O čemu Džulijan Barns zapravo piše u romanu “Elizabet Finč” Džulijan Barns je, baveći se velikim filozofskim pitanjima i opsesijama, postavio čitaocima i zagonetku, ocenjuju kritičari.

Džulijan Barns, autor Floberovog papagaja, dobitnik Bukerove nagrade za Ovo liči na kraj, objavio je nedavno roman Elizabet Finč, upravo preveden i na naš jezik. Romanu nedostaje jasnoće i ključeva za razumevanje, ocenjuju neki kritičari, dok drugi primećuju da je nagrađivani britanski pisac svesno pribegao tome ne bi li otvorio važna filozofska pitanja o doživljavanju samih sebe, ljubavi, religije i istorije. Džana Tompson, profesorka filozofije na Univerzitetu La Trob u Melburnu, u recenziji koju prenosimo ovde bavi se upravo time.

***
Nijedno merilo niti pravilo ne mogu da reše pitanje šta nešto znači, kaže filozof Vitgenštajn. Da bi se merilo ili pravilio primenilo kako treba, potrebno je da ga tumačite, a to tumačenje zahteva tumačenje i tako u nedogled.

“Vitgenštajnov paradoks” trebalo bi da nas zapita da li možemo da tačno tumačimo ono što drugi kažu ili urade. On postavlja pitanje da li zaista možemo da razumemo motivaciju i tačku gledišta druge osobe. A ako ne možete da razumete ljude koji igraju značajnu ulogu u vašem životu, kako onda možete da upoznate sebe same?

Nilu, naratoru u novom romanu Džulijana Barnsa, problem interpretacije postavlja Elizabet Finč, njegova nastavnica na kursu filozofije civilizacije i kulture za odrasle studente. Njena namera je, kaže im ona, nije da saopštava informacije ili predaje prema silabusu, nego da ih podstakne da pronađu “središte ozbiljnosti u sebi samima”.

Nil, dvaput razveden čovek, pomalo pogubljen u sopstvenom životu, opisuje njen uticaj na njega kao “eksplozivan”. “Moj savetodavni grom”, naziva je. Ali ko je ta osoba koja ima toliki uticaj na njegov život? Kako bi trebalo da je shvati? Može li da nađe načina da izrazi šta mu ona znači?

Problemi shvatanja

U Barnsovom romanu nagrađenom Bukerovom nagradom, Ovo liči na kraj (2012), narator je prisiljen je da preispita način na koji shvatio svoj život i svoje odnose sa drugima. U Elizabet Finč je naratorovo razumevanje sebe i svog života vezano za njegove pokušaje da razume osobu koja je duboko uticala na njega. Ova knjiga je i najfilozofskija među romanima pisca koji se nikada nije ustezao da se bavi filozofskim problemima. Barns traži od čitalaca da se jednako ozbiljno angažuju kao što to Elizabet Finč traži od svojih studenata.

Čitaoci će ovom izazovu odgovoriti na svoj način. Neki će biti podstaknuti da promisle svoje odnose sa drugima; neki će čitati knjigu kao slagalicu bez zadovoljavajućeg rešenja; ostali će je tumačiti kao izraz opsesije koje je nekome obuzela život.

Ali Barnsov roman nije filozofska rasprava. Njegov pripovedač nije motivisan pukom radoznalošću. Roman je u osnovi ljubavna priča. Nil voli samodovoljnu, enigmatičnu Elizabet. Kao ljubavnik kome ljubav nije uzvraćena, on želi da je razume i učini sebe vrednim nje, iako nikada ne prevladava strah da će ga ona uvek doživljavati kao razočarenje.

Šta je ta duboka ljubav kakvu Nik gaji prema Elizabet Finč? Odrediti i razumeti takvu ljubav je složeno.

Čak je i Elizabetina pojava pre časa podstakla spekulacije. Oblačila se konzervativno, seća se Nil. Odeća joj je bila staromodna, na ivici da bude starinska ili vintidž, ali je istovremeno uspevala da ima stila. Nije otkrivala ništa o svom životu, ali je uvek bilo nečega pikantnog u vezi s njom.

Njeni studenti su, na piću posle časova, nagađali i ponekad fantazirali o Elizabetinoj prošlosti i privatnom životu. Njena pojava, “obogaćena decenijama pušenja”, bila je mirna i staložena, ali nije oklevala da izrazi svoje stavove o kobnim stranputicama kakvim se, mislila je, istorija zaputila. Bila je pesimistična kad je reč o ljudskim odnosima, ali je odbijala da je označe cinikom.

Nil je opisuje kao “romantičnu pesimistkinju”, a kasnije i kao “romantičnog stoika”. Zahtevala je strogu pažnju svojih studenata, ali nikada nije prezrivo odbacivala ideje koje su se oni mučili da izraze. Elizabet Finč, kaže Nil, bila je celovita osoba, a njena jedinstvenost nije se mogla opisati nespretnim predstavama njenih studenata.

Pisanje o životu

I kako onda Nil da izjavi svoju ljubav tako da ga ona čini vrednim? Nakon Elizabetine smrti, obavešten je da je ona upravo njemu poverila svoje knjige i beleške. On prvo pomišlja da napiše biografiju koja će oslikati i objasniti njenu jedinstvenost.

Ali njene beleške i knjige ne pružaju mu uvid u njen život i ličnost, niti u njene ranije veze. Njen brat ispričao mu je kako je jednom svedočio Elizabetinom susretu sa čovekom u kaputu s dvorednim kopčanjem. Video ih je kako se opraštaju na stanici, pritiskajući dlan o dlan, i rastaju se bez da se ijedno od njih okrenulo i pogledalo unazad.

Da li je bila u ljubavnoj vezi? Srela se sa ljubavlju svog života? Ili njihova interakcija nije značila “ništa”, kao što je kasnije rekla svom bratu? Nil je bezuspešno pokušao da pronađe čoveka u kaputu sa dvorednim kopčanjem, pozivajući telefonom brojeve koje je Elizabet Finč zapisala u svesci.

Ono što mu bivše kolege sa klase pričaju o svojim susretima sa nastavnicom teško da se preklapa sa njegovim impresijama. Kako to biografi rade, pita se on, kako stvaraju život, koherentan život, iz slučajnih, kontradiktornih ili nedostajućih dokaza? Da li je narativ o životu uopšte moguć?

Nil odustaje od ideje da napiše knjigu o Elizabetinom životu i umesto toga se prihvata istraživanja i pisanja o čoveku kojeg je ona nazvala “tragičnim gubitnikom”: Julijanu Apostati, rimskom imperatoru iz 4. veka. Julijan je pokušao da suzbije uspon hrišćanstva i njegovog “Boga kontrol-frika koji kažnjava” i vrati carstvo paganizmu i njegovoj toleranciji za mnoštvo bogova i izražavanja vere.

Možda će, pretpostavlja Nil, on biti taj koji će nastaviti delo koje EF (tako joj se obraća) nije mogla da završi. Bar će pokazati da njegov sin, koji ga zove “kraljem nezavršenih projekata”, greši.
Nilov prikaz života Julijana Apostate i njegovog uticaja, koji zauzima skoro trećinu Barnsove knjige, zaista dokazuje da njegov sin nije bio u pravu. Ali Nil uskoro počne da sumnja u njegovu vrednost kao način da oda počast EF.

Shvata da pitanja smisla nisu ništa lakša da se na njih odgovori kod Julijana Apostate nego što su to kada se radi o životu EF.

Da li je on bio tolerantan čovek pun vrlina, kako su ga predstavljali njegovi pobornici, ili sujeverni pozer koji je podsticao svoje ljude da kolju i pljačkaju stanovnike zemalja kroz koje je prolazio? Da li je bio otelotvorenje đavola, kao što su hrišćani verovali vekovima, ili je herojski zagovarao ideale koji su se ponovo pojavili u doba Prosvetiteljstva, kako su to tvrdili neki od filozofa u 18. veku? Da li su njegov krah i prerana smrt prelomna tačka u istoriji ili su nevažni za tok događaja koji su usledili? I zašto Nil veruje da pisanjem o Julijanu Apostati nastavlja delo EF?

On odlaže svoj rukopis u fioku pisaćeg stola, prepuštajući ga sudbini i rukama drugih. Elizabet Finč ostaje zagonetna, a njene namere nepoznate.

Ali da li je ovo važno? Ana, jedna od Nilovih nekadašnjih koleginica sa klase, podseća ga na upozorenje EF o “monizmu”: monoteizam, monokultura, monopol, monogamija. “Ništa dobro ne počinje time”, rekla je.

Pretpostavka da postoji samo jedan pravi način da se razume i proceni neka osoba, sugeriše Ana, jednako je loše kao i verovanje da može da postoji samo jedna prava religija ili jedan način za razumevanje nacionalne istorije.

Ali ono što je pravo, istinsko i neporecivo, shvata Nil, to je njegova ljubav prema EF i način na koji je uticala na njega. “Ljubav je sve što postoji”, rekla je jednom EF studentima, dodajući da je promišljanje doživljaja ljubavi najbolji način da ljudi razumeju sami sebe.

Zašto onda voditi računa o tumačenjima i utiscima drugih? Nil zaključuje: “Zato što je, vidiš, značaj koji ona ima za mene činio više mojom”.

Piše; Džana Tompson
Izvor: The Conversation
Prevod: Matija Jovandić