- Mesto
Šetalište na Mirijevu je najveća uređena zelena površina u naselju. Nalazi se ispod polukružne ulice Mirijevski venac i čini prirodni amfiteatar koji je sa tri strane omeđen uzvisinama koje se spuštaju ka severu, prema reci Dunav. Sa zapadne strane ga ograničava zid desetospratnica iznad kojeg se, preko Mirijevskog venca nalazi još jedan red zgrada i stepenište koje vodi strmo nagore do nekoliko usamljenih zgrada koje su dobile nadimak „udovice“. Dalje, iza tog reda građevina leži Zeleno brdo koje čini zapadnu granicu Mirijeva. Sa južne strane šetališta, opet iznad Mirijevskog venca, izdiže se, tek nešto niže, Stojčino brdo, načičkano brojnim zgradama koje se završavaju prstenom još jedne kružne magistrale koja nosi naziv Matice srpske. Uspon je najblaži sa istočne strane. Teren se polako uzdiže do samoposluge „Veliki Maxi“ i dalje, pored nove crkve od armiranog betona, sve do Mirijevske pijace.
Šetalište se, dakle, sa ove tri padine sliva ka severu, gde u blizini stare mirijevske crkve Svetog proroka Ilije čini polazište i najvišu tačku Mirijevskog bulevara, koji naselje vezuje sa Karaburmom, Dunavom i priobalnim delovima Beograda.
Gledano iz vazduha, šetalište ima oblik ljudskog stopala, na kojem dečje igralište predstavlja petu. Stopalo se prostire duž južne strane starog tržnog centra, a prsti se grče ka Rableovoj ulici. Noga se, u visini čizme, sužava u aneks šetališta pored osnovne škole Despot Stefan Lazarević i završava se kod autoperionice na početku Mirijevskog bulevara.
- Izgradnja i građevine
Šetalište je okruženo planski projektovanim zgradama sa fasadama od cigle oker boje. Veći deo najranije izgrađenih zgrada u Mirijevu poštuje taj estetski zahtev. To naselju daje umirujuć izgled i toplinu koja najčešće nedostaje naseljima projektovanim u doba socijalizma. Uopšte, Mirijevo je dobro zamišljeno naselje. Među zgradama su predviđene zelene površine, dečja igrališta, mesta za parkiranje automobila. Izgradnja naselja je bila pod kontrolom do ratova devedesetih. Brojno stanovništvo koje je izbeglo iz drugih republika Jugoslavije naselilo se na Mirijevu, pa je na obodima planskih građevina počela da niče divlja gradnja. Danas su oči posetilaca naselja izložene urbanističkom haosu u svakom pravcu protezanja naselja. To su kuće nabacane jedna na drugu, bez zelenila, sa uskim, jedva dostupnim saobraćajnicama.
Ogroman priliv stanovništva doveo je do pritiska na šetalište. I ono je načeto prvim divljim objektom. Radi se o poslovno-stambenoj zgradici u kojoj je, između ostalog, smešten ugostiteljski lokal „Franšiza“ i teretana „Ahil“. Kao jedina zelena pešačka zona, šetalište je pogodno za susrete, dečju igru, pa prirodno postaje gravitaciono središte za veliki broj ljudi. Parking na obodu pešačke zone većim delom dana nema nijedno slobodno mesto. Šetalište je postalo užurbano i bučno, tako da često donosi nemir umesto predaha od gradskog života. No, ovde moramo da zastanemo i budemo jako pažljivi. Neophodno je biti osetljiv i dublje razumeti stvari. Ne radi se o prvoj transformaciji šetališta. Ako bi smo se vratili samo pola veka unazad svedočili bi smo mnogo dramatičnijim promenama.
Kada su 1976. godine izgrađene prve zgrade na Mirijevu to je bio događaj ravan kataklizmi za ondašnje stanovništvo sela. U građevinskom zahvatu ogromnih razmera, za koji su novine pisale da je „najveće gradilište u Evropi“, seosko zemljište i njegova pitoma priroda pretvoreni su u betonsku spavaonicu. Život u Mirijevu je za samo jednu deceniju izgubio sve odlike ruralnog. Naselje je progutao grad. Selište je reč koja označava mesto na kome je nekad bilo selo, a tako se danas zove jedno od mirijevskih autobuskih stajališta. Mirijevsko šetalište je poslednji dokaz da se ovde nekada, kako je putopisac Evlija Čelebija u 18. veku ostavio zapis, bili „pravi ružičnjaci i rajski vrtovi“.
Danas bi čovek na šetalištu morao da bude izuzetno osetljiv i maštovit kako bi mogao da zamisli to bujno zelenilo i bašte koje zaslužuju da budu nazvane rajskim vrtovima. Ono što može da se vidi bez ikakvog napora imaginacije jeste urbanizacija koja se otela kontroli.
- Ugušeni potok
Zapažanje o „rajskim baštama“ na Mirijevu deluje uverljivije ako znamo da je duž šetališta tekao potok. Danas je on u potpunosti zakopan, uteran u betonski kanal. Njegov tok ide od Stojčinog brda, preseca današnje šetalište po pola, pa teče pored osnovne škole Despot Stefan Lazarević. Kada sam se doselio na Mirijevo, potok još uvek nije bio u potpunosti zakopan. Izbijao je iz cevi baš kod škole, da bi tekao dalje niz današnji Mirijevski bulevar. Kod ulaza u školu postojao je i pešački most kojim se moglo preći sa jedne na drugu obalu. Postojanje svežeg vodenog toka činilo je da vetar neprekidno pirka i leti donosi neophodnu svežinu na šetalište, a zimi štiti od teškog mraza. Danas to više ne može da se oseti. Mogao je to da bude lepi, brzi, bistri potok prepun života, sa biljem na obalama. Ali, nije.
Grad Beograd je progutao selo Mirijevo i ugušio njegov potok. Naime, beograđani sve svoje fekalije ispuštaju direktno u dve velike reke – Savu i Dunav. Sudbinu Mirijevskog potoka je zapečatila činjenica da se uliva u Dunav. Urbanisti su, kako logika Beograda nalaže, usmerili fekalije Mirijevaca u njihov potok da bi poslužio kao veliki prirodni kolektor klozetskih izlučevina. I sam doprinosim ovom procesu, ravnopravno sa komšijama.
Moj poznanik Mirko, koji je detinjstvo proveo u kraju i pohađao osnovnu školu Despot Stefan, svedoči kako su se deca za vreme odmora igrala preskakanja potoka i da mu se dešavalo da se ukvasi tom fekalnom vodom. Učiteljica bi ga u tim prilikama slala kući da se presvuče.
Druga stvar koja je zauvek uništila potok i uklonila ga iz života Mirijevaca bila je divlja gradnja. Na mapama upada u oči da je Mirijevski bulevar sav u krivinama. Bulevari se ne prave na takav način. Ovakvo protezanje saobraćajnice se dogodilo zato što su na pravcu, koji bi bio idealan za bulevar, izgrađene kuće. Urbanisti koji odgovorno planiraju grad ne bi smeli da dozvole takvu gradnju zato što se na taj način guše čitava naselja. Primenjeno je takvo rešenje da bulevar prati protezanje potoka, a on sam je ubačen u cev ispod asfalta.
Danas deca u Mirijevu mogu da čuju od starijih da je potok postojao, ali bi im bilo teško da ga zamisle. Ono što im ostaje, to su brojni šahtovi duž celog šetališta i pored škole iz kojih se čuje žubor i izbija smrad fekalija na koji se, vremenom, moraju navići.
- Presađena igra
Na najvećoj zelenoj površini šetališta, na mestu na kojem nije bilo drveća, izgrađena su dva luksuzno opremljena terena za boćanje. Ti tereni su ograđeni betonom, sa finom zemljom po kojoj se bacaju kugle, osvetljeni reflektorima, sa klupicama za kibicere. Oni nisu jedini tereni za boćanje na Mirijevu. Ima ih i iznad, na Stojčinom brdu, a verovatno i na drugim mestima u naselju.
Boćanje nema dugu tradiciju u ovim krajevima. Ta igra je karakteristična za primorske krajeve, za Mediteran, za Dalmaciju i njeno zaleđe. Tu igru su popularisali ljudi izbegli od ratova koji su vođeni devedesetih godina dvadesetog veka. Oni su se u velikom broju naselili na Mirijevu i u njega presadili svoju omiljenu igru. Boćanje je oplemenilo šetalište vedrom društvenošću, prijateljskim nadmetanjem, navijanjem, žamorom i akcentima igrača.
Bez boćanja šetalište bi bilo tiše i dosadnije. U vreme kada se komšijske veze kidaju, a ljudi sve manje razgovaraju, boćanje i dalje spaja ljude, čini da nešto rade zajedno i neposredno.
To je važno za Mirijevo. Ako jednog dana Mirijevo uspe da izgradi svoju samosvest, ona bi morala da se začne na šetalištu. To je jedina tačka gde se najrazličitiji stanovnici naselja sreću i bivaju istovremeno na istom mestu. Samo je još potrebno da počnu da razgovaraju i upoznaju se.
- Sa svih strana
Stari Mirijevci mora da su bili zapanjeni različitošću naseljenika koji su došli nakon što je naselje izgrađeno. Ljudi iz cele Srbije i drugih republika bivše Jugoslavije dolazili su da se nasele blizu centra prestonice, da tu nađu posao i novi život. Mirijevo je postalo naselje za srednju klasu. I sam sam završio u njemu tako što sam odbijao da plaćam znatno skuplju stanarinu da bih bio tek jedva bliže centru. Mislio sam kako će mi na taj način ostati nešto više vremena da radim za sebe i na sebi umesto da crnčim za kiriju. Nisam se prevario i mogu da kažem da mi je Mirijevo stvarno donelo mir. No, vremena su se opet uzburkala, a sa tim i život u naselju.
Tokom izgubljenih ratova doseljavale su se izbeglice iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova. Ekonomsko urušavanje devedesetih godina je dovelo do dodatne migracije iz osiromašene provincije. Posledica je bila eksplozija divlje gradnje. Zatim su stvari počele da postaju još čudnije. Na šetalištu su počeli da se čuju strani jezici i to iz više razloga. Nakon što se zemlja otvorila svetu na početku 21. veka, povoljna cena stanova je privukla strance koji su privremeno boravili u Beogradu. Na šetalištu sam čuo španski i nemački jezik. Čuo sam i neke jezike koje nisam umeo da prepoznam. Pojavom sajtova za iznajmljivanje stanova poput Booking-a i Airbnb-a, počeo sam da viđam strance koji su avanturistički najmili jeftinije sobe na periferiji umesto turistički potentnijih u centru. Pitam se koji je njihov doživljaj Mirijeva? Kada je počeo rat u Ukrajini, igralište se prepunilo ukrajinskom i ruskom decom u pratnji njihovih mladih roditelja. Cena nekretnina je tada skočila, a povećala se i gužva na parkiralištu. Prijala mi je ta živost i pomisao kako se u Mirijevo sada dolazi sa svih strana sveta.
Jedne večeri, dok sam radio vežbe istezanja na igralištu kako bih pomogao svojoj kičmi, primetio sam jedan mladi arapski bračni par. Muž, sa tek retkom bradom, uzbuđeno je razgovarao telefonom, dok je njegova supruga u nikabu, koji prikriva sve osim očiju, ljuljala ćerkicu na ljuljašci. Pitao sam se šta bi na takav prizor bujne raznolikosti rekli stari Mirijevci ili putopisac Čelebija?
- Palata
Na obodu šetališta, na njegovoj najvišoj tački prema Stojčinom brdu zasela je najmonumentalnija građevina u kraju. Ona se ne ističe po visini, mnoge od zgrada koje okružuju šetalište je u tome daleko nadmašuju, međutim, urbanisti su baš njoj oblikom i položajem namenili dominantnu ulogu. Radi se o trgovinskom centru izgrađenom kada i višespratnice na Mirijevskom vencu. Kako bi se uklopio u izgled naselja, i njegovu fasadu krase cigle, samo što su, za razliku od onih oker na okolnim zgradama, one ovde svetlo sive boje. Zgradu čine dva moćna krila kvadratne osnove, identične veličine sa prizemljem i jednim spratom. Dva dela su spojena mostom u nivou sprata. U jednom krilu nalaze se supermarket „Maxi“ i prostorije kulturno-umetničkog društva. Drugo krilo je mističnije. Ono deluje kao ga nastanjuju duhovi. Osim par radnji koje prodaju kuvanu hranu i jednog frizersko-kozmetičkog salona, deluje napušteno i propalo.
Taj deo zdanja u sebi krije nekada lepi atrijum koji je podelio sudbinu objekta. U atrijumu su prostorije mesne zajednice, zamračene prostorije autokratske vladajuće stranke i, naizgled, pusti lokali. Pa ipak, radoznalim istraživačima ovo zdanje može da ispriča uzbudljivu priču. Ono je svakako bilo zamišljeno kao centar celog naselja. Na zidovima i dalje mogu da se pročitaju nazivi prodavnica i imena zanatskih radnji koje su ovde postojale. Iako danas gotovo mrtvo, preko tih sve teže čitljivih natpisa iščitava se nekadašnja eksplozija života.
Salon lepote, Minipani, Picerija, Roštilj, Kick box, ordinacija Beozdravlje, Nacionalna kuća Obećana zemlja, studio za sunčanje Top Ten, tapetar, fotograf, knjižara Zec, časovničar, Kozjak eksport-import, video-klub, staklorezac, Radio-TV servis, kozmetičar, solarijum, auto-škola Delfin, obućar, auto delovi, optičar, Beo elektro, Miami’s kozmetički salon… Navali narode, svega ima! Nema. Sve je pusto, neokrečeno, ugašeno, mutno.
Uprkos svemu, tržni centar je najbliži nečemu što bi mogli da zovemo palatom. Da bi mu se povećao značaj, kraj zgrade, na platou prema šetalištu, na visokoj metalnoj konstrukciji, izgrađen je sat sa četiri para kazaljki, prema svakoj od strana sveta. Sat ne radi. U svakom smeru pokazuje drugo vreme. Pa opet, uz malo mašte, to je mogla da bude znamenitost. Mirijevski Big Ben. Iako kazaljke stoje, ovaj nenamerni spomenik stoicizmu, pronicljivom će čoveku osam puta u toku dana pokazati tačno vreme, ako ovaj zna kada da ga pogleda i sa koje strane.
- Kraljevina Mirijevo
Ako bi jednom stanovnici Mirijeva stekli dovoljno samosvesti o svojoj posebnosti, mogli bi da se otcepe od opštine Zvezdara, kojoj sada pripadaju, i naprave svoju opštinu, republiku ili, čak, kraljevinu. Dok je živela u kraju, jednom nedeljno sam išao na pivo sa drugaricom Anom u Planinarski dom kod starog seoskog groblja. Tamo smo ponekad maštali o kraljevini Mirijevo. Razmišljali smo o tome da zbunjujemo stanovnike kraja praveći razglednice sa prizorima iz naselja potpisane sa „Pozdrav iz kraljevine Mirijevo“. Naravno da bi kraljevska palata bila trgovinski centar, a šetalište bi bilo ujedno glavni trg i dvorski vrt. Sat kod tržnog centra bi bio glavna turistička atrakcija tog kraljevstva. Njegova fotografija bi krasila svaku pozivnicu da se dođe u posetu. Mašta nas je vodila do uspostavljanja diplomatskih odnosa sa okolnim delovima grada koje smo zamišljali kao republike, vojvodstva ili despotije.
Od tad, prošlo je mnogo godina. Ana se preselila daleko, daleko, u Zemun.
- Flora
Šetalište ne možemo da nazovemo parkom. Jednostavno, nema dovoljno drveća da bi zavredelo taj naziv. Pa opet, drveće na šetalištu je raspoređeno planski, u skladu sa pravilima pejzažne arhitekture. Ima ga dovoljno tamo gde treba da ga ima, a na onim mestima gde je neophodan utisak prostranosti znalački je izostalo. Iz daljine se, pri pogledu na drveće, očitavaju sklad i smirenost. Naime, na pojedinim delovima šetališta, ono deluje vrlo otmeno. To grupisano drveće po vrstama, različitih boja, pravi živu scenografiju koja se menja godišnjim dobima. Planeri su namignuli publici sa istančanim ukusom. Zaista, pažljivi posmatrač će se zadiviti raznovrsnošću drveća. Samo četinara ima desetak vrsta, a listopadnog drveća i znatno više. Dodajmo tome žbunje i bobice koji upotpunjavaju bogat utisak o flori šetališta.
Istraživač, u kome čuči detektiv, biva dodatno nagrađen još jednim uzbudljivim otkrićem. Naime, postoje tri sloja drveća koja čine današnju floru šetališta.
Ako dobro pogledate, u blizini pošte je staro drvo sa kvrgavim stablom. Ono je bilo tu još pre nego što su izgradili moderno šetalište. To je drvo jabuke, verovatno decenijama starije od naselja koje ga okružuje. Takvih stabala na šetalištu ima još nekoliko. Radi se o drveću koje je nekad krasilo bašte (da baš one stare, rajske bašte) u selu Mirijevo. Uzbudljiva je pomisao da su samo zbog svog srećnog položaja, okolnosti i promišljenosti ondašnjih graditelja ona preživela do danas. Od te kvrgave kore nema pouzdanije veze sa prošlim Mirijevom. Stvar za najveće poštovanje.
Drugi, najveći sloj flore na šetalištu donela je pejzažna arhitektura graditelja socrealističkog naselja. Čovek od smisla ne može da ne primeti istančan ukus tih neimara. Ako šetač krene kružnom stazom šetališta od škole ka dečjem igralištu, i dalje, prisustvovaće malom festivalu drveća.
Sa desne strane je grupa borova, sad već izraslih do desetak metara visine. Nakon toga, kao starešina ove grupe četinara, dominira još viši usamljeni kedar. Gore, prema dečjem igralištu, elegantno i sramežljivo se ukazuje breza, a ispod, bliže pešačkoj stazi, grupa od tri stabla ukrasne crvenolisne šljive sa svojim prelepim bordo listovima kojima se leti štiti od prejakog Sunca. Gore, uz trgovinski centar, zasađeno je ukrasno žbunje sa crvenim bobicama, vatreni trn pirokante. Ima tu i nekoliko stabala lampion drveta, a gore, iza trgovinskog centra, nalazi se i monumentalni srebrnolisni javor. Sa leve strane staze, pejzažni arhitekta nam je priredio i estetsku gozbu u vidu još jedne usamljene ukrasne afričke šljive.
Duž poprečne staze koja seče šetalište na pola, iznad klupa na kojima šetači mogu da nađu predah, bez greške je zasađen drvored stabala iz porodice bresta čije se lišće nadnosi nad stazom i daje preko potreban hlad u vrelim letnjim danima. Odatle pogled biva nagrađen sa po dve vrbe i ukrasne masline, kao i jasenima i četinarima ka nižim zgradama sa istočne strane šetališta. Gozba drveća koje je znalački zasađeno na pravim mestima je trijumf planiranja i smisla za estetiku. Namenjeno je ljudima od duha i poziva na blagotvornu kontemplaciju.
Treći sloj drveća je posađen nakon ovog velikog planiranja, u kasnijim godinama, spontano. Usamljeno mlado stablo oraha, pored stepenica na zapadnoj strani igrališta, verovatno je izraslo prirodno kada je neka ptica ispustila plod oraha na tom mestu, u vreme kada je zemlja bila spremna da ga primi u sebe. Tu su i jelke koje su građani izneli iz svojih domova i zasadili nakon Novogodišnjih praznika. One su zasađene raštrkano po celom šetalištu i polako rastu.
Related
Jugoslavija u odrazu mineralne vode (esej Kruna Lokotara)Na kraju, preko zatrpanog potoka, pored škole, stvorena je duguljasta zelena površina. Sa strane škole zasađen je drvored šljiva koji će, ako dovoljno porastu, jednog dana bacati blagotvorni hlad na stazu pored škole. Nasuprot njima, u školskom dvorištu uz samu ogradu smestili su se predstavnici javora. Sa druge strane te zelene travnate štrafte, prema zgradama i kućicama, čini se da je drveće zasađeno bez plana što tom prizoru daje izvesnu, skoro humorističku, dinamiku. Ka auto-perionici ostala su dva čvornovata stabla lipe koja su nekada krasila obale Mirijevskog potoka. Bliže unutrašnjosti šetališta nalazi se skorije zasađeno drveće – kiselo drvo, nekoliko katalpi i malih brestova. Na tom mestu ne možemo, a da se ne osmehnemo, ozbiljnoj, uredno potšišanoj, gustolisnoj onižoj sofori japoniki koja se ubacila u red vitkih listopadnih dugajlija.
- Đubre
Šetalište je prepuno đubreta. Samo, mi stanovnici Mirijeva naučili smo da to ne primećujemo. To đubre nije samo usud našeg kraja. I drugi delovi grada imaju ga u izobilju. Ako odete na Medaković, u naselje Braća Jerković, pa čak i u bogate krajeve grada poput Senjaka i Dedinja, na zelenim površinama i pored kontejnera videćete nepregledno đubre. Tu su plastična ambalaža, ostaci voća, kutije cigareta, papiri… Umesto da završe na za to predviđenom mestu, u travi i duž ivičnjaka cakle se komadići stakla, celofan, opušci, kondomi, pa i kutije od lekova.
Ponekad, đubre bude očišćeno kada dođu radnici Gradske čistoće. Oni pokupe većinu đubreta, da bi novo bilo nabacano do sledeće nedelje. Đubre je uporni, diskretni dekor.
Poneki prolaznici gunđaju i žale se da gradska čistoća retko čisti šetalište. To čišćenje je ništa drugo do povremeno lečenje posledica. Pravo rešenje bi bilo da stanovnici uopšte ne bacaju sve te predmete na zemlju, travu ili asfalt. Radi se svakako o nečemu dubljem. Biće da ima neke veze sa mržnjom ili nemogućnošću da se živi u zajednici. Svi ti ljudi nemaju iskustva sa životom koji bi podrazumevao brigu o drugom i vođenju računa o zajedničkom životnom prostoru. Umesto toga, iz besa nastalog zbog preduge izloženosti neprekidnoj histeriji i nasilju, zajednica se raspada. Možda se radi o trijumfu one vrste individualizma koja nas tera da gledamo samo svoja posla, a ono zajedničko, u šta spada i šetalište i njegove zelene površine, smatramo za nebitno. Radi se o dubokom sistemskom problemu koji dovodi do toga da ljudi zamrze sami sebe. Smeće razbacano po šetalištu samo ukazuje na mnogo veći problem cele zajednice.
Ako proširimo vizuru, radi se i o pogrešnom razumevanju pojma ljubavi. Sebične ljubavi ne nedostaje, ali one univerzalne, usmerene prema celom spoljnom svetu – itekako. Nedostatak takve ljubavi čini da ljudska bića podivljaju i stvore modernu gradsku džunglu. Takvi ljudi nisu povezani jedni sa drugima, već sa divljaštvom u sebi i urbanom prašumom u kojoj su se zatekli, da u njoj žive.
- Teodor
Kako bi Teodor rešio problem nagomilanog smeća na šetalištu?
Ako bi ste upitali stanovnike Mirijeva koji je zvanični naziv njihovog šetališta, u ogromnom procentu oni ne bi znali tačan odgovor. Februara 2020. godine, Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda usvojila je inicijativu da se mirijevski „park“ nazove po Teodoru Jankoviću Mirijevskom i da mu se podigne spomenik. Spomenik još uvek nije podignut, a ni mirijevska široka populacija nema previše saznanja o celoj stvari. To je velika šteta zbog toga što se radi o čoveku čije delo je imalo međunarodni, gotovo svetski značaj i svakako spada u pet najvažnijih Srba ikada rođenih.
Teodor Janković Mirijevski je bio vrlo vredan i visokomoralan čovek koji se, izgleda, čvrsto držao svojih principa. Bio je reformator srpskih i rumunskih škola u Austrougarskoj. Trudio se da odvoji škole od crkve. Smatrao je da se srpska deca sa elementima vere sreću već u detinjstvu, pa nema potreba da to ponovo uče u školi. Naravno da takvo mišljenje nije bilo dobro primljeno u tadašnjoj crkvi koja je želela monopol nad obrazovanjem. Međutim, istovremeno, Mirijevski sa tadašnjim mitropolitom na austrijskom dvoru brani i uspeva da odbrani upotrebu ćirilice kao srpskog pisma. Kao direktor srpskih i rumunskih škola, Teodor Janković je otvorio na stotine škola primenjujući nastavni sistem koji bio znatno moderniji od onog u ostatku carstva. Za svoj rad dobija plemićku titulu u Austriji.
Ovo bi bila jedna sasvim izuzetna karijera da nema svoj jednako uzbudljiv nastavak.
Na poziv carice Katarine II, on odlazi u Sankt Petersburg gde pristupa reformi ruskog školstva. U Rusiji uređuje osnovne škole, učestvuje u osnivanju Zavoda za spremanje učitelja čiji će postati upravnik. Učestvuje u osnivanju prvog ministarstva prosvete u Rusiji, u izradi prvog ruskog bukvara, postao je član akademije nauka, dobio još jednu plemićku titulu, nasledno plemstvo, spahiluk u Belorusiji i veliku državnu penziju.
Teodor Mirijevski je, dakle, oblikovao obrazovanje u dva velika carstva. Malo ljudi je učestvovalo u tako grandioznim podvizima.
Moguće je da u Mirijevu još uvek žive rođaci ovog izuzetnog čoveka čije se delovanje može meriti samo sa nekoliko najvećih ličnosti rođenih na ovom tlu.
- Zabavni park
Povremeno, šetalište obuzme živahna, gotovo karnevalska atmosfera. Radi se, doduše, o tek nekom olupanom, prašnjavom karnevalu. Naime, povremeno, na zelenu površinu šetališta dolaze zabavni parkovi. Putujuće skalamerije sa ringišpilom, vozićem, naduvanim toboganima u obliku dvorca preintenzivnih boja sa koga se deca spuštaju ili skaču po njemu kao da su na trambolini. Njih prati i nekoliko drugih atrakcija za najmlađe. To uključuje i mutan razglas koji po vazduhu razmazuje zvuke hit pesama od pre više decenija. Ovaj usiljeno veseli vašar ostaje tu par nedelja, dok je zanimljiv stanovnicima i dok ne izvuče sav džeparac deci i omladini.
Zabavni parkovi ovog tipa pripadaju prošlom veku. Analogna zabava. Karte koje se kupuju u omalenom kiosku. Čudim se što ovakve putujuće atrakcije još postoje. One svoju privlačnost crpe iz toga što su starinske, što izlaze u dimenziju opipljive stvarnosti. Umesto sa ekrana preko kojih se odvija većina današnjih aktivnosti, tu su da izazovu sva čula u polju u kome još uvek važe zakoni fizike. Naime, na ringišpilu još uvek možete da osetite snagu inercije, vetar u lice i pumpanje krvi u telu.
Trubači, najavite slonove!
Ljudi koji rade u zabavnim parkovima su posebna priča. Putuju, lutaju. Znam ponešto o emociji lutalačkog života – osećaj potpune slobode i tuge su pomešani u snažan koktel. Zelena površina Mirijevskog šetališta za takve ljude je samo jedna u beskonačnom nizu. Pitanje je da li i po čemu pamte ovo mesto? Čelebija je ovde video rajske bašte. Šta oni vide? Da li sa sobom odnose makar nekakav utisak?
Naglo, kako su došli, tako i nestanu. Trava se malo proredi na mestima koje su zauzele njihove skalamerije. Onda padne kiša. Pa trava poraste.
- Zona
Ako vas kiša zatekne na šetalištu i tražite zaklon od nje, najbolje je da odete u Zonu. Zona je ugostiteljski lokal. Kafe. Nalazi se na istočnoj strani šetališta u prizemlju stambene zgrade. Unutra vlada osećaj topline. Iz zvučnika neumoljivo dopiru najnoviji pop hitovi, a na televizoru montiranom na zid gledaju se prenosi sportskih dešavanja. U njega dolaze komšije na razgovor, deca, vlasnici kučića da popiju kafu, zaljubljeni parovi. Baš kako bi i trebalo da bude u jednom pristojnom lokalnom kafeu.
Dok ovo pišem, sedim u Zoni za visokim stolom kod šanka nad koji se spuštaju lampe koje daju dovoljno svetla neophodnog za čitanje i za pisanje. Napolju je blaga kiša. Sa razglasa prvi put čujem nešto nalik džez muzici. Atmosfera je idealna. Kišno veče u kome instrumentalna muzika samo povećava fokus. Čovek može da se prepusti i postaje jedno sa vlagom spolja i toplinom iznutra. Napolju je april, šetalište je zeleno. Zamišljam kako u ćošku lokala, u njegovom dnu, trio svira živu muziku. To bi bilo nešto najbolje na svetu.
Na Mirijevu nema koncerata. Nema izložbi, ni pozorišnih predstava. Ni jedna galerija. Bez muzeja ili koncertnih dvorana, na sve veći broj stanovnika. To mora negde da pukne. Kultura na Mirijevu izdžigljaće odnekud. Lokalno, baš negde u nekom kafeu za početak. Ili u knjižari.
Zona prija tokom lenjih večeri. Kada treba da razmišljam, tada dođem ovde. Ne smetaju mi gosti lokala. Naprotiv, čine da prikupim pažnju.
- Moje mesto
Sve što je u gradu tu je da se iskoristi. Neke stvari su neophodne da bi stanovnici grada mogli da prežive u njemu. Naravno, dešavaju se i zloupotrebe. Šta je divlja gradnja nego zloupotreba grada? Da razjasnim, kada govorim o iskorištavanju grada, pre svega mislim na upotrebu onoga što u gradu postoji, ali tako da nakon upotrebe to ostane i svim ostalim stanovnicima na raspolaganju. Dobre stvari treba deliti. Ako se ne mogu deliti i nisu za svakog, onda su štetne. Ovim tekstom sam podelio šetalište sa čitaocima, uz nadu da to niko neće zloupotrebiti.
Na zelenoj površini šetališta nalazi se jedan drveni sto. To je jedan mali sto od pravog, punog drveta, nalik onima u planinskim i šumskim izletištima. Pronaćićete ga iza terena za boćanje u delu šetališta bližeg školi. Usamljeno stoji na travnjaku. Taj sto mi je potreban za vreme letnje žege.
Leta postaju paklena. Temperature rastu, skoro svake godine obaraju rekorde. Klima postaje nemilosrdna. Nema puno toga što se može učiniti. Stanovnici su kupili klima uređaje i montirali ih u skoro svaki stan. Ja se i dalje opirem. Vežbam otpornost na klimu koja dolazi i ostaće tu do kraja mog života.
Tih toplih meseci, olakšanje nalazim na šetalištu. Dokazano je da drveće i zelene površine utiču na smanjenje temperature leti u gradovima. Betoniranje i asfaltiranje prave „toplotne džepove“ koji i noću, kada nema sunca, isijavaju vrelinu. Šetalište je zbog toga leti dragoceno.
Kada talasi vreline napadnu, posle ponoći, izađem iz stana, prošetam se do velikog „Maxi“-ja koji radi celu noć i kupim pivo. Onda se spustim na šetalište i sednem na ploču drvenog stola. Otvorim limenku, otpijem gutljaj i dišem. Uživam u miru. Na šetalištu, to su moje mesto i vreme. Kupim noćnu svežinu svim čulima. Prati me Mesec iznad Stojčinog brda. Kada je pun, baca jako svetlo i čini celo šetalište dobro vidljivim. Kada nije tu, pratim igru ulične rasvete. Tada svetlo stvara zanimljiv prizor. U više planova, iz mraka se pomalja bogatstvo šetališta. Bele kore breza, požutela trava. Gutljaj piva. Ljuljaške koje se jedva primetno klate na noćnom vetru. Grane bresta koje se njišu nad klupama. Gutljaj piva. Napravim nespretnu fotografiju mobilnim telefonom kao da ću time zarobiti prizor i sačuvati ga. Borovi ćute i daju tamnu masu drugom planu. Gutljaj piva. Iz ponekog od prozora na zgradama pulsira nestalno svetlo televizijskih ekrana. Ljudi nema. Potok teče ispod mene, ukopan. Gutljaj piva. Iznad nas je monumentalni obris palate starog tržnog centra, a svuda oko nas zgrade. Stotine zgrada i još više kuća koje su ih sa svih strana opkolile, kao da žele da ih uguše. To je Mirijevo, a iza njega brda i još dalje reka i ja u svemu tome.
Nebitan i sačuvan za sledeće jutro.
Pročitajte i druge eseje Daniela Kovača: “Život u Detty pansionu”, kao i “Ogled o fotografiji sa majicom iz supermarketa”.
Možete poslušati i audio verziju ovog eseja: