Univerzum proze Džona Fantea toliko je neposredno potresan, toliko poetski živ, da je teško prelomiti šta je veća zagonetka: to što je tako dugo ostao neprepoznat ili to što danas, u veštačkim svetovima izdavaštva i Holivuda, dobija tako ogromno priznanje.
Fante je pisao tridesetih godina prošlog veka, tek povremeno dobijajući priznanja za života, a na duže vremenske periode gutala ga je neaktivnost i opskurnost. Pa ipak, danas su njegova sabrana dela u štampi i prodaju se u tiražima kojima bi svaki pisac zavideo (tekst je izvorno objavljen 1993, prim. prev.): sto hiljada primeraka u Americi od 1980. godine i zapanjujućih pola miliona primeraka u Francuskoj. Veći deo svog radnog veka proveo je u subliterarnom svetu holivudskih scenarija, a mnogi njegovi romani nikada nisu našli izdavača. Ipak, sada mu je dodeljeno najviše komercijalno priznanje: jedna knjiga je ekranizovana, a gotovo sve ostale su pod ugovorom ili u razvoju, pri čemu Frensis Ford Kopola i Robert Taun predvode impresivnu listu holivudskih imena koja su u njegovo delo uložila ozbiljan novac.
Fanteova izrazito autobiografska proza duboko nas uvlači u njegov život, a taj život otkriva borbu poznatu svakom čitaocu književnih biografija: sukob između snažne potrebe da se ostvari umetnički talenat i jednako snažne strepnje od priznanja na književnom tržištu. Svi pisci se bore sa tržištem i mnogi o tome pišu, od Balzaka do Hemingveja. Ali iznenadni obrti Fanteove komercijalne sudbine posebno su upečatljivi zbog same dubine njegovog talenta. Njegov uznemirujuć, jedinstven stil pisanja stoji potpuno sam među američkim piscima iz doba Velike depresije i sredine veka. Uvek je bio jednak, a često i bolji, od svojih priznatih savremenika: Ficdžeralda, Stajnbeka, Vesta, Šulberga. Dok u njegovo vreme nije moglo da mu se nađe mesto u ondašnjim žanrovima, tek se danas njegovo najbolje delo prepoznaje kao potpuno originalno i kao preteča glasova pisaca poput Keruaka i Bukovskog, a preko njih i čitavog spektra savremenih autora.
Prošlog proleća posetio sam Los Anđeles iz Fanteovih knjiga i života. Razgovarao sam sa nekolicinom ljudi – nema ih mnogo koji su još živi – koji su ga poznavali i radili s njim, kao i sa krugom ljudi uključenih u posthumno oživljavanje njegovog dela. Od prvih sam tražio osećaj Fanteovog Los Anđelesa i razumevanje kako se baš tamo dogodilo da taj jedinstveni glas bude tako dosledno ignorisan od čitalaca i odbačen od izdavača. A od drugih, u današnjem Los Anđelesu, tražio sam shvatanje onoga što je bilo potrebno da on napokon, danas, dobije priznanje.
Nisam želeo da Fanteovo delo osvetljavam kroz njegov život, već da razumem, pre svega, neobičan život samog dela: zašto Fante u svoje vreme nije našao publiku i zašto, zauzvrat, njegov glas nikada nije ispunio svoje ogromno obećanje. Želeo sam, takođe, da razumem alhemiju priznanja: šta je bilo potrebno da ovaj pisac, deset godina posle smrti, konačno dobije ono što mu pripada? I iznad svega, želeo sam da postavim pitanje na koje izdavači i naučnici obično odgovaraju sa olakom ubeđenošću, ali koje je za pisce stvar najveće neizvesnosti: u svetovima knjiga i filmova, tim čudnim svetovima u kojima neki od najpronicljivijih, najpametnijih i najplaćenijih profesionalaca u Americi svakodnevno igraju rizičnu igru pogađanja koje će knjige ljudi kupovati – da li priča o Džonu Fanteu dokazuje da talenat na kraju ipak ispliva na površinu?
Gotovo je nemoguće pravično oceniti neposrednost, impulsivnost Fanteove proze: analitički pojmovi klize sa njegovog jezika kao voda sa nepropusne kože breskve. Njegova prva knjiga Sačekaj do proleća, Bandini (Wait Until Spring, Bandini, 1938), definisala je njegov rani glas, glas bolno stvarnog, sumanuto lirskog Artura Bandinija, dečji glas koji govori iz tamnice porodice.
Bandini govori direktno sa stranica, s iskrenošću toliko sirovom da je prikladnije nazvati je ranjivošću. On je najstariji sin u migrantskoj italijanskoj porodici, na milost i nemilost prepušten svom dominantnom ocu, zidaru koji je uvek bez posla, stalno sa neplaćenim računima, neprestano na ivici da izgubi živce, što sputava slabašnom samokontrolom.
Dio cane. Dio cane. To znači „Bog je pas“, a Svevo Bandini je to govorio snegu. Zašto je Svevo večeras izgubio deset dolara u partiji pokera u bilijar sali “Imperijal”? Bio je tako siromašan čovek, imao je troje dece, makaroni nisu bili plaćeni, niti kuća u kojoj su troje dece i makaroni bili smešteni. Bog je pas.
S druge strane tu je majka, takođe potčinjena ocu, ali sa tvrdokornim katoličanstvom jednako opresivnim kao i očevo nasilje. A u ovom skučenom univerzumu Arturo živi sa saznanjem – često ponavljanim u ispovedaonici – da je krivica koju njegov otac nosi i njegova.
[Imena dece] bila su Arturo, August i Frederiko. Sada su bili budni, sve oči smeđe i sjajne, okupane u crnoj reci sna. Sva trojica su bila u jednom krevetu, Arturo je imao dvanaest, August deset i Frederiko osam godina. … [Arturo] im je sada govorio ono što je znao, reči su mu izlazile iz usta u vidu vrele bele pare u hladnoj sobi. Znao je mnogo. Video je mnogo. Znao je mnogo. Vi nemate pojma šta sam ja video. Sedela je na stepenicama tremа. Bio sam ovoliko daleko od nje. Video sam mnogo.
Gde su Arturo i njegov otac isti, a gde se razlikuju, leži srce celokupnog Fanteovog objavljenog dela: tragična istovetnost njihovih poroka, jaz između njihovih ambicija. Arturo ne želi da bude zidar, a ono što želi njegovom ocu je neshvatljivo. I tako Bandinijeva tetralogija – prva tri romana napisana su tridesetih godina, a poslednji roman njegovog života početkom osamdesetih – prati Artura od detinjstva u Koloradu do Los Anđelesa, gde u ranim dvadesetim odlazi da piše. U njoj on je prikazan kako gladuje, kako najpre nastanjuje podzemni svet svog hotela na Banker Hilu, sa prostitutkama opijatskim zavisnicima i ludim, usamljenim, izgubljenim sugrađanima, a zatim i nadrealni univerzum niskorangiranog pisca u holivudskim studijima.
Fanteova pisma iz tog perioda, upućena majci i H. L. Menkenu, otkrivaju vreme ogromne borbe. Ona je dokumentovana u drugoj knjizi tetralogije Pitaj prašinu (Ask the dust). Ovde je Bandini drzak, divlje ambiciozan, ushićen: opijen Los Anđelesom, gotovo van sebe u tek otkrivenom univerzumu libida, bez i najmanje sumnje u svoju književnu sudbinu:
Los Anđelese, daj mi deo sebe! Los Anđelese, dođi mi onako kako sam ja došao tebi, stopalima po tvojim ulicama, lepi grade, toliko sam te voleo, tužni cvete u pesku, lepi grade.
Jedan dan i još jedan dan i onaj pre toga, i biblioteka sa velikim momcima na policama, stari Drajzer, stari Menken, svi ti momci dole, i ja sam otišao da ih vidim, zdravo Drajzere, zdravo Menkene, zdravo, zdravo: ima mesta i za mene, i počinje slovom B, na polici B, Arturo Bandini… tu sasvim blizu Arnolda Beneta…
To je glas zanosa, mladosti, ambicije, urnebesan i previše nezrelo razuzdan da bi ga kooptirale trezvenije sile – ili se barem tako čini. Jer posle Pitaj prašinu Bandini nestaje u holivudskom studijskom sistemu; iz njega neće izaći sve do neposredno pred svoju smrt 1983. godine. A Fanteov glas se u njegovim romanima srednjeg doba, od kojih su mnogi objavljeni tek nakon što je preminuo, povlači na sigurniju, ironičnu distancu. U noveli Moj pas Glupi (My dog Stupid), napisanoj šezdesetih godina i posthumno objavljenoj u zbirci Zapadno od Rima (West of Rome), narativni glas pripada piscu na kraju jedne polu-uspešne karijere.
Osetio sam udarac u stomaku i bubrezima, čistu paniku, kako mi se penje uz leđa i mrsi kosu na temenu. To uopšte nije bio roman. Zamišljen je kao roman, ali je ta jadna stvar zapravo bila detaljan filmski tritment, ravan, sterilan, jednodimenzionalni nacrt filma. Imao je pretapanja i uglove kamere, čak i nekoliko zatamnjenja. Jedno poglavlje je počinjalo: Široki uvodni kadar, stambena zgrada, dan. A u romanu Bratstvo grožđa (The Brotherhood of Grape) iz 1977. godine, u kome se uspešni kalifornijski pisac vraća u rodni Kolorado zbog očeve smrti, piše o prestanku svog bežanja od prošlosti.
Šta se dogodilo sa mojom ljubavlju prema pisanju, sa njegovom neophodnosti? Valjao sam se u samosažaljenju… Opet sam bio ološ, proleterski ološ, sin nesrećnog zidara koji se ceo život borio za mrvicu prostora na zemlji. Kakav otac, takav sin. Ah, Dostojevski! Fjodor je mogao da izađe iz magle i stavi mi ruku na rame i to ne bi značilo ništa. Kako čovek može da živi bez oca? Kako može da se probudi ujutru i kaže sebi: moj otac je zauvek otišao?
Od gotovo ludog, dvadesetogodišnjeg škrabala iz Pitaj prašinu, preko nadom ispunjenog, ali beznadežnog budućeg oca u Pun života (Full of Life), do razočaranog losanđeleskog pisca koji se vraća kući u Bratstvu grožđa – to je isti glas. I za svaku pojavnost njegove romansijerske persone isti motivi određuju taj glas: neizbežna krivica posrnulog katolika; mukotrpno bekstvo od oca i prošlosti; iznad svega, ambicija. Ambicija da ostvari ono što zna da mu je dar – pisanje – i njegova velika, neispunjena ambicija da taj talenat bude prepoznat.
Prepreke su bile ogromne. Bile su lične: veze s porodicom koje su ga gušile, potreba da se dokaže, rasipništvo i ono što mi je jedan sagovornik opisao kao njegovu „ličnost nalik motornoj testeri“. A bile su i praktične: krajnje siromaštvo u Los Anđelesu u doba depresije, suptilni antiitalijanski rasizam tog vremena, udaljenost od izdavačkog establišmenta Istočne obale. Ali njegov dar je bio veliki i, uz izuzetno strpljivo i širokogrudo pokroviteljstvo H. L. Menkena (H.L. Mencken), uspeh je došao rano. Svoju prvu kratku priču prodao je Menkenu, tada uredniku časopisa Američki Merkur (The American Mercury), a ubrzo je objavljivao priče u raznim časopisima, od Subotnjeg večernjeg posta do Ženskog kućnog pratioca. Izuzetno željan novca i silno zaokupljen time kako da ga stekne pisanjem, kako pokazuju njegova pisma, nije prošlo mnogo pre nego što je počeo da radi za holivudske studije. „Filmski posao zvuči izvrsno“, pisao mu je Menken u pismu iz 1934. godine. „Ne vidim baš nikakav razlog zašto ne biste uzeli nešto od filmskih magnata kako biste finansirali ono koji želite da radite.“
Taj savet danas zvuči kao težak, tragičan nagoveštaj. Ali kakva god bila pretnja Holivuda po stvaralačku ambiciju, Fante je učinio ono što većina pisaca u usponu jednostavno ne može – bilo da se bore s Holivudom ili ne: pisao je. Preko Menkena obezbedio je ugovor sa izdavačkom kućom “Alfred A. Knopf” za prvi roman i pisao ga naredne tri godine. To što ga danas poznajemo kao Put za Los Anđeles (The Road to Los Angeles), prvi od romana o Arturu Bandiniju, dugujemo posthumnom izdanju kuće Black Sparrow: Knopf ga je odbio. Pa ipak, on je nastavio da piše, tokom Holivuda i u braku.
Godine 1937. upoznao je i oženio Džojs Smart, pesnikinju i urednicu, a 1938. godine mala i opskurna izdavačka kuća Stackpole and Sons objavila je njegov prvi roman Sačekaj do proleća, Bandini, drugi u tetralogiji. Godine 1939. pojavio se i njegov treći roman sa Bandinijem, Pitaje prašinu, ponovo kod Stackpola. A 1940. izdavačka kuća Viking Press objavila je zbirku kratkih priča Dago Red.
Ambicija je umirala teško. Kritike su bile pohvalne, ali knjige nisu našle publiku, nisu donosile novac. Loše objavljene, praćene lošom srećom, Fanteove knjige su nestale, kako je jedan kritičar rekao, sa „liste tridesetih“. Proći će dvanaest godina pre nego što Fante ponovo objavi prozu, i tek neposredno pred smrt vratiće se temama iz knjiga o Arturu Bandiniju.
Ništa u Fanteovom autobiografskom delu ne objašnjava tih dvanaest godina tišine. Niti objašnjava zašto njegova pokretačka energija, njegova čista lirska intenzivnost, u njegovo vreme nije našla publiku. Zato je prvo pitanje koje sam želeo da postavim u Los Anđelesu bilo zašto su te knjige ostale nepročitane. A drugo – šta se događalo tokom tih dvanaest godina.
Naše mitske slike Holivuda ne potiču samo iz filmova, već i iz njihove proizvodnje. Među njima, scenarista koji se prodao, junak filma Barton Fink, zauzima posebno mesto. U mom prvom intervjuu, Hari Eseks (Harry Essex) pokušao je da mi dočara šta je Fante zatekao u studijskom sistemu.
Eseks je doveden u Holivud nakon što je sa dvadeset jednom godinom imao hit predstavu na Brodveju – momak sa Koni Ajlenda. Iako je napisao još drama i tri romana, uglavnom se posvetio pisanju ili režiji više od pedeset filmova, uključujući Čudovište iz Crne lagune (The Creature from the Black Lagoon), Došlo je iz svemira (It Came from Outer Space) i Ja, porota (I, the Jury). Razgovarao sam s njim u njegovoj radnoj sobi: blag, ostareo čovek koji je priču o ogorčenju pripovedao jezikom velikodušne iskrenosti. Dok je govorio, priča o njegovim počecima bila je dovedena u najoštriji fokus samim mestom svog kraja: tom kućom na Beverli Hilsu u kojoj su, dole, na zidovima oko bilijarskog stola u dnevnoj sobi, visila – među ostalim platnima – dela Modiljanija, Mozesa Sojera i Šagala.
Related
Spoznavanje i prepoznavanje: život i delo Džona Fantea (II deo)“Moj prvi roman, Stavio sam desnu nogu unutra (I Put My Right Foot In), u izdanju Little, Brown, dobio je kritike kakve ne možete da zamislite. Njujorker, Tajms, Tribjun. Mislite da preterujem? Pokazaću vam nešto.”
Eseks mi je pokazao isečke i zaista – bile su to sjajne kritike u vodećim glasilima, možda njih dvadesetak. “Prodat je u sedam hiljada primeraka. Zato što ga nije bilo ni u jednoj knjižari. Ni u jednoj knjižari! Nikada nisu mislili da će uspeti na ovaj način. Nikada! Izdavači nemaju pojma šta, do đavola, rade. Nemaju nikakvu predstavu o poslu… To obeshrabruje. To je verovatno jedan od razloga zašto Džon i ja nikada nismo istrajali uz romane. Sednete i pišete roman i brinete o svakoj reči. A u scenariju, znate, u glavi mogu da ga bacim. Ali s knjigom to ne možete. I onda ni ne vratite avans!”
Gordon: Šta su vaši izdavači rekli kada ste razgovarali s njima?
Eseks: Izveli su me na ručak u Harvard Club! [Smeh.] Mislim, bio sam klinac sa Koni Ajlenda, grub, znaš, priprost. Kažem im: gledajte, nemojte mi prosipati ova sranja o ručkovima, znate? Zašto, do đavola, nemate moju prokletu knjigu u knjižarama? Koliko često dobijate takve kritike, jednom u dvadeset godina? A oni slegnu ramenima. Pa, to je Little, Brown. Mašna-tašna, i izvedu te na ručak u Harvard Club. I tako su me oštetili.
Naravno, besmisleno je upoređivati romane Harija Eseksa sa Fanteovim, i sam Eseks je istakao da je u studijima Fante imao mnogo više sreće s angažmanima. Ali Eseks mi je omogućio da vrlo živo osetim deo iskustva Fanteovih radnih godina u Holivudu – možda sam, pomislio sam, kroz to mogao da naslutim i osećaj onih dvanaest godina između Dago Red i sledeće objavljene proze, Pun života.
Eseks: U mom slučaju, došao sam ovde kao dramski pisac, a dodelili su mi nešto što se zvalo Pojanje vudua (The Chant off the Voodoo). Bio sam strašno uznemiren. Šta ću ja sa Pojanjem vudua? Na kraju sam podneo žalbu studiju. Rekao sam: angažovali ste me da dođem ovde kao dramski pisac. Volim da se bavim likovima. Ne razumem Pojanje vudua. Nemam osećaj za to, nemam nikakvu želju da to radim. A oni kažu: pa, šta biste želeli da radite? A ja kažem: voleo bih da radim nešto vredno. U to vreme je postojala jedna knjiga, ne mogu da se setim naslova, ali to je bila knjiga koju su davali svakome ko bi se žalio. I naterali bi te da napišeš tritment. I ja kažem: evo, konačno, nešto vredno. Objavljen roman. I pripremim tritment, posvetim mu se. Kasnije sam otkrio da su imali jedno osamdeset takvih tritmenta. To su davali svakom piscu koji se žalio. Nikada se ništa ne bi dogodilo. Nikada nisu uradili ništa s tim filmom.
Jednom su me skinuli sa angažmana za Roberta Janga i prebacili na nešto što se zvalo Čudovište iz Crne lagune. Bilo me je sramota. Ljudi bi me pitali: na čemu radiš, a ja bih promrmljao: mmm-mmm-mmm. Kako da nekome kažeš da radiš na Čudovištu iz Crne lagune? A šta se desi? To postane klasik! Ma koliko dobrih stvari da sam uradio, kad pomenem Čudovište iz Crne lagune, ljudi se raduju. To mi je karta za slavu!
Gordon: Pretpostavljam da se na kraju osećate prilično cinično?
Eseks: Naravno. Ali pokušavaš da izvučeš najbolje. Gledaj, s jedne strane, ti si predmet zavisti ljudi koji nisu u Holivudu. Imaš posao, zarađuješ mnogo novca, ti si holivudski pisac. Drugi gledaju spolja, nadajući se da će dospeti unutra. Potreban je neko sa velikim karakterom, potreban je, valjda, Artur Miler ili Tenesi Vilijams, da se povuče i ode. Da kaže: ne želim da imam ništa sa ovime. Smešno je to što tražite od mene. Hoćete me u filmovima? Kupite moje drame, onako kako sam ih napisao. Ali za to je potreban karakter. Da li smo Džon i ja imali taj osećaj za karakter? Ne. Sasvim je očigledno: ne.
Gordon: Pa, tu je i činjenica da je Fante, a možda i vi, poticao iz stvarnog siromaštva.
Eseks: To je cela poenta. Imali smo veliki san, a novac je bio veoma važan pratilac. I evo nas na mestu gde imamo novac. Da li ste sada spremni da taj novac zamenite za potpuni lični integritet? Da uradite ono što skoro svi rade: jednog dana vratiću se i radiću po svome. I ne vratite se. Postanete žrtva. Potreban je sasvim poseban karakter da kaže „ne“.
Gordon: Sada kada Fanteovo književno delo konačno dobija priznanje, znači li to da talenat ipak na kraju ispliva?
Eseks: Ne, to uopšte nije tačno. U Džonovom slučaju, to je srećna okolnost, slučajnost. Pravi trenutak, pravi podsticaj, prava stvar. Dok je Džon bio živ, nikoga nije bilo briga. Nikoga.
To je bio snažan uvid koji mi je Eseks dao povodom onih dvanaest godina između Dago Reda i Punog života; dvanaest godina koje je Fante proveo u unosnom paklu studijskog scenarističkog rada. Odlazeći sa Beverli Hilsa, na trenutak mi se učinilo da je moj prvi intervju odgovorio na moje najvažnije pitanje: iskušenje holivudskog bogatstva bilo je jednostavno premoćno za Fanteove književne aspiracije. Bio je previše siromašan, previše podložan mamcu novca, nadi da će naći mesto u moćnom establišmentu. To je objašnjenje koje su mnogi Fanteovi kritičari smatrali dovoljnim, a ipak, kako sam nastavljao intervjue, prelazeći Los Anđeles iznova i iznova u gustim saobraćajnim gužvama, plašt koji je Eseks ponudio da podeli s Fanteom – holivudski scenarista koji se prodao – sve mu je manje pristajao.
Edvard Dmitrik (Edward Dmytryk) je bukvalno odrastao u studijima, započevši rad kao kurir u Paramountu 1924. godine, sa četrnaest godina, napredujući od projekcioniste do montažera i, na kraju, do slavnog studijskog reditelja koji je snimio Fanteove scenarije za Hodaj na divljoj strani (Walk on the Wild Side) i Nevoljni svetac (The Reluctant Saint). Među njegovim brojnim ostvarenjima su i režiranje Bogarta u Pobuni na Kejnu (The Caine Mutiny) i Branda u Mladi lavovi (The Young Lions). Nažalost, Dmitrik je danas jednako poznat i po tome što je bio član „Holivudske desetorice“, uhapšen od strane HUAC-a, da bi se kasnije, po složenoj i kontroverznoj odluci, vratio pred komitet kao „svedok saradnik“. Nakon susreta s njim i ponovnog gledanja mnogih njegovih filmova, duboko sam zažalio što je ta nepravda – biti uhvaćen između visoko ideoloških komunista četrdesetih i pedesetih i moćne fašistoidne sile makartizma – toliko zasenila njegovu dostojanstvenu ličnost i dugu karijeru.
Zatekao sam ga u njegovom domu u lepom kraju Enčina, tihog, promišljenog čoveka u osamdesetim godinama. Govorio je sa pravom strašću dok je opisivao jednu Fanteovu scenu.
“Isuse Kriste, ovo je savršen filmski kadar! To je metafora, razumeš, to je ono što pokušavamo da postignemo. Danas samo snimaju dijaloge. A ovo je bilo… bez ijedne izgovorene reči! Možeš da shvatiš celu stvar. Iz njegove reakcije, iz kadra starca, možeš da vidiš šta on oseća prema ocu, koji bukvalno umire, i onda, odjednom, ponovo se pojavi ta prokleta snaga, razumeš. Divno. Imao je sposobnost za takve stvari, imao je osećaj, predivan osećaj za kontrast. Za razvoj likova. To nema svaki pisac. Većina pisaca ume da napiše scenu, ali ne ume da razvije izuzetne likove. A Fante je umeo.
Uvek je umeo. Od samog početka.”
Gordon: Dakle, ne mislite da je problem njegove holivudske karijere bio u njegovom pisanju?
Dmitrik: Mislim da je bio sjajan filmski pisac koga producenti i slični nisu razumeli. Obožavao sam njegov rad. Ali mislim da bih, da sam mogao da uradim još neku Fanteovu priču, verovatno dosta toga menjao kako bih je učinio prihvatljivijom prosečnim ljudima. Jer on je, nema sumnje, bio umetnik. Tu nema nikakve sumnje.
Možda je na mene uticalo moje poštovanje prema Fanteovom književnom delu. Ali posle razgovora s Dmitrikom, Fante kao pisac koga je iskvario Holivud više mi nije delovalo kao zadovoljavajuće objašnjenje njegove karijere. Naravno, deo onoga što je Eseks tako živo opisao bio je istinito po pitanju Fanteovog iskustva, i jasno je da je Fante doprineo cinizmu holivudskog posla. Ali Dmitrik je ukazao na jednu tačku koja je zvučala istinito – možda zato što sam u njoj čuo odjek Fanteovog iskustva u izdavaštvu: pogrešnu procenu tržišta. A njegov prijatelj, A. I. Bezerides, koji je nekada pio s Fanteom i Foknerom, dodatno je učvrstio taj moj osećaj kada je ogorčeno govorio o tome kako je Fantea odbacila savremena publika.
Bezerides je u filmski svet ušao zahvaljujući svom romanu Long Haul, koji je poslužio kao osnova za film sa Bogartom i Raftom Oni voze noću (They Drive By Night). Među njegovim ostvarenjima kasnije su se našli Juke Girl, Akcija u severnom Atlantiku i Poljubi me nasmrt, noar-klasik koji je, kao i obično, pre publiku našao u Francuskoj nego u Americi, kao i epizode serija Bonanza i Velika dolina. Razgovarao sam sa Bezeridesom sedeći pomalo nelagodno u kuhinji njegove čudne, oronule kuće: još pre ulaska bilo je očigledno da ću se naći u prisustvu neobično velikog broja mačaka – ispostavilo se da ih je trideset.
Bezerides: Napisao sam Long Haul i to me je uvelo u filmski posao. Nažalost. Jer da sam ostao inženjer, stalno bih pisao. Knjige. Umesto onog sranja koje sam morao da pišem.
[Pitao sam Bezeridesa kako se Fante osećao zbog neuspeha svojih romana.]
Bezerides: Znao je da je dobar pisac. Iako nije bio uspešan pisac. To izaziva uznemirenje. Napisao je to što je napisao i nije mogao da razume zašto nije bilo uspešno.
Gordon: Zar to ne bi navelo čoveka da posumnja u sopstveno pisanje?
Bezerides: Ne, jer kad pišeš – pišeš. Ne zasereš to. Pisao je ono što je osećao. A to što je osećao bilo je senzitivno. Bio je osetljiv tip…
Gordon: Da li je Fante bio ogorčen?
Bezerides: Ne. Mislim da je bio razočaran, jer je pisao stvari sa svim tim osećanjima, a niko nije reagovao na to. A to što danas reaguju, onako kako on ne bi mogao ni da zamisli, to je fantastično. Ali zašto je, do đavola, to došlo tako kasno?
Tekst: Neil Gordon
Izvor: bostonreview.net
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo ovog teksta možete pročitati ovde.
Pročitajte i tekst o tome kako je Toni Morison kao urednica otvarala vrata crnačkoj književnosti, kao i zašto se američka književnost može smatrati i imperijalnom književnošću.