Strah i groza odraslih (ogled o deci), esej Dragana Đorđevića Specifično kihotijansko u našem “neobičnom demokratskom vremenu” koje se grozi cenzure, jeste što je deci pristup medijima danas sasvim otvoren, tj. maloletnicima je tek tako dat “užas samospoznaje”.

U nedavno objavljenom novom izdanju “Književnog magazina”, koji izdaje Srpsko književno društvo a koji je uredila nova redakcija, određen broj tekstova bavi se i nedavnom tragedijom u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Jedan od njih je i esej Dragana Đorđevića koji ovde prenosimo. U njemu autor pravi poređenje između savremenih devijacija kod mladih poput suicidnih izazova, “ravnodušnosti prema stvarnosti u korist virtuelnog” i “zaluđivanje onime što je poplava tržišta donela” deci s jedne strane i Servantesovog “viteza tužnog lika” Don Kihota s druge.

*   *   *

Notti boppin’ i transgresivne viralne komemoracije

Fenomen pod nazivom Notti boppin’ jedan je od mnogih „plesnih izazova“ koji su se na trenutak rasplamteli i sagoreli unutar TikTok i Instagram ekosistema. Ta je neugledna i bizarna makarena predstavljena na mrežama septembra prošle godine, kao najava za singl „Notty Bop“ bruklinških repera Kajla Riča (Kyle Richh), Džena Kartera (Jenn Carter) i TaTe (TaTa), koji se pojavio na striming servisima već u oktobru. Bez obzira na minimalne fizičke i ritmičke preduslove koje propisuje, Notti boppin’ je generacijski amblematičan, kako je, uostalom, i pokazano u članku pod nazivom „The Despair of Generation Notti Bop“, objavljenom već krajem decembra 2022. godine, u listu The New Yorker.

Ono što je neobično u vezi sa ovim plesnim fenomenom jeste zapravo ono što je uobičajeno za savremeni dril hip-hop (drill), koji – u nedostatku nekog boljeg znaka posebnosti – društvene mreže koristi kao primarne medije samopromocije: ako su prethodne generacije repera razvijale i usavršavale kombativnu ekspertizu verbalnog blaćenja oponenta – na zadovoljstvo publike ili bar lokalne ekipe – dril je svoju razlikovnost i autentičnost (između ostalog) izrazio kao ponižavanje i ismevanje preminulog. Upravo je takav oblik transgresivne zabave doneo i pomenuti singl repera iz Bruklina: sprdnju sa četrnaestogodišnjim reperom Notijem Osamom (Notti Osama/Ethan Reyes), koji je izboden nasmrt 9. jula, 2022. godine, u metro-stanici, na Menhetnu.

Osobenost ovog „tovarenja“, ili pre „podbadanja“, ne tiče se, međutim, toliko liričkog sastojka – da Noti Osama nije mrtav sve dok ga reperi ne sprže u buksni (Beef ain’t dead ’til he dead in my spliff) – koliko se tiče samih Notti boppin’ plesnih pokreta, kojima se simulira ritmično udaranje nožem ispod rebara. Drugi je kuriozitet u tome što je Notti boppin’ izazov, zahvaljujući svom mrežnom karakteru i formatu, u najkraćem mogućem roku prevazišao lokalna razbojišta njujorških bandi, da bi i kao vatra i kao poplava došao do najudaljenijih američkih gradova, predgrađa, škola, univerziteta, stadiona, pa i porodilišta; do mladih, nešto starijih i starih, koji nemaju baš ništa sa Notijem i ništa lično protiv njega. U poplavi TikTok i Instagram video-klipova kliberili su se na pokojnikov račun i učenici sa nastavnicima, i studenti sa profesorima, i igrači američkog fudbala i službenici, i klinci iz kraja sa policajcima, pa čak i roditelji što marionetski upravljaju pokretima ruku novorođenčeta u Notti boppin’ stilu. Posebnu grupu „kreativnih“ mrežnih pakosnika čine adolescenti, koji su zabavu našli u snimanju parodijskih klipova Notijeve komemoracije, ili pak u kreiranju kratkih FPS video-igara, čiji se gejmplej vrti oko ubijanja Notija hladnim oružjem itd.

Pre bilo kakvih zaključaka o surovostima današnjih tinejdžera, pomenimo i to da je sȃm Noti Osama za života gradio kakvu-takvu reputaciju podsmevajući se drugim palim borcima njujorških soldateski. Tako bi jedna anonimna vulgarna pakost, lokalna i maloletna, mogla da prizna kako Notti boppin’ izazov možda i jeste okrutan, ali da je to isto tako pravedan način da se jednom mrtvom i nižerazrednom reperu vrati po meri. Ili, što da ne, preko svake mere. Međutim, ako tu primitivnu pravdu „oko za oko – zub za zub“ stavimo po strani, kao što bi u jednom kulturološkom pravnom ključu nesumnjivo bilo neprimereno i sasvim promašeno (hrišćanski) oprostiti – kako bi uopšte trebalo suditi o morbidnoj praksi mladih koju smo ukratko predstavili? Postoji li način, kapacitet, pa i hrabrost da se za opisane tinejdžerske transgresivnosti kaže – izvan svake lokalne pakosti i izvan svih osvetničkih pobuda – da su one istovremeno i simptom generacijskog beznađa (koje je stvorila „adaltokratija“) i njegovo karnevalsko razrešenje? Zašto u opisanom slučaju uskratiti argument dečjeg nestašluka (kako odrasli, sa svojih visina, rado tepaju dečjim prestupima) i bezobzirne potrebe za zabavom? Ukratko, nije li Notti boppin’, na kraju krajeva, upravo to: nestašluk koliko i zabava?

Na nedavno ispiljenje naših pilića, koji su hladnokrvno razorili ljusku našeg sveta, odgovorili smo strahom od njihovih stravičnih sposobnosti (ephebiophobia) i zgražavanjem zbog njihovog komemorativnog ponašanja (juvenoia). U panici od fightclub-a voljenih bića, što nas gledaju iz donjeg rakursa, brzopotezno smo zagrabili za izvesnom idejom zla, a da se pritom nismo baš dokazali ni kao neki vajni promoteri dobra. A moralo bi biti da za naprsline na sopstvenom svetu negde i mi imamo udela.

Poseban kontekst za razumevanje ne samo parodijskih Notti boppin’ komemoracija, već i mnogih drugih viralnih skarednosti i samopromocija – a koje su zapljusnule i naše obale – daje semplovana pesma „Castaways“ („Brodolomnici“), iz animiranog serijala za decu The Backyardigans (2004-2013), uz koju su odrastali pomenuti njujorški reperi, i oni živi, i oni mrtvi. I autorka teksta „The Despair of Generation Notti Bop“, i neki u međuvremenu odrasli komentatori na YouTube stranici, prepoznali su u toj melanholičnoj bosanovi generacijski rekvijem, jezovito upotpunjen tankim glasovima jednog nesavršenog, gotovo sklepanog dečjeg hora iz dvorišta, sa ulice:

Brodolomnici, mi smo brodolomnici…
Ehej, tamo, ehej! Mi smo brodolomnici!
Zaglavljeni smo ovde,
Bez kuće, bez kola…

Vredelo bi poslušati ovu dvominutnu kompoziciju i izvan nekoliko semplovanih taktova, te doživeti u potpunosti strahotnu stranu dečjih robinzonada koje se odvijaju u blizini. Ne u susednoj ulici, već u našoj ulici, u našem dvorištu. Možda nam to pomogne da povratimo sluh za zov generacije, koja je prethodno učinila sve da preživi brodolom, ali ipak ne može sama da nađe put kući:

Jedrili smo morem.
Kiša je počela da pada i vetar je udarao.
Osetili smo da se brod prevrnuo, da tone,
pa smo porinuli čamac za spasavanje,
da se ne bismo podavili.
Brodolomnici, mi smo brodolomnici…
Ehej, tamo! ehej!

Neobično je kako se ovaj generacijski vapaj u pomoć podudara sa rečima, koje na početku Goldingovog romana Gospodar muva (1954) izgovara dečak Ralf, pre svih nestašluka koji će s vremenom narasti do besprizornih svireposti preživele dece:

Ovo je ostrvo. Makar mislim da je ostrvo. Ono tamo je sprud.
Možda ovde i nema odraslih.

Zaista, u celoj ovoj priči, odnosno u svim ovim našim pričama o podivljaloj deci, u najvećoj meri frapira nakana da se mlađem Drugom sudi u sopstvenom odsustvu. Nije li to u stvari pravi početak jedne brutalne, istinite robinzonade o izgubljenoj deci na nekom dalekom Koralnom ostrvu; priče koju u isto vreme pričamo i mi i deca, svako za sebe; s tim da je mi pričamo „savršeno“ i „izveštačeno“, u lažnom „sveznanju“, poput nekog idiotskog člana porodice, „ubeđujući buduća pokoljenja kako nikada nismo ni postojali“?

To je, dakle, naše pitanje, u ovom ogledu o deci: kuda smo to, poput Češirske mačke, nestali, mi, od kojih je za decu, umesto osmeha, ostalo samo gunđanje, zgražavanje, a odnedavno i strah? Šta uopšte možemo da učinimo iz tog kvantnog odsustva, pa da maloletne brodolomnike vratimo kući, koliko god da ih je nakon 3. maja ostalo u životu?

Juvenoia i „mali zeleni“.

I mada je zgražavanje nad mladima bajata i prežvakana stvar, Dejvid Finkelor (David Finkelhor) je uvideo da je u drugoj deceniji 21. veka osećanje zgroženosti spram kulture mladih dobilo akutni oblik i da je pravi trenutak da poodmakla generacijska psihoza zbog „malih zelenih“ konačno dobije ime koje joj priliči: „juvenoja“ (juvenoia).

U entropiji informacionog polja, digitalnih medija i medijskog iskustva, znanje odraslih ostalo je bez težine, a radoznalost mladih tek puka tehnika ubijanja vremena. Kulturološke provalije otvaraju se gotovo na godišnjem nivou, a generacijske razlike postaju nemislive i nepomirljive. Sa globalizacijom i globalnom marketizacijom javne sfere, kao i sa konvergencijom digitalnih medija i zamagljivanjem njihovih razlika, na globalnom tržištu zavladala su deca kao najpouzdaniji potrošači, kao nepregledna vojska „digitalnih konzumera“, spremna na lucidne varijacije programa i interakcije sa njim. Sa tim je i globalni, digitalni kapitalizam pokazao svoje pravo lice: da je svesno s-lanca-pušteni-Kerber. Pod takvim okolnostima, strah i zgražavanje odraslih nisu tek puka posledica njihovog neznanja i nemoći, koliko znak svesno i kapitalistički trasirane gluposti, koja na koncu ima obraza da kaže: internet je kriv.

Treba reći da je shvatanje interneta kao „pojačivača društvenih problema i rizika“ bila za Finkelora tek hipoteza. U svom citiranom članku „The Internet, Youth Safety and the Problem of Juvenoia“ (2011), autor je izneo ubedljive statističke brojke, pokazujući kako su sa pojavom interneta društveni problemi i rizici zapravo značajno opali, u poređenju sa brojkama maloletničke crne hronike u Sjedinjenim Državama, iz 90-ih godina. Ne odričući činjenicu da internet-migracije sa sobom nose ozbiljne rizike, ekvivalentne odlasku maloletnika u zavodljivi, nepoznati grad, ukazujući potom i na važnost medijskih politika i nadzora, kao i na to da roditelje treba upoznavati sa stvarnim izazovima koje korišćenje interneta sa sobom nosi – Finkelor je konačno zauzeo stav da je pogoršanje mentalnog zdravlja usled korišćenja interneta nadasve upitno.

Tridesetak godina pre njega Peter Sloterdijk (Peter Sloterdijk) je branio naizgled drugačije stajalište: njegov argument ticao se svojevrsne „psihoistorije radoznalosti“ (curiositas), koja prati bujanje informacione reke od renesansne enciklopedičnosti, preko razapinjanja kolonijalnih mreža, sve do uspona štampe i žurnalistike u 19. veku. „Svijesti, koja dopušta da bude svestrano informirana“, pisao je Sloterdijk u svojoj Kritici ciničkoga uma, „sve postaje problematično i sve ravnodušno.“ Ako je ovo moglo da bude rečeno početkom 80-ih godina prošlog veka, i to na račun opscenog žurnalističkog principa, „treperenja važnog i nevažnog bez stanke“, šta bi se moglo onda reći za informaciono iskustvo 21. veka? Tek se danas kvazifilozofska „totalna sinteza“ medijskog informisanja može smatrati pomahnitalim enciklopedičkim idealom, utemeljenim „na nultoj točki inteligencije, u liku totalne adicije.“ Tako za Sloterdijka prosvećeni um ne može a da ne bude oštećena, „iskrivljena svest“, svest bez balansa, koju opstruiše neobuzdana želja za znanjem (koje je isto što i moć). Ali da ga neko pita za isceliteljski recept, on bi (cinično) preporučio gotovo nemislivi pastirski zaokret i napuštanje medijske civilizacije – ako se uopšte želi da se povrati koncentracija, a sa njom i nikada dovoljno oplakana empatija.

U bromazepamskom zaključku Dejvida Finkelora tek donekle ima istine. Veliko pitanje da li internet uopšte pojačava oštećenja „oštećene svesti“ moglo bi čak, u izvesnoj meri, i da korespondira sa Sloterdijkovim aktiviranjem civilizacijskog alarma: u svojevrsnom aristotelovskom ključu razumevanja, mediji zaista imaju snažna blagotvorna, katarktička svojstva, omogućavajući libidalna pražnjenja i „pročišćenja od afekata“. Ali u okolnostima pod kojim duga istorija „poročne znatiželje“ (curiositas) sa internetom „udara u crveno“, katarktičku funkciju medija zamenjuje puka habituacija: mentalno privikavanje na „sve-najednom“ informacione poplave.

Nije li upravo privikavanje pouzdan put ka devijacijama; put u ovaj ili onaj oblik „neosećanja osećanja“, koje u danu masovnog ubistva u beogradskoj osnovnoj školi gotovo refleksno proizvodi Instagram pratioce maloletnog ubice i njegove TikTok imitatore? U svetlu tragedije koja je nadišla tragediju deset beogradskih porodica, postajući događajem koji je na trenutak pomirio jedno duboko podeljeno i otuđeno društvo, posebno njegov seniorski deo, malo ko je bio spreman za ono što je usledilo na društvenim mrežama. A to je bila sprdnja sa ubijenim vršnjacima i makabrističko slavljenje ubice i njegovog zaumnog zaveštanja.

Kihot-efekat

Pored toga što su katarktički poligon emotivnog pražnjenja, mediji imaju još jedno dionizijsko svojstvo, koje takođe može da trigeruje eksploziju užasa i terora. To je svojstvo interaktivnosti, koje medij pretvara u virtuelno igralište na kom se ludičke varijacije kreću u rasponu od čisto kreativnog do čisto opscenog. Savremeni pubertetlija i adolescent, antihristi našeg doba, ravnodušjem odgovaraju na kataklizmu koju oni nisu stvorili, ali koju njihova nepostojana radoznalost i mikrokretanja ipak podupiru na nivou velikih brojki (on ili ona su tek „jedan u milion pregleda“). Štaviše, oni dragovoljno uzimaju učešće u pojačavanju kataklizmičkog efekta epohalnog „uspona beznačajnosti“, stvaranjem i umnožavanjem ništavnih sadržaja kao što su to kratki video-klipovi na društvenim mrežama.

Posmatrano sa strane, beznađe poslednjih generacija počiva isključivo u svesti da su te i takve aktivnosti bitne i da su od životnog značaja. U tome i jeste trik: za onog ko participira u virtuelnom svetu, sve je više nego stvarno i sve je na kocki, o čemu poslednjih godina svedoče brojna samoubistva mladih, koja se dovode u vezu sa hazardiranjem na društvenim mrežama i participacijom u suicidnim „izazovima“, među kojima su najpoznatiji Blue Whale Challenge (2016) i Momo Challenge (2018). 

Pionir opisane devijacije je dakako Servantesov vitez tužnog lika, Don Kihot, čiji nihilizam nije drugo do radikalno ispoljavanje ravnodušnosti prema stvarnosti i u korist virtuelnog. Kihot je ukopan u obmanjujućoj zoni virtuelnog igrališta (pikarski i viteški romani); u stvarnosti ne opaža ni taverne, ni vetrenjače, ni lutkarsko pozorište, ali opet ima potrebu da sa onim što negira interaguje na neki svoj način i u duhu započete igre. Podsetimo i na to da je Kihot junak koji dolazi iz vremena uspona „štamparskog kapitalizma“: u duhu društvenoekonomskih promena, on biva inficiran onovremenim dominantnim medijem, tačnije knjigom neprimerenog sadržaja (pučki roman), koja je namenjena dokolici. U tom smislu, Servantesov roman treba čitati kao problematizaciju prve serijske proizvodnje, zatim i kao problematizaciju prvog zaluđivanja onim što je poplava tržišta donela; i konačno, kao problematizaciju odnosa kapitalizam-dokolica.

Izvan romanesknih fikcija i preterivanja, iz tog vremena imamo i podatke o izvesnom mlinaru iz 16. veka, Menokiju (Domenico Scandella Menocchio), kojeg je italijanski istoričar Karlo Ginzburg (Carlo Ginzburg), u svojoj knjizi Sir i crvi (1976) predstavio kao slučajno otkriveni „fragment jednog nejasnog, tamnog svijeta“. Udes je hteo da taj prostodušni čovek iz naroda bude jedan od prvih čitalaca Biblije prevedene na narodni italijanski jezik, te je iz njegovog neobičnog pionirskog čitanja nastala nesvakidašnja, skaredna interpretacija Pisma, koja je Menokija iz mlina gurnula na put, u propovedanje jeretičkih priča o Postanju sveta, zbog kojih je Inkvizicija morala da interveniše u dva navrata. Drugi, poslednji put, učinila je to paljenjem lomače.

Neobično je da ni ova istorijska priča, ni Servantesov slavni roman, ne završavaju kao pouke o štetnosti čitanja po mentalno zdravlje. Siroti je Kihot čak postao simbol konzervativne kulture i čitalačkog zanesenjaštva, udružujući se u predstojećim vekovima sa još nekim manje ili više kontroverznim junakinjama poput Eme Bovari i Ane Karenjine. U svim navedenim primerima indikativna je, međutim, životna dob junaka: sve njih priča zatiče u zrelosti i prati razvoj njihove zatrovanosti dominantnim medijem (idealistički roman). I pritom je jasno da mediji nisu krivi, već isključivo susret sa samim sobom putem medija, susret sa vlastitim nedostacima i nezadovoljenjima, i nastojanje da se gratifikacija potraži unutar virtuelnog sveta ili makar u njegovom kôdu, sa tendencijom da se potom, u zavisnosti od težine slučaja, on prenese i na stvarnost.

Ako tražimo specifičnost kihotijanstva u našem neobično demokratskom vremenu (koje se više nego dece grozi cenzure), ono leži u tome da je deci pristup medijima danas sasvim otvoren. To ne znači drugo do to da je maloletnicima od šest, sedam, deset, dvanaest godina tek tako dat užas samospoznaje, koji lako može da dovede i do izvesnih oblika destruktivnog i autodestruktivnog ponašanja. Ulazeći u svet društvenih mreža i aplikacija, mladi ljudi zapravo stupaju u javnu sferu, suočavajući se tu (rekli bismo: prerano) sa bolnim istinama i neistinama o sebi. Na drugoj strani, mi smo ti koji im dajemo svu logistiku za ulazak u tu zonu uzbuđenja i brutalnosti, počesto bez ikakvog saveta kako da oni u toj sferi uopšte prežive. A preživljavaju kako znaju i umeju. Uglavnom razvijanjem daljinskog (remote) odnosa prema životu. Kao da je reč o upravljanju kombativnim dronom ili tenkom.

Ne možemo da sudimo o Servantesovom Kihotu u pogledu toga da li je zamišljen kao incident ili primer generacijskih zabluda i devijacija. Ali virtuelizacija, kojoj danas svedočimo, nesumnjivo ima kapacitet velikih brojki. Ne samo da je maloletni atentator stvaran i da nije jedan, već je u ovakvim medijsko-tržišnim okolnostima i armija Kihota najpribližnija procena. Poput Servantesovog junaka, i današnji adolescenti i pubertetlije su sasvim ambivalentne, zabludele i incidentne pojave. Mogu biti i patološki nihilisti i melanholični zanesenjaci. Koji se uglavnom naoružavaju onim što nađu po kući.

Pročitajte i tekstove o pionirskim aspektima Servantesove proze, kao i o pitanjima autorstva u slučaju njega i Šekspira.