Migel de Servantes – čovek koji je izmislio prozu V. Eginton tvrdi u svojoj novoj studiji da je “Don Kihot”, prvi moderni roman, rušio sva pravila, uvodeći u književnu formu subjektivnost i ambivalentnost.

Don Kihot je doneo svom autoru popriličan uspeh za života. Praćen ogromnom prodajom kao i mnogim doštampavanjima (uključujući i piratska izdanja), prvi deo romana je bio naširoko prevođen i slavljen po celoj Evropi, čak i pre nego što je verovatno bolji drugi deo romana objavljen. Pa ipak, život Migela de Servantesa je bio daleko od laganog. Samoprognan iz domovine, u bekstvu od vlasti, više puta utamničen, često bez svoje krivice, čak i zarobljavan. Dok je bio vojnik, izgubio je osećaj u levoj ruci, kao i većinu svojih ideala. Imao je nemilosrdne porodične svađe, i više nego često je bio u besparici. (Svi ti tiraži mu nisu doneli bogatstvo.)

“Čovek koji je izmislio prozu” nije narativna biografija; ono što Egintona, književnog kritičara, filozofa i profesora španske i latinoameričke književnosti na Univerzitetu Džon Hopkins, interesuje u vezi sa Servantesovim životom je šta nam on može otkriti u vezi sa tim kako je Don Kihot nastao, i kako se time može potkrepiti ona smela tvrdnja iz naslova ovog teksta: da “Don Kihot” nije samo, kako se često tvrdi, prvi prepoznatljiv moderni roman, nego da nam može ponuditi i definiciju toga šta proza jeste i čime se bavi.

Servantes je bio veoma posvećen vojničkoj profesiji. Njegovi rani ideali časti, hrabrosti i patriotske službe su bili grubo izazvani od strane njegovog iskustva. Pa ipak, kada se njegova karijera nije okončala slavom, nego ranjavanjem i nezahvalnošću države, on nije dopustio da ga jak cinizam pretvori u pisca grubih satira; njegovo sadejstvo sa svetom pružilo mu je duboko razumevanje ambivalentnosti, što je napajalo nešto drugo: stvaranje njegovih junaka.

Za pisca kao što je Servantes, ambivalentnost ne bi trebalo da se lako rešava, nego da se prihvati i iskaže kroz junake koji nisu stvarni, ali tako izgledaju. Don Kihot i Sančo Pansa pokušavaju da među sobom reše njihove sukobljene uvide (u vezi sa vojnom službom, čašću, patriotskim dužnostima). Junaci su u stanju da piscu pruže mogućnost – a odatle, empatički, i čitaocu – da eksperimentiše sa različitim opažanjima i zabludama u vezi sa realnošću, između uzvišenih ideala i stvarnosti koja kratko dobacuje.

Empatija ima centralno mesto među argumentima koje iznosi Eginton. Prozu, po njegovoj definiciji, određuje stvaranje junaka čije uvide možemo preuzeti dok čitamo delo, dok smo u isto vreme svesni da smo u dosluhu sa obmanama. (Dva veka kasnije, Kolridž će ovo nazvati “voljnim odsustvom neverice”.) Nešto od ove veštine Servantes je stekao dok je pisao za pozorište, gde je ovaj rascep svesti naročito uočljiv: glumci znaju da oni nisu likovi koje glume, pa ipak naš doživljaj zavisi od toga da li ćemo se složiti da se obmanjujemo kako oni zapravo to jesu. Pozorišna publika, kao i čitaoci proze, ne posmatraju samo sekvence neistinitih događaja sa strane, mi ih znajući sve to nastanjujemo, čime dolazimo do većih istina koje se nalaze u njima. A što se tiče priče o kojoj govorimo, junak Sančo će se i sam naučiti empatiji, takođe.

Kao pisac, Servantes tretira svoje junake ljubazno i sa razumevanjem, pre nego sa podsmehom, zbog toga što su njih oživela njegova sopstvena traumatična životna iskustva. Ponekad on naročito jasno podvlači tu patnju i nesreću, ali to čini sa simpatijom i zabrinutošću za njihove unutrašnje živote, za konflikte u njihovim namerama i željama.

Ovo je bio nov način da se ispriča priča. Servantes, uvek spreman da omalovaži konvencije žanra, veoma je svestan ovog noviteta, i često skreće pažnju na to. A ta nova stvar koju radi, veli Eginton, pa, to je proza. Postoje naznake toga u ranijim Servantesovim radovima – “Uzornim novelama”, i u pastoralnim romanima koji prethode “Don Kihotu”, “La Galatea” recimo,  koji jednim delom predskazuju veličanstvenu književnu revoluciju koja se sprema, ali pravo poreklo proze leži u tekstu o Don Kihotu. (Ovo ispitivanje porekla proze služi takođe, sasvim slučajno, kao podsetnik na još jednju njenu moguću vrednost. Skorašnje akademske studije su potvrdile da čitanje proze može da ojača empatiju i da poboljša umne sposobnosti.)

Razdvajanje perspektiva je omogućilo Servantesu da se bavi moralnim pitanjima bez da morališe; i to mu je takođe omogućilo da izbegne svaku cenzuru, koja je u to vreme budno motrila na bilo kakve podrivačke antipatriotske ili antireligiozne poruke u državi koja je bila strogo kontrolisana. Eginton svoje argumente ne brani samo Servantesovom biografijom, nego i društvenim, ekonomskim i političkim kontekstom u kojem se “Don Kihot” pisan (kontinuirani ekonomski pad Španije, razvoj štamparske industrije, domaća i inozemna politička previranja). On tako pominje i napredak u umetnosti i nauci, kao i velike intelektualne promene, uključujući prihvatanje subjektivnosti, tj. napredak u priznavanju individualnih interpretacija naspram unisonog institucionalizovanog mišljenja. Ovo je intelektualna pozadina, dok u prvom planu gledamo Don Kihota kako se kreće granicama stvarnog i spoznajnog – šlem ili čanak, vetrenjače ili džinovi?

Servantesov život, za razliku od njegovih književnih uspeha, bio je pun neuspeha, lažnih obećanja i razočaranja. U Egintonovoj studiji su svi ovi događaji živopisno izneti (zahvaljujući određenoj dozi neizbežnih nagađanja), u potpunosti služeći autorovom detaljnom iščitavanju ovog velikog romana. Uzevši u obzir ambicioznost tog podviga, navedeno iščitavanje je iznenađujuće efektno, i iznenađujuće ubedljivo.

Danijel Han
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: theguardian.com