Okviri porodičnog romana menjali su se iz epohe u epohu, a ovakva proza zavisi od perioda iz kog datira i trenutka koji pokušava da zabeleži. U produkciji XXI veka, tematsko središte pomerilo se sa kolektiva na pojedinca, odnosno na ličnu priču unutar zajedničke, na priču koja je u isti mah i univerzalna i dovoljno specifična da dobije književni tretman. U romanu Glorijan (izdavač: Kontrast izdavaštvo, 2025), Branko Ćurčić kreće se između individue i grupe i pokušava da istovremeno istakne unikatnost jedinke i duh porodice, ali i načine na koje svi mi utičemo na svoju okolinu, i obrnuto.
Njegov istaknuti junak krije se u naslovu, ali pod pseudonimom, nadimkom koji pozajmljuje iz sveta stripa, premda ništa u vezi sa njime nije herojskog karaktera. Slavko Ilkić, povratnik u mali grad iz „velikog sveta“, još jedan je u nizu tranzicionih i post-tranzicionih gubitnika koji napuštaju haotični i nepredvidivi svet domovine i odlučuju se da oprobaju sreću daleko od nje. Njegov put nije, za razliku od sličnih pojava u novijoj prozi, popločan nasiljem, zločinima i prevarama, već željom da ostvari snove i ciljeve, ali i nemogućnošću da to uradi u poznatom okruženju porodičnog doma. Umesto da svoje planove sprovede u delo u Beogradu, u kom provodi studentske dane, ili pak u Somboru, iz kog potiče, protagonista se, zajedno sa partnerkom Vesnom, seli u Nemačku i traži priliku da uradi mnogo, ulažući što manje vremena, energije i truda. Na tom putu sprečavaju ga njegove tajne i nesređeni identitet, te se plan za uspešan i spokojan beg u inostranstvo urušava, korak po korak, a on, upoznajući sve sumnjivije pojave berlinske sive zone, propada, kako na simboličkom i moralnom, tako i na finansijskom i svakom drugom planu. Zelenaši, homoseksualni ljubavnici, razvratne epizode i nemoralne odluke definišu Slavkov život u inostranstvu, i on ostaje bez podrške partnerke, ali u dugovima i problemima, zbog kojih odlučuje da se vrati kući, u, kako pretpostavlja – ispostaviće se, pogrešno – umirujuće okruženje porodice, dok svoj pređašnji život i finansijske izazove ostavlja iza sebe, kod kriminalaca koji ga prate i prete osvetom. Ćurčić pripoveda prethodne etape života protagonistе i sva sakrivanja i razotkrivanja kroz koja prolazi u seriji fleš-bekova koji se mešaju sa radnjom iz sadašnjice, dok su isečci prošlosti suptilno i skoro neprimetno grafički markirani, te se pažnja čitalaca neprestano prebacuje iz jednog vremena u drugo, a ukupni utisak formira pažljivim praćenjem radnje i podsećanjem na važne epizode iz Slavkovog odrastanja i porodičnog života u njegovom detinjstvu i mladosti.
Tokom tog formativnog perioda, njegovo okruženje obeleženo je odsustvom oca koji navodno provodi vreme kao dobrovoljac na ratištu, a u stvarnosti se bavi pljačkama lokalnog stanovništva i prikupljanjem novca od kog porodica kasnije živi. Upravo je taj novac u središtu Slavkovog interesovanja, kao rešenje u deus ex machina maniru koje može da ga spase i pomogne mu da nastavi raskalašan život. No, ka istom cilju hita i njegov brat Mirko sa verenicom Dorom, a u tom neslaganju krije se srž Ćurčićeve porodične tragedije. Živeći u vremenu finansijske nestabilnosti i egzistencijalnih kriza različitih vrsta, ovi junaci izrastaju u predstavnike našeg društva proteklih decenija, a njihova sebična, bezkompromisna ili iskonski pokvarena priroda postaje ogledalo pred kojim čitaoci mogu da zastanu i zapitaju se kako bi i sami reagovali u istim ili sličnim situacijama. Raspodela moći u porodici Ilkić nije neuobičajena za naše podneblje i doba, te svako može da se prepozna u njihovim porodičnim odnosima. Ceo svet može da stane u njihov dom, i stoga ne čudi što autor sve više usmerava radnju ka unutra, ka tematskom i simboličkom središtu romana, što se vidi i u naslovima poglavlja koja idu od „Peron 0“, „Selenča“ i „Ulica Ivana Antunovića“ do „Kuća Ilkića“, „Hodnik“, „Soba“ i „Trpezarija“, da bi u poslednjem poglavlju „Voda“ sve kulminiralo i rasulo se pred mogućnostima koje su dostupne Slavku. Njegova potraga za identitetom i pripadanjem veoma je važna okosnica ne samo njegove karakterizacije, već i celog narativa, a mnogobrojne strane njegove ličnosti ogledaju se u načinima kako ga definišu autor i drugi junaci. Od naratorovog depersonalizovanog „najmlađi Ilkić“ do „Slavica“, kako ga zove porodica, i „Glorijan“, kako mu se obraća ljubavnik, ova figura sve vreme neuspešno pokušava da definiše samoga sebe, ne uspevajući da shvati da je neophodno da izađe iz okvira porodice i njihove senke da bi mogao da postane samostalan i samosvestan, mada finiš romana kao da nagoveštava promenu u dobrom pravcu: „Kupiću sebi novog sebe! Ovaj put, radosnog i čvrstog, od početka. Naučio sam lekciju, tata. Ali ne od tebe, nego od svojih mentora. I ljubavnikâ…“
Slično kao i u romanu Iz mraka (2021), Branko Ćurčić ovde koristi motiv politike kao jedan od centralnih za razumevanje junaka. Oni su aktivni u tom domenu društva i uključeni u lokalna dešavanja, ali se primarni fokus u Glorijanu pomera sa političke scene na problem identiteta i razumevanja sopstva u našem vremenu. Protagonista Slavko je slojevita figura koja traži svoj prostor, ali i okruženje u kom može da se oseća prijatno i ponaša u skladu sa svojom prirodom, a nakon što ne uspeva da pronađe spasenje u okvirima porodice, vršnjaka i partnerskih veza, on poseže za radikalnijim rešenjima i, poput junaka vesterna, odlazi u zoru, tražeći priliku da još jednom, poslednji put, definiše svoju egzistenciju.
Tekst: Dragan Babić
Izvor: Kulturni dodatak, “Politika”, 29. novembar, 2025.