Po(l)emično o “Deci” (Deca, Milena Marković) Osim uzavrele rasprave “roman ili poema”, “Deca” Milene Marković zahtevaju i kritičko sagledavanje i ocenu književno-umetnikog dosega, što ova kritika uvažava.

Bauk kruži srpskom književnom scenom, bauk “poeme”. Neko bi rekao da je bauk “roman u stihu”, ali “roman u stihu” ne govori toliko o integrativnoj moći romana u čijem zagrljaju je sve toplije i čitljivije, već pre kako spretna predloško-padežna konstrukcija merkantilnom logikom izdavaštva asimiluje i uskraćuje variranje književnih vrsta da bi zahtevi tržišta ostali namireni. Roman je mlada književna vrsta koja ne samo da je najbrže ponudila bezbroj varijacija već je i retroaktivno prisvojila poeme i epove kroz književnu istoriju sve do antike. Postavlja se pitanje svrsishodnosti ostalih književnih vrsta ako će roman vazda biti genus proximum i postaje demorališuća činjenica da se ne dopušta evolucija i rebrending davno ustanovljenih rodova i vrsta (npr. poeme) zbog metastaziranja romana. Književnost evoluira, eksperimenti sa formom su postali dnevna a ne decenijska ili vekovna praksa, ali ako ne znamo sa sigurnošću šta konstituiše jedan roman to takođe ne znači da se taj pojam negde ne završava da bi počeo drugi.  

I koliko god mi prijala Jergovićeva strastvena apologija (ili bi tačnije bilo reći inauguracija) pojma “roman u stihu”, usudiću se da budem sitni književni činovnik i uputim žanrovske radoznalce na neinternet izvor – „Rečnik književnih rodova i vrsta” koji potpistuju G. Gazda, S. Tinecka Makovska (Službeni glasnik 2015). Mada Jergović ne greši u mapiranju autorkinih poetičkih sklonosti, čini se da zanemaruje da roman ipak stavlja veće stege na lirsko ja koje snažno teži beleženju intimne istorije. U pomenutom rečniku saznaćete da roman u stihu ne postoji (niti mora postojati) jer bi on bio jedan od najbližih sinonima za ono što već vekovima imamo označeno kao poema. Pronašli biste i da poema može biti u stihu i u prozi, te da ona miri fabularnost, narativnost, kvaziobjektivnost, konkretnost junaka EPIKE i refleksivnost, subjektivnost LIRIKE. Ne moramo da odemo daleko ni do lektire, niti do Gogoljevih Mrtvih duša, jer već u finalu ovogodišnjeg nagrađivanja imamo “poemu puta” Sampas Ilije Đurovića, koja nam ukazuje na to da roman nije i ne može biti nadređeni skup u okviru “žanriranja” već samo jedna od književnih vrsta sa velikim interferirajućim potencijalom. Zar je poema passé pa u njoj ne možemo prepoznati i naratora i lirskog subjekta?!

Ova nesuvisla rasprava bila bi zanemarena (jer koga danas zaista zanima gde prestaje poezija i počinje proza) da NIN-ova nagrada nije formalno nagrada za najbolji roman, pa se nameće pitanje o arbitraži, odnosno tome ko je nosilac prava na žanrovsko određenje objavljenog dela, kao i ko procenjuje i na osnovu kojih merila šta je u okviru propisanog statuta nagrade? Verujemo li autoru/autorki (jer priča Milene Marković u medijima se promenila posle izdavačeve), izdavaču, žiriju ili kritičarima?

Jedan CIP obrazac je uskratio učešće Senki Marić u nadmetanju jer njen roman Gravitacije (Partizanska knjiga) Matica srpska nije zavela kao delo napisano na srpskom jeziku. Pošto je ta diskvalifikacija ostala u senci, nije zgoreg upitati se koji paratekstualni element knjige Milene Marković krije taj famozni “roman u stihu” (ili to stoji u prijavi za nagradu?!). Nemojmo zaboraviti, takođe, da ovo nije prva poema koju žiri u istom sastavu romanesko voli: poema Nemaju sve kuće dvorište Katarine Mitrović (Enklava), koja se zaustavila u užem krugu 2020, prethodi malom formalnom presedanu u NIN-ovoj istoriji, a reći ću malom jer smo već imali roman u drami-eseju Arzamas Ivane Dimić 2016, čiji je pak najmanji “zločin” to što nije roman.

Mogli bismo ukazivati i na komunikaciju pripovedača/lirskog ja Milene Marković sa pesničkom tradicijom, ironično korišćenje rime, ali i na anaforska nabrajanja, dvosmilene prelome (opkoračenja) misaonog toka kojima njena narativnost jasno profitira od stiha, ali kao što sam napomenuo, ovde se pre svega radi o motivaciji da se jedno delo nazove romanom. Lako bismo mogli dovesti u pitanje i neke druge prijavljene “romane”, čak i iz finala, tako da učesnici treba da budu mirni, nikako licemerni. Dakle, pošto meni ova kategorizacija dela više služi da pročitano lakše sortiram po mnemoničkim fiokama, a ne da bih etiketirao, ograničio, redukovao – o eventualnoj oštećenosti 195 “romanopisaca” iz prošlogodišnje produkcije biram da ne govorim kao puki formalista nego eventualno kao ruski formalista – propitujući književno oblikovanje intimne faktografske građe, bez obzira na to kog je žanra.

“Deca” Milene Marković snažna su i potresna autofikcija, autorkin literarni susret sa sopstvenom intimom – bokserski meč u odrazu ogledala.

Ako se odmaknemo od ovih suvišnih pasusa koji su namenjeni izdavačima (prestanite da potencirate romane i romanesknost kao jedinu vrednost), žiriju i utemeljivačima nagrada (definišite pravila učestvovanja preciznije ili, još bolje, oslobodite nagrade stege forme kada je već tendencija savremene književnosti da potencira hibridnost) – čitaoce će možda pak zanimati da se već sa korica Lomovog izdanja pobedničke poeme suočavamo sa crno-belom fotografijom autorke. Ona nas uzdignute glave, sa vetrom u kosi, gleda pravo u oči kako naše voajersko prisustvo u njenom životu ne bi prošlo nezapaženo, bez neprijatnosti učešća. Nema blurbastičnih preporuka autoriteta, nema sažetaka, uredničkih svođenja, samo početak bajke o devojci koja nije odbila nego bacila “prsten”, “cveće” i “pesmu” kako bi postala “strašna vetrovita kraljica”.

Ova bajka ne liči na druge jer je “veštica/vila” glavni lik. Ova bajka je antibajka jer junakinja odbija da bude spašena, osvojena, dodeljena, prstenovana, probuđena poljupcem. Odbija da ćuti – ona je tu da da se zavuče pod jorgan, naježi, donese promaju, ošamari, ali i da ušuška, pomazi, bude prisutna u mračnoj sobi kao dim nikad stvarno ugašene cigarete, uvek kraj prozora, spremna da odleti na svojoj imaginarnoj metli ka gradu.

Naviknuti već od prve zbirke poezije Pas koji je pojo sunce (2001) na tog (anti)pesničkog boksera, koji nikada nije trenirao poeziju niti igrao za publiku, koji već dve decenije pleše kao leptir i ubada ko osa, danas ga gledamo kako baulja po ringu sa istim literarno-nikotinskim navikama, sa otežalim nogama, i dalje bučnog, i dalje prkosnog da bi odgrizao uvo, spremnog da iznenadi, ali ipak umornog, spuštenog garda kako se izlaže udarcima.

Deca Milene Marković snažna su i potresna autofikcija, autorkin literarni susret sa sopstvenom intimom – bokserski meč u odrazu ogledala. I ako vas je zbunila ova metafora to je zato što se može čitati trojako: 1) umorni bokser je stav i poza lirskog subjekta koji dobija udarce od života, ali i dalje ustaje i pokušava da uzvrati licemernoj sredini u neravnopravnoj borbi 2) bokserski je i stil Milene Marković koja čim se zagledate u njen ples i prepustite slikama i emociji šalje diskurzivni direkt koji depatetizuje situaciju 3) ali umoran bokser je pomalo i opšta slika koju imate ako delo gledate iz perspektive duge pesničke karijere u kojoj ovi stilski udarci postaju sve predvidljiviji, a nekadašnja virtuoznost u izigravanju pravila i udaranju u zabranjeno mesto – postaje manir senzacionalizma koji već odavno vampirski živi i van poetskog izraza Milene Marković.

Žiri je lepo obrazložio svoju odluku i nije teško složiti se sa većinom zapaženog: “Na razmeđi istorijskog i intimnog, tematizujući višegeneracijske naslage tradicija i njihovog odjeka, kao i njihove reperkusije na ljudsku, upravo žensku intimu, autorka u nekoj vrsti sumiranja i transcendiranja dosadašnjeg pesničkog i dramskog opusa ispisuje potresnu prozu u stihu kakva će postati nezaobilazan deo egzistencijalnog iskustva svakog budućeg čitaoca”.

Sedimentne naslage atavizma verifikuju sistemsko nasilje koje najizraženije osećamo u neosvešćenom roditeljskom postupanju

Mada bi se između redova moglo polemisati o odnosu prema minulom radu autorke kao važnom činiocu prilikom odlučivanja, zadržimo se ipak na “poetskom iskoraku” koji je neosporno napravljen. Odabir duže forme je definitivno učinio da već poznato poetsko iskustvo autorke živi drugačijim, punijim, intenzivnijim životom, a konstituisanje lirskog subjekta/naratora kroz nelinearno nizanje epizoda iz detinjstva, mladosti i nikad do kraja dozvoljene niti prihvaćene zrelosti (“toliko je naših u grobove ušlo a mi i dalje nismo ljudi nego neka strašna deca”) doneli su karakter pankersko-rokerskom buntu.

Motiv iz naslova sagledan je iz više perspektiva, a svaka od njih je popločana traumatskim iskustvima. Složeni vremenski plan poeme ukazuje nam kako na zamršenost životnog narativa subjekta tako i na nepredvidljivu kauzalnost u okviru tranzicionog perioda koji se čini da nikada nije prošao. Vreme simbolički determiniše i Ognjena i Jovana, naratorkinu biološku decu, jer jedan sin “živi u paklu sadašnjosti” a drugi “nema ni prošlost ni budućnost”. Ne treba zanemariti ni da nam naratorku kao Milenu imenuje Ognjen prvi put, jer njih dvoje dele slično prokletstvo sa drugačijim uzročnicima: oboje su ostarela deca. (“sva su deca sada ljudi / samo moj ognjen nije”). I mada Ognjena autizam i mentalna retardacija sprečavaju u tome, prepoznatljiv društveno-istorijski kontekst se pobrinuo da uhvati čitavu jednu generaciju kojoj pripada Milena u raskoraku na putu ka odrastanju. Ovo je poema, između ostalog, o jednoj generaciji “mladih i natrulih već”, o deci koja su napravila decu i “otišla da žive kod roditelja”, o generaciji bez vidljivog horizonta i perspektive (“budućnost ne mogu da vidim / prošlost je malena bedna”).

U prvom delu poeme preovlađuje naratorkino detinjstvo koje će kasnije biti nastavljeno kroz flešbekove. To detinjstvo je nasilno i preteće (“ispred zgrade su mladići sa hladnim očima”), donosi sahrane kao mesta okupljanja i bizarne detinje veselosti, a stepen traumatizovanosti se kreće od otetih barbika do dedinog pipkanja po intimnim mestima. Devojčice prerano postaju svedene na telo (“ispred zgrade je bio neugledan žbun gde je jedna mlađa devojčica pokazivala picu ko želi da vidi”), a lirsko ja rano postaje svesno da je gotovo sa zamkovima i tvrđavama (“sve je u nogama rukama / guzici glavi i telu / nestao je čitav čudesni svet / ima samo jedno telo i ja sam u njemu / i želim farmerke sa cvetovima / kakve nose starije devojčice”).

Sedimentne naslage atavizma verifikuju sistemsko nasilje koje najizraženije osećamo u neosvešćenom roditeljskom postupanju i njihovom diskurzivnom programu koji snažnije deluje od ostalih sugestivnih slika poeme (“mama kaže ne izazivaj ko izaziva sam je kriv”; “ti si tata čoveče rekao meni kada sam imala goli stomak je l hoćeš da budeš recka”, “više od jednog muškarca da ima devojka to ti je već javna kuća”). Upravo takve replike su generisale buntovnički stav devojčice koja će kasnije govoriti: “ja sam đubre kurva izdajica i pogan”.

Veza sa majkom je odlično predstavljena u svom neskladu. Upoznaćemo majku kao programsku ženu koja “nije doživela ništa očima niti ušima niti prstima, samo srcem i stomakom“, ženu koja u sopstvenu memoriju zajednička letovanja skladišti prema spremljenim obrocima porodici. Majci će biti fakturisane uvrede, povici, pravdanja, prkosi ali i razumevanje i načelno prihvatanje. Kroz poemu se može pratiti tok mutne, neživotvorne, zloslutne vode od detinjstva do porođaja (“voda me vabi, mene i moje čedo”, “bila je jedna reka što sam je pila / bila je jedna reka što sam mogla da se udavim”; “ili maštam kako plivam u okeanu / ali uvek dođe neka ajkula” i sl.), a motiv plivanja kroz život, održavanja na vodi, naročito će naglasiti majka kao veliki plivač, sposobna da svakoga nauči da pliva. Saznaćemo da “mama prepliva svako more i onda se vrati da ti da da jedeš” što je uprkos ukazivanju na kodirano ponašanje jedna od najtoplijih slika o majci.

Nekad čak nije reč o angažmanu i aktivizmu koliko o preterivanju u pritiskanju olovke prilikom senčenja karaktera

Veza sa ocem nastaviće se pak kroz paljenje cigarete kraj prozora, što će postati najučestalija slika u poemi. Druga veza je kroz motiv lubenice koja je vesnik lepih sećanja na zajednička leta i tanana veza sa ocem koji ih je kupovao. To voće (svestan sam da nije zvanično voće) puno soka i slasti nimalo slučajno će prilikom Mileninog porođaja ostati u fioci da se osuši jer “rađa se sledeći život i tako se završava moj“. Slika sečenja njene kore postaće ilustracija bolnih atavizama koji se reprodukuju i kada logika nekog postupanja prestane da važi jer se tradiciji ne pristupa sa razumevanjem. “Tata je imao običaj nasleđen iz seoskog domaćinstva da seče kore od lubenica da bi svinje mogle lakše da žvaću i mi svi dan danas sečemo kore od lubenice a isto tako je sekao kore od lubenice i bacao u klozetsku šolju da ne bi pravio veliko đubre”. Naučene i preuzete prakse se ne dovode u pitanje i postaju rutinirana postupanja pa ne čudi simbolička slika govana koja izlaze zbog zapušenih cevi.

Pomenuti motiv nam otkriva onu najbolju Milenu Marković, čija subverzija polazi od intimnih istina i proživljenih trenutaka u detinjstvu. Ipak, bilo bi pošteno reći da tekst obiluje i radikalnim rezovima koji eksplicitnim pominjanjem zvanične istorije razvodnjavaju brižljivo građenu metaforiku. Pitanje gornjeg dela kupaćeg kostima kao inicijacija u postojanju devojkom, klasna svest ispoljena kroz ponos jer je odvedena i poljubljena pored nekih “siromašnih” nemica u kožnim suknjama koje imaju “svoje čarobne kremice” mnogo lepše naležu na tekst nego prigodne konstrukcije sveznanja i distance kada je autorki potrebno (“pripadnici bratskog naroda” koji “sledećeg leta biće neprijatelji”; “visili na ogradi odmarališta, trljali se i pokazivali nam svoje obrezane”; “ja samo hoću u grad da igram celu noć / dok tamo negde blizu daleko pucaju ginu grabe / decu na prsa i beže”.)

Tendencioznost se oseća i u sceni sa godišnjicom mature kao mesta garantovanog poniženja koje je tipski prikazano tek dovoljno da iskomunicira opšte mesto, kao i iznenadna poseta manastiru gde je “čovek u mantiji koji me gleda kao da sam gola kaže dete ti je takvo zbog tvojih grehova”. Niskomimetična komparacija vodi u repliku koja poput one opklade momaka da njeno nagrađeno delo nije mogla napisati žena, prosto cedi društveni angažman iz suve drenovine. Nekad čak nije reč o angažmanu i aktivizmu koliko o preterivanju u pritiskanju olovke prilikom senčenja karaktera (primer “mladog oca” koji je naduvan ispred bolnice pa mu prilikom izlaska iz ispada korpa sa detetom jer je pokušao da zapali cigaru.)

Autorkina poza koja se refrenično javlja sa cigaretom kraj prozora (“a ja ne volim nikoga / pod tim planinama / sedim pušim zagledana u vrhove planina), sugestivna i banalna poređenja (“čuva ga kao ludu lutku”), disruptivne, senzacionalističke slike i suvišni naturalizmi, kao i čudna sklonost parovima čija simetričnost je monotona (“godinama cvale su tu ruže crvene i žute, mi smo ruže kidali i sekli“) ovaj tekst spuštaju sa visina – oduzimaju ocenu za stil hrabrom skoku u tešku temu.

Korišćenje rime iznenadi čitaoca i moguće je opravdati ga na nekim mestima kao infantilnu odbranu od straha zvučnošću naučenih pesmica te parodiranjem narodne lirske i epske tradicije (“čekaj me psu gade crni grozni / samo ti mene čekaj u čas pozni / ja sam rodila zmaja junaka / ja sam rodila zdravoga dečaka”), ili u slučaju epizode “na groblje smo išli mi” kao memento mori iskaz svesno upakovan u bezazleni Zmajev al-je-lep-ovaj-svet kratki dečiji stih. Neke deonice ipak ostaju neubedljive i banalne bez pokrića (“ja sam čitala vesti gradovi gore / neki su gladni neki se tove”; “čujem zvona kako zvone zvonko / pa se prekrstim gromko”).

Izraz je sirov, gest grub, tonalitet i harmonija svesno napušteni, leksički registar sveden, ali ovakva postavka omogućava izvesnu diskurzivnu igrivost koju Milena Marković sprovodi kroz eliptičnost, mikroportrete, karakterizaciju u imenovanju (“mladi otac”, “žarko sunce”) i saopštavanje sudbina sporednih likova u nekoliko stihova. Jedna od najsloženijih i najuspelijih epizoda dešava se prilikom uspavljivanja deteta dok sa cigarom u ustima gleda kroz prozor: “plače uzima jastuk kaže / hoću kod tebe mamice / ne možeš ne možeš mama puši / zagledana kroz prozor / juče sam videla visokog / druga iz mladosti bio je skakavac / rasklimani brbljavi sada je / muškarac ne možeš ne možeš / nemoj da se plašiš / čitaću ti o kaubojima” .

Tehnički odlično izvedeno preklapanje njenog glasa koji priča kaubojsku horor uspavanku, detetovog glasa, prizora na ulici koji umesto da pruži utehu čežnjivom pogledu otkriva težak društveni kontekst u kojem “mlada žena prosi sa detetom u naručju”, a “pijanac se naslonio na zid”. Mada je reč o autofikciji, snažno ja uglavnom uspeva da nas poštedi egocentrizma i samosažaljenja jer nam empatiju iznude upravo ovakve slike i prizori, a buntovništvo i kazivanje nas podsećaju da je pripovedač nepouzdan kao i da sebe nikad ne isključuje iz kritike. Povremeni pathos je ipak prisutan, najčešće u lamentima nad životom i obraćanjima koja nemaju adresata u fiktivnom svetu već su okrenuti nama čitaocima (“o dođi dođi proleće / još jednom dođi mi / ne, znam da nećeš / što mi je žao što neću sirota / da sednem na motor / na putu šezdeset šest…”).

Čini se da kult-čaršija godinama nije bila zadovoljnija izborom, a možda čak i duže nije bilo prisutno toliko navijanja za neki tekst mesecima pre proglašenja.

Neke od najemotivnijih deonica rezervisana su za vezu i komunikaciju sa autističnim sinom Ognjenom. On je radikalna drugost, dete kojem neinkluzivno društvo ne daje status subjekta, „koje poneko/ pogleda uglavnom ne gledaju stvar je jasna / na drugi pogled”. Opis Ognjenovih uvek otvorenih usta sa žvalom u uglu usana, njihovi mali teatri apsurda u svakodnevnim razgovorima pokazuju i lice i naličje majčinstva. Najporazniji i najstrašniji nisu momenti tuđih sklonjenih pogleda, već oni kada naratorka ogoli svoje strahove i stid, odnosno kada njeno dete postane za nju “onaj drugi” (“strepim da ne vide / da to nije moj sin / nego onaj drugi”).

Zanimljivo je pratiti naratorkin beg od kaustične stvarnosti koji je na početku u obliku glasnog idealizma i imaginacije (zamišlja da živi na argentinskom kolonijalnom ranču sa dogama), da bi evoluiralo u prkosno igranje uloge negativca u sopstvenoj priči, i eskaliralo sa potpunom negacijom stvarnosti u epizodi u kojoj se negira prvo način na koji veruje da je vide drugi (“ja nisam sama ko pas”), a zatim i činjenično stanje (“moj sin nije retardiran”, “nisam ustala u 5h jer je on trčao po hodniku”).

 U dečijim očima Milena je i dalje “princeza”, a odnos prema tuđoj deci je odnos nežnosti, što nam ilustruje završno obraćanje Vukanu, muževljevom sinu (“hodaj mi sine daleko / živi uči gledaj praštaj / I nemoj ništa / zaboraviti”). I mada će situacije sa pušenjem u porodilištu, potiskivanje roditeljskih dužnosti i druge eksplicitnosti pozvati nestrpljivog čitaoca da označi naratorku kao lošu majku, sveopšti ton i završna slika sugerišu da je ona Velika Majka, sa dovoljno ljubavi za svako dete.

Neka završna slika Velike Majke bude ona kojom se završava ovaj prikaz a nek neki minuciozniji čitalac otvori značenjska polja figure crnog psa ili prasenceta, kao i dopisivanja neizgovorenog i prećutanog u intimnim porodičnim hronikama. Čini se da kult-čaršija godinama nije bila zadovoljnija izborom, a možda čak i duže nije bilo prisutno toliko navijanja za neki tekst mesecima pre proglašenja. Ostaje, pretpostavljam, da budemo srećni jer “smo” dobili ono što “smo” želeli/tražili – neću biti ciničan i reći i “zaslužili”. Učinak jednog književnog teksta, jasno je, ne možemo meriti isključivo hermeneutičkim krugovima, interpretativnim ključevima, estetskim principima već i intimnom vezanošću za pročitano, odnosno rihterovom skalom emocionalne pomerenosti, potresenosti. Upravo tu leži snaga poeme Milene Marković, koja je u teškom meču u superteškoj kategoriji, najvažnije, izašla na dve noge iz ringa. Sudeći po reakcijama čitalaca, pojas je još uvek kod nje.

A ako bih sebi dozvolio luksuz arbitraže rekao bih jednim kopiclizmom da žiri prepoznatljivo “pada na teme”. Visoko kotiranje romana Milice Vučković Smrtni ishod atletskih povreda kod žirija obe nagrade (NIN i “Beogradski pobednik”) uverava me u tom sudu, a hajp pomenutog romana u kombinaciji sa neuverljivošću i tendencioznošću ispripovedane priče učinili su uslugu Mileni Marković, izlivši postament za njeno nagrađivanje. Ostaje mi još samo da se poklonim laureatkinji i prihvatim važnost formalnog podizanja njenog spomenika u kulturi. Međutim, u meni je neskrivena želja da pred tim spomenikom ne stojimo dugo, da ovo vidimo kao mogući završetak jedne generacijske i tematske tranzicije te da se okrenemo konačno ka drugačijim i uzbudljivijim mogućnostima jezika i književnosti, kako u poeziji tako i u prozi.

Piše: Ivan Isailović
Foto: Pxhere