast je zapečaćen.

            Ideja je, dakle, za ovu moju prvu knjigu, bila da pristupim životu nekoga ko zbog svoje mladosti, pola i rase ima najmanje šanse da izdrži takve razarajuće sile. Stvorena u sumornom narativu psihološkog ubistva, glavna ličnost nije izdržala, jer je njena pasivnost od nje napravila narativnu prazninu. Tako sam izmislila prijatelje, drugare iz razreda, koji su razumeli, čak i saosećali sa njenom neprilikom, ali su ipak imali prednosti podrške svojih roditelja i sopstvene prgavosti. Ipak, i oni su bili bespomoćni. Nisu uspeli da poštede svoju prijateljicu od sveta. Ona se slomila.

            Poreklo ovog romana leži u razgovoru koji sam vodila sa jednom prijateljicom iz razreda. Tek smo bile krenule u osnovnu školu. Rekla mi je da želi da ima plave oči. Pokušala sam da je zamislim sa plavim očima i osetila ogromnu odbojnost prema njenom izgledu kad bi joj se želja ispunila. Tuga u njenom glasu je pozivala na saosećanje i ja sam joj ga odglumila, ali, zapanjena skrnavljenjem koje je predlagala, ja sam se i ’naljutila’ na nju.

            Do tog trenutka ja sam već viđala privlačnost, ljupkost, finoću, ružnoću, i mada sam svakako koristila reč ’lepota’, nikada nisam iskusila njen udarac – čija je silina mogla da se poredi samo sa saznanjem da je niko ne prepoznaje, čak ni oni – štaviše, pogotovo oni koji je poseduju.

            Mora da sam tada ispitivala i više od samog lica: tišinu ulice u rano popodne, svetlost, atmosferu ispovesti. U svakom slučaju, bilo je to prvi put da sam spoznala lepotu. Da sam je sama zamislila. Lepota nije bila nešto što se prosto posmatra – bila je nešto što može da se učini.

            „Najplavlje oko” je bio moj pokušaj da kažem nešto na tu temu; da kažem nešto o razlozima iz kojih ona tada, a verovatno i nikad posle nije iskusila ono što je, zapravo, već posedovala, kao i o razlozima iz kojih je priželjkivala tako radikalnu prepravku. Njena žudnja je podrazumevala prezir prema sopstvenoj rasi. I dvadeset godina kasnije, ja sam se još uvek pitala kako se takvo nešto nauči. Ko joj je to rekao? Ko ju je ubedio da je bolje da bude nakaza nego to što jeste? Ko je to nju pogledao i pomisio da je tako uskraćena, da je tako mali teg na terazijama lepote? Meta ovog romana su pogledi koji su je osudili na taj način.

            Borba za priznanje rasne lepote iz šezdesetih je u meni uskomešala ove misli, navela me da pomislim na potrebu za takvom tvdnjom. Iako su je drugi prezirali, zašto se ova lepota ne bi mogla uzeti zdravo za gotovo unutar zajednice? Zašto joj je postojanje bilo uslovljeno velikom narodnom pobunom? To nisu bila pametna pitanja. Međutim, kada sam 1962. godine započela ovu priču, i kada je 1965. godine počela da liči na knjigu, odgovori na ta pitanja nisu dolazili tako brzo i nisu bili tako očigledni kao sada. Pitanje rasne lepote nije bilo odgovor na ruganje na sopstveni račun, ili na humorističku kritiku kulturalno-rasnih predrasuda svojstvenih za sve grupe, već na štetnu internalizaciju pretpostavki o nepromenljivoj inferiornosti koja potiče iz tuđeg pogleda. Stoga sam se ja usredsredila na to kako nešto groteskno poput demonizacije čitave jedne rase može da se ukoreni unutar najdelikatnijeg člana društva – deteta; i najranjivijeg člana – osobe ženskog pola. Da bih ispravno oslikala razornost kakvu i najuzgredniji rasni koncept može sa sobom da nosi, umesto reprezentativne sam izabrala jedinstvenu situaciju. Ekstremnost Pekolinog slučaja proizilazila je uglavnom iz osakaćene porodice koja sakati i svoje članove – nasuprot prosečnoj crnoj porodici, nasuprot pripovedačevoj. Međutim, koliko god poseban Pekolin život bio, verovala sam da se neki aspekti njene ranjivosti mogu pronaći u svim devojčicama. Istražujući društvenu i porodičnu agresiju, koja bukvalno može da rastrgne dete, upotrebila sam čitav niz odbijanja, nekih rutinskih, nekih izuzetnih, nekih čudovišnih, a sve to vreme sam se trudila da izbegnem saučesništvo u procesu demonizacije kojem je Pekola bila izložena. To jest, trudila sam se da izbegnem dehumanizaciju likova koji su nagrđivali Pekolu i doprineli njenom slomu. 

Toni Morison, “Najplavlje oko”, Darma, Beograd, 2019.

Jedan od problema bio je što bi usmeravanje sve težine istraživanja na tako ranjivu i krhku ličnost moglo da je smrvi i odvede čitaoce na put sažaljenja prema njoj, umesto da ih vodi ka preispitivanju sopstvenog saučesništva u tom mrvljenju. Moja ideja – razbijanje narativa u delove koje će čitaoci sami da sklapaju – delovala mi je kao dobro rešenje, ali me sada njena izvedba ne zadovoljava. Uostalom, nije mi pošlo za rukom: mnogi čitaoci su ganuti, ali ne i potreseni.

            Drugi je problem, naravno, bio jezik. Održavanje prezrivog pogleda, koji u isto vreme pokušavam da osporim, bilo je teško. Roman je pokušao da prezrivost ka sopstvenoj rasi pogodi pravo u živac, da je ogoli, a potom stiša, ne uz pomoć narkotika, već jezikom koji bi odigrao ulogu onog osećaja koji sam imala tokom svog prvog iskustva sa lepotom. Prožetost tog trenutka rasnom svešću (moje gađenje prema želji moje drugarice: veoma plave oči usred vrlo crne kože; šteta koju je ona nanosila mom konceptu lepote) zahtevala je pismo koje je nedvosmisleno crnačko. I dalje nisam sigurna šta bi to moglo biti – ali ni to, kao ni pokušaji da se diskvalifikuju napori da dođem do saznanja, ne sprečavaju me da ga i dalje tražim.

            Moji jezički izbor (govorni, slušni, kolokvijalni), moje poverenje u razumevanje elemenata crnačke kulture, moj trud da se ostvare momentalno saučesništvo i intima (bez ikakvog distanciranog, objašnjavajućeg tkanja), kao i moj pokušaj da obrazujem tišinu kršeći je, pokušaji su da se kompleksna i bogata afroamerička kultura pretoči u jezik koji je toga dostojan.

            Prisećajući se sada problema koje mi je izražajni jezik donosio, zapanjena sam njihovom aktuelnošću, njihovom istrajnošću. Slušajući ’civilizovane’ jezike kako ponižavaju ljude, gledajući kulturološke egzorcizme kako ponižavaju književnost, videći samu sebe očuvanu u ćilibaru diskvalifikatorskih metafora – mogu samo da kažem da je moj narativni projekat i danas težak koliko je bio i tada.

Prevod: Stefan Kostadinović