“Obredi prelaza” Vilijama Goldinga – nedodirljive klasne strukture

[dropcaps round=”no”]G[/dropcaps]odina je 1815. Kao i mnoge hiljade mladih ljudi u želji da započnu nov život ispočetka, Edmund Talbot se ukrcava na brod za jednu od britanskih kolonija. Uz pomoć svog kuma, koji mu je zaštitnik, dobio je posao u guvernerovoj kancelariji u Australiji. Kako bi zabavio svog kuma, počinje da mu piše dnevnik. U njemu on piše svoja zapažanja sa broda koji je zapravo stari, bivši ratni brod, i koji mladiću ne pruža ni izbliza išta što bi ličilo na standardni smeštaj kakav je očekivao (njegova “kabina” više liči na sanduk).

Ali ovo ne može obuzdati entuzijazam ovog mladog kicoša. On je možda novajlija u pomorskom životu, ali je istovremeno i voljan da nauči što više o životu muškaraca na palubi:

Kraj uzglavlja mi leži Falkonerov „Pomorski rečnik”; odlučio sam da taj katrandžijski jezik savladam jednako dobro kao bilo koji od brodskih momaka!

Duhovito i energetično, autor opisuje svakodnevni život na brodu, sa prezirom koji oseća prema neučtivosti njegovih saputnika (koji su uglavnom ispod njega na lestvicama društvene hijerarhije) i rastućom tenzijom među mornarima, posadom i putnicima. Njegove opaske pomešane su sa pohotljivim tračevima i detaljima njegovih sopstvenih seksualnih avantura.

Njegovu znatiželju naročito privlači jedan putnik, sveštenik Džejms Koli, koga, iz razloga koje nećemo otkriti do pred sam kraj romana “Obredi prelaza”, kapetam broad prezire. Edmund inicijalno pokušava da podrži sveštenia, ali na kraju biva odbijen Kolijevim prenagljenim pokušajima zbližavanja. Koli takođe naseda na zamku mornara, koji su mu spremili osvetu, spremivši mu “pakleno poniženje” ceremonijom koja prelazi svaku granicu. Od srama koji je Koli tom priliom doživeo neće se nikada povratiti.

Od ovog trenutka, lagan i donekle površan ton romana se naglo menja i pretvara se u izuzetno uznemiravajuć sadržaj. Golding je, očigledno, sa namerom čitaoca vukao za nos tokokm prve polovine knjige. Iz Talbotovog dnevnika možemo zaključiti da je sveštenik čovek apsurda, čiju iskasapljenu frizuru pokušava pokušava da sakrije perikom koja mu užasno stoji, što izaziva podsmeh. A teško je ne podsmehnuti se kada vidimo opis sveštenika koji se šeta go i mrtav pijan, vičući “radost, radost, radost”, i sve vreme pokušavajući da blagosilja svoje saputnike.

Ali posle ovakvog sramoćenja, imamo priliku da pročitamo Kolijev dnevnik, nakon čega polako sveštenik postaje simpatičan, osećajan čovek. Njegova čudna frizura potiče od toga što je sestra pokušala da ga ošiša poslednji put pre nego što će krenuti nab rod, ali je toliko plakala da nije videla šta radi. Sve to smejanje na Kolijev račun sada izgleda tako plitko, jer uviđamo mnoge okrutnosti izvršene nad sveštenikom, koje Edmund nije zapazio, ili nije uspeo da razume.

Do kraja romana, mi se osećamo, poput Edmunda, kao saučesnici u Kolijevom sunovratu. Zbog njegovog agresivnog ponašanja prema Koliju, ostali ljudi na brodu su mislili da je u redu da maltretiraju ovog čoveka. Istina u vezi sa sveštenikovom smrću nikada ne izbija na videlo, zbog zataškavanja u istrazi koju sprovodi kapetan, a Edmund je toliko kompromitovan, da mu ne preostane ništa drugo nego da sakrije činjenice od Kolijeve sestre. Momak koji završava roman je daleko pametniji, daleko zreliji od osobe sa kojom se susrećemo na početku:

Čini mi se da od premalo sna i previše znanja o proteklim događajima počinjem da gubim razum, kao i svi ljudi na moru, koji žive preblizu jedni drugima, preblizu svemu što je čudovišno pod Suncem i Mesecom.

Među mnogim odličim karakteristikama ovog romana izdvaja se Goldingovo vešto korišćenje dva dnevnika sa ciljem prekidanja i transformacije toka romana, koja ga okreće od prijatne, ne preterano zanimljive priče o jednom snobu, ka fascinantnom narativu. Jezik i opisani događaji savršeno dočaravaju autentičnost opisanog. A u svemu se najviše ističe besprekorna obrada motiva srama i klasne svesti, kojom se još više ističe komika Edmundove naivnosti. Golding pokazuje da čak i u granicama izolacije broda, koji “struji morem, kišom i drugim gadnim tečnostima”, britanske klasne strukture ostaju netaknute.

Tekst: Srđan Simović