U jednoj zajedljivoj kolumni objavljenoj u listu The New York Times 1971. godine, novinarka Džoan Didion (Joan Didion) zapisala je: „Čitati mnogo Doris Lesing (Doris Lessing) u kratkom vremenskom razmaku znači imati utisak da je izvorni ‘hound of heaven[1]’ zaposеo potkrovlje. Ona druge goste uma posmatra sa žarkim prezirom.“ U toj rečenici oseća se tračak ironične drskosti: zar nije upravo njena sopstvena pažljivo izrežirana, naizgled nehajna podrugljivost vinula Didionovu do slave? Još bolnije, možda, Didion je tvrdila da Lesing „ne želi da ‘piše dobro’“. Autorka je optužena da je zaokupljena isključivo „kosmičkom reformom“, da tvrdoglavo gura određenu ideologiju nauštrb onoga što se naziva „dobrom“ prozom.
Pa ipak, taj „hound of heaven“ bio je, i ostao, snažan poziv na buđenje, a u pogledu njenih ideja, njene briljantnosti i nepristajanja na konvencije, njenog upornog nesvrstavanja. Kod Lesing nema ničeg predvidljivog ni mlakog, ni kao autorke ni kao ličnosti. Uprkos tome što navodno nije „pisala dobro“, kasnije će, doduše pomalo gunđajući, osvojiti najviše književno priznanje, Nobelovu nagradu za književnost 2007. godine. Lesing je odbacivala konformizam u nemirnoj potrazi za „kosmičkom reformom“, izrazom koji, čak i kada se izdvoji iz konteksta, na neobičan način, možda i nenamerno, laska njenom delu.
Vizija Doris Lesing i njen trajni status autsajdera su za mene njeno pisanje učinili presudnim još od trenutka kada sam je prvi put čitala u Jorkširu osamdesetih godina, sa četrnaest ili petnaest godina: kao tinejdžerka gladna primera autentičnog, proživljenog, intelektualnog feminističkog iskustva. Deo privlačnosti ležao je i u njenoj biografiji, simbolizovanoj kretanjem preko kontinenata, dok su promene imena mesta odražavale političke potrese XX veka. Rođena je u oktobru 1919. u Persiji, današnjem Iranu, a odrasla u Južnoj Rodeziji, današnjem Zimbabveu: najpre kao dete imperije, zatim kao posleratna emigrantkinja u Ujedinjeno Kraljevstvo 1949. godine, gde je ostala do kraja života. Umrla je 2013. godine, u devedeset četvrtoj. Kao strastvena komunistkinja, napustila je Partiju nakon invazije Sovjetskog Saveza na Mađarsku 1956. godine. A možda najteže optužbe stizale su zbog toga što Lesing, čak i u nekrolozima imenovana kao „loša majka“ koja je „napustila“ dvoje dece iz prvog braka, nikada nije pristala da se pokori stereotipu o tome kakva bi „prava“ žena trebalo da bude.
Njen neobični život pretočen je u kratke priče, romane, novinske tekstove i dve zapaljive autobiografije. Kada sam jednom nasumično posegnula za njenim opusom na polici svoje majke, romanom Zlatna beležnica (The Golden Notebook) iz 1962, knjigom koja joj je donela slavu i koja se od tada smatra jednim od ključnih dela feminističke književnosti, činila sam i sopstveni mali, ograničeni čin pobune. Kao učenica koja je često bežala sa časova iz svoje snobovske škole za devojke, provodila sam tinejdžerske godine krišom odlazeći u ženske protestne kampove kod vazduhoplovne baze Grinhem Komon (Greenham Common) u Berkširu. Nešto bliže kući posmatrala sam razaranje rudarskog štrajka 1984–1985, gledajući kako žene iz tih zajednica stiču novu snagu u borbi protiv zatvaranja rudnika. Pojavila sam se čak i kao statistkinja u apokaliptičnom filmu Threads iz 1984, u kojem je moj rodni grad Šefild uništen u izmišljenom nuklearnom napadu.
Sada shvatam da sam u svim tim postupcima zapravo sledila deo onog antiautoritarnog duha koji prožima život i delo Doris Lesing. Postoji jedna znamenita fotografija snimljena u septembru 1961. na protestu pokreta Ban the Bomb [2]na Trafalgar skveru u Londonu. Na njoj su Doris Lesing zajedno sa glumicom Vanesom Redgrejv i dramaturzima Džonom Ozbornom (John Osborne) i Šelagom Delanijem (Shelagh Delaney). Svi izgledaju istovremeno neobjašnjivo elegantno, odlučno i mlado, i svi su kasnije uhapšeni. To je bila slika glamuroznog otpora. Nekih dvadesetak godina kasnije i ja ću, znatno manje fotogenično, učestvovati u masovnim „die-in“ protestima koje je organizovao pokret Kampanja za nuklearno razoružavanje (Campaign for Nuclear Disarmament).
Kod kuće su se knjige Lesing na policama nalazile između dela velikih sveštenica ženskog pisma, poput Simon de Bovoar, Edne O’Brajen (Edna O’Brien) i Ajris Mardok (Iris Murdoch). Knjige moje majke bile su odvojene od očevih zidom dimnjaka. Njegova zbirka knjiga, kao zamrznuta u vremenu, nije se ni smanjivala ni dopunjavala otkako je on, kada sam imala devet godina, praktično iščezao iz naših života. Sve staro i glomazno, porodica, prijatelji, deca, stvari, ostalo je iza njega dok je on odlazio u svoj novi, slobodni život. Mojoj majci ostali su bankrot, briga o deci bez ikakve pomoći, pritisak da bude jedini hranilac porodice i stigma žene koja je, u kasnim četrdesetim godinama, postala razvedenica.
Tipično za moju majku, ona je tu stigmu pretvorila u neku vrstu primamljivosti: počela je da izdaje sobe u našoj kući koja je odjednom postala preskupa za održavanje i sve zapuštenija, a ubrzo se učlanila i u Laburističku partiju (Labour Party), koja je još krajem sedamdesetih bila izrazito levičarski nastrojena organizacija. Iako je tokom čitavog braka radila kao učiteljica, a zatim kao vlasnica knjižare, u njenom pasošu je kao zanimanje stajalo „domaćica“. Ta vrsta samonegiranja tada me je ljutila, a ljuti me i danas. Moja majka, snažna, nezavisna, prilagodljiva i snalažljiva, koja me je stalno podsećala da ću morati sama da zarađujem za život, bila je pre nalik kameleonu nego deklarisanoj feministkinji, pomalo poput Doris Lesing. Pretpostavljam da joj je Lesing bila bliska i zato što je i sama bila neka vrsta prognanice iz kolonijalnog sveta: u slučaju moje majke iz ruralnog Novog Zelanda, gde je tridesetih i četrdesetih godina odrastala u siromaštvu i nasilju. Pa ipak, naš primerak romana Zlatna beležnica, tog navodnog biblijskog teksta feminizma, delovao je sumnjivo nepročitano kada sam prvi put počela da okrećem njegove stranice.
Zlatna beležnica bila je ono čime je svaka feministkinja koja drži do sebe morala ozbiljno da se pozabavi kako bi pronašla neku vrstu modus vivendia
U tim godinama nisam mogla u potpunosti da pratim njegove duge, razuđene argumente, premda su mi smeli prizori seksa, razmišljanja o orgazmima i, dotad gotovo nezamisliva, usputna napomena o stavljanju tampona svakako ostali u sećanju. Ipak, knjiga je bila predugačka. Mnogo sam strastvenije čitala roman Leto pre mraka (The Summer Before the Dark) iz 1973, roman Lesing o krizi srednjih godina, koji je ženama dao neku vrstu „dozvole da raznesu sopstveni život“ čitavih pedeset godina pre nego što je roman Sve četiri (All Fours) autorke Mirande Džuli (Miranda July) iz 2024. pozvao svaku ženu stariju od četrdeset pet godina da skrene „u Monroviji“ (Monrovia), da skrene sa životnog puta kojim je dotad išla. Danas bi se roman Leto pre mraka verovatno ozbiljno svrstao, poput romana Sve četiri, u kategoriju „perimenopauzalne proze“. Kada sam ga čitala kao tinejdžerka, ta knjiga me je užasavala: kako je moguće da bogata i uspešna žena dobrovoljno nestane iz sopstvenog života? Danas mi je bolno jasno koliko su teme kojima se Lesing bavila bile ispred svog vremena. Uspeh i porodična stabilnost samo su površina: kao žena, posmatrana si tek kao zbir svojih delova. Šta se događa kada ta fasada padne? Da li je to bila budućnost koja čeka mene?
Junakinja romana, Kejt Braun (Kate Brown), poput junakinje Mirande Džuli ima četrdeset pet godina, domaćica je i majka četvoro odrasle dece. Ona i njen muž već odavno su se navikli na međusobne slabosti i hirove. Jednog leta, dok je on u Americi, a deca razasuta na sve strane, ona odlučuje da raznese sopstveni život. Prihvata posao organizovanja međunarodne konferencije u Turskoj i započinje aferu sa mlađim američkim delegatom. Sve u početku deluje savršeno, bez obaveza. Ali ubrzo sve krene po zlu. Dok putuju kroz zabačeni deo Španije, njen ljubavnik se ozbiljno razboli. Po povratku u London, Kejt ne može da se suoči sa svojom praznom i bogatom kućom. Prijavljuje se u hotel u centru grada, razboljeva se i ostaje bez novca. Gleda se u ogledalu:
Videla je ženu koja je kost i koža i velike laktove, sa velikim kolenima iznad mlitavih listova; imala je sitne, tamne, zabrinute oči na bledom, opuštenom licu oko kog se nalazila gruba masa žućkaste kose. Sedi razdeljak bio je širok tri prsta. Nimalo nije ličila na negovanu i lepu ženu iz kuće u južnom Londonu…
Zapravo, postala je neprepoznatljiva, čak je i komšinica iz susedstva ne prepoznaje kada Kejt krišom svrati u svoju staru ulicu.
Na kraju se Kejt „pada“ u jeftinu sobu u podrumskom stanu koji deli sa mladim ljudima, što pokreće neku vrstu buđenja. Kejt je pobegla sa časova sopstvenog života, privremeno prestala da se uklapa u očekivanja, i to ju je ošamarilo. U romanu Mirande Džuli to izmenjeno stanje prikazano je kao trijumf; Lesing je znatno realističnija.
Roman Leto pre mraka, poput neke mračne bajke, toliko me je proganjao u tinejdžerskim godinama da decenijama nisam mogla ponovo da ga otvorim, iako sam vrlo jasno osećala da sam u međuvremenu usvojila i poigravala se nekim njegovim idejama. Jednom prilikom, u ranim dvadesetim, tek što sam se doselila u London i zasićena sitnim, svakodnevnim uznemiravanjima na ulici od strane nepoznatih muškaraca, odlučila sam da ponovim jedan Kejtin postupak iz romana. Izašla sam iz kuće našminkana, elegantno obučena, spremna na predvidive reakcije prolaznika. Sat vremena kasnije izašla sam ponovo, ovog puta u širokim farmerkama i džemperu, bez šminke, sa starim naočarima i neurednom kosom, i nisam privukla ni najmanju pažnju. Bio je to patetičan eksperiment. Pa ipak, zašto je biti vidljiv ili nevidljiv toliko važno? Možda zvuči očigledno, ali Lesing je pokazala da vrednost i seksualnost žene ne mogu da se svedu na to da li je posmatrana kao jebozovna ili nejebozovna.
Naravno, roman Leto pre mraka ne bi postojao bez ogromne senke romana Zlatna beležnica. U julu 1991. upravo mi je ta Beležnica pravila društvo tokom dugog putovanja vozom kroz tek ponovo ujedinjenu Nemačku, dok sam išla kod svog dečka, studenta modernih jezika koji je svoju godinu studija u inostranstvu provodio u Sarbrukenu (Saarbrücken). Evo ga život, pomislila sam, dok se roman preda mnom otvara, a kilometri prolaze i približavaju me čoveku kojeg volim. Prelomna, haotična, manje manifest nego rasplitanje, Zlatna beležnica spojila je lično i političko možda kao nijedno delo pre nje u književnosti, u smislu žene koja piše pod sopstvenim uslovima, i to prilično mračnim. U prethodne tri godine jedva da sam pročitala ijednu knjigu objavljenu posle 1930, a jedine autorke koje su se pojavljivale u mom suvoparnom studijskom programu bile su dve sestre Bronte (Brontë) i Džordž Eliot (George Eliot). Sada, sa tek stečenom diplomom u rukama, jedva sam čekala da pobegnem od onoga što sam smatrala sumornim, muškim kanonom koji je dominirao studijama engleske književnosti.
Zlatna beležnica bila je ono čime je svaka feministkinja koja drži do sebe morala ozbiljno da se pozabavi kako bi pronašla neku vrstu modus vivendia, baš kao što to pokušava glavna junakinja romana, Ana Vulf (Anna Wulf). I danas je tako. Moja sestričina, koja sada ima četrdeset godina, kaže da je upravo taj roman Lesing onaj kojem se najčešće vraća, a nedavno je primerak poklonila i svojoj mlađoj sestri. Svaka generacija, dakle, može u Lesing da pronađe nešto što je i dalje relevantno i potresno.
Šta sam ja pronašla? Tokom tog leta moj dečko i ja smo se svađali pa mirili, besneli, pili pivo i viski, pušili travu i jeli flammkuchen, vodili mnogo pomirljivog seksa i, kao pristojni levičari, savesno obilazili mesta od istorijskog značaja, poput obližnjeg Trira, rodnog grada Karla Marksa. Pitala sam se da li ja, dete naizgled srećnog detinjstva razorenog gorkim razvodom roditelja, i već dugo otuđena od oca, uopšte mogu da živim sa muškarcem, kao što smo planirali u skoroj budućnosti, i što je još važnije, pod kakvim uslovima. Možda bih mogla da okrivim Zlatnu beležnicu za konačni raspad te veze šest godina kasnije, posle izdaja i neverstava sa obe strane. Tada mi se činilo da ta knjiga predstavlja kobno predskazanje. Istina je da je nisam razumela: zamerala sam mnogim protivrečnostima glavne junakinje, ne primećujući slične glasne i bolne protivrečnosti u sopstvenom životu.
Ana, svojevrsna dvojnica Lesing u romanu, naizgled je „slobodna žena“. U ranim tridesetim godinama, razvedena, samohrana majka male ćerke, spisateljica i intelektualka koja često menja ljubavnike, živi u Londonu sredinom pedesetih godina, okružena svojim krugom komunistički nastrojene srednje klase. Zgrožena vestima koje stižu iz Sovjetskog Saveza o stvarnosti totalitarne vlasti „oca“ Staljina, napušta Partiju, baš kao što je to učinila i sama Lesing. Ta odluka deo je šire krize zbog koje Ana iznova opisuje sopstveni život kao „haos“. Napisala je jedan uspešan roman Granice rata (Frontiers of War), čiji su delovi zasnovani na romanu prvencu Lesing Trava peva (The Grass Is Singing) iz 1950, i još uvek živi od honorara koje taj roman donosi, nešto gotovo nezamislivo u današnjim kulturno osiromašenim ekonomskim okolnostima. Istovremeno pati od spisateljske blokade, ili možda pre blokade života, jer, kako kaže jedan od njenih ljubavnika, a čitalac to jasno vidi, ona stalno „vrti sve te reči“. Ne zna, nagoveštava se, kako da živi. Ali zna li iko od nas? Upravo to čini ovu knjigu tako potresnom i tako nužnom.
U pokušaju da se izvuče iz tog zastoja, Ana koristi četiri sveske različitih boja, svaku namenjenu drugom aspektu svog života i svoje ličnosti:
crnu svesku, koja se tiče Ane Vulf kao spisateljice; crvenu svesku, posvećenu politici; žutu svesku, u kojoj od svog iskustva pravim priče; i plavu svesku koja pokušava da bude dnevnik.
Te četiri narativne linije, ispresecane poglavljima pod naslovom „Slobodne žene“, koja prikazuju sadašnju situaciju Ane i njene prijateljice Moli (Molly), ne teku redom, već se smenjuju. Namera Lesing je jasna. Kako je objasnila u predgovoru novom izdanju iz 1971. godine: „Ona vodi četiri sveske, a ne jednu, jer, kako shvata, mora da razdvaja stvari jedne od drugih, iz straha od haosa, od bezobličnosti, od sloma.“
Književni istoričar i kritičar Džon Mulan (John Mullan) opisao je 2007. godine Zlatnu beležnicu kao „roman koji je razrađeno podeljen u sebi, čak i protiv samoga sebe“. Upravo to „protiv“ uvodi čitaoca kao dodatnog učesnika u raspravu: dok Ana pokušava da razume posleratno atomsko doba, mi, iz njegove senke, polemišemo s njom i razmišljamo o sopstvenom vremenu, kad god da nam se dogodi da naiđemo na ovu knjigu, kao na neko sredstvo kojim se ispituje kako uopšte izgraditi smislen život.
Od samog početka Lesing je bila individualistkinja koja je ipak verovala da pripadnici njenog poziva imaju i kolektivnu odgovornost.
Zlatna sveska iz naslova zapravo se pojavljuje tek na 527. strani. Ana taj senzualno privlačni predmet predaje svom najnovijem ljubavniku u odlasku Saulu (Saul), jer, i praktično i simbolički, ne može da odredi šta od njega želi. „Onda je ja želim“, kaže on, što je jedna od brojnih ironija romana koji se možda i previše oslanja na mišljenja svojih muških likova, dodajući: „Žene tvojih godina više se ne smeju, previše ste zauzete ozbiljnim poslom življenja.“ Lesing prepliće realističnu priču o ženi koja se nosi sa svakodnevicom, politikom, ljubavnicima, pisanjem, a zatim je komplikuje unutrašnjim životom, disonancama koje se pojavljuju kroz Anine međusobno suprotstavljene verzije sebe. Na kraju knjige vraća se i konvencionalniji zaplet: jedna delimično „slobodna žena“ oslobađa se nove katastrofe, a njena „psihološka magla“ razilazi se i otkriva mogućnost daljeg života i novih prilika.
Iz današnje perspektive Ana deluje pomalo paradoksalno: ekonomski je nezavisna, ali emocionalno zavisi od muškaraca, i to ne od bilo kog muškarca nego od „pravog muškarca“ koji će joj pružiti „prave“ orgazme (striktno vaginalne). Da ne zvuči prostački, ali uz svu seksualnost koju „oslobođena“ Ana živi, gotovo da nema brige o kontracepciji, iako je reč o vremenu pre pilule i tek polulegalizovanog abortusa. U romanu postoji i izvesno odsustvo sluha za ton savremenosti, vidljivo u uvredljivim stereotipima Lesing o gej muškarcima.
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovimaGodine 2015. spisateljica Dženi Diski (Jenny Diski) dala je živopisnu sliku londonskog okruženja u kojem se Lesing kretala. Početkom šezdesetih tinejdžerka Diski napustila je hraniteljsku porodicu i preselila se u kuću jedne školske drugarice, upravo kod Lesing, postajući pomalo nevoljna autorkina „mini verzija“:
Ne sećam se tačnog datuma kada sam počela da živim u kući Doris Lesing u Čerington stritu (Charrington Street), severno od Kings Krosa (King’s Cross). Mislim na to kao na vreme nekoliko nedelja posle samoubistva Silvije Plat početkom februara 1963. Taj događaj bio je još sasvim svež i mnogo se o njemu govorilo među Dorisinim prijateljima… Ona je odbijala da učestvuje u uzbudljivim raspravama i beskrajnom traženju razloga za tragediju Silvije i njeno dvoje dece. Tada sam prvi put čula onu moralnu kvalifikaciju koju je Doris gotovo automatski i gotovo uvek koristila za nekog muškarca: ‘Jadni Ted’. Tokom godina ime se menjalo: ‘Jadni Rodžer’ (moj prvi muž), ‘Jadni Piter’ (njen sin), ‘Jadni Martin’ ili bilo koji drugi muškarac za koga je smatrala da ga je neka žena loše tretirala.
Ta sklonost da se muškarcima daje prednost odjekuje i u emocionalnoj zavisnosti Ane Vulf od njenih ljubavnika, Majkla, Saula i drugih, kao i u njenoj navici da ih opravdava i da im se potčinjava. Čini se da je poruka Lesing da žene treba da imaju slobodu, ali ne po cenu muškarca. (Još uvek me nervira to što Ana petu i poslednju svesku predaje Saulu, kao da mu time daje i poslednju reč.) A ipak, koliko je ta delimično oslobođena Ana verna životu, sa svim sopstvenim slepim tačkama autorke. Lesing se takođe ne ustručava da ismeje, kroz lik Ane, intelektualne levičarske krugove u kojima je i sama našla svoje mesto. Ni lik ni autorka nisu jednodimenzionalni.
Zlatna beležnica je svojevrsni nacrt, blistav eksperiment, a njene mane su mane samog života, nešto što treba preispitivati i kroz šta treba prolaziti. Upravo tu dilemu prihvatanja ili odbacivanja Lesing istražuje. Osvrćući se na početni prijem knjige u predgovoru izdanju iz 2007. godine, Lesing je priznala: „Izgleda da je ono što su mnoge žene mislile, osećale i doživljavale za mnoge predstavljalo veliko iznenađenje.“ Ipak, stalno se distancirala od toga da roman bude shvaćen kao temeljni feministički tekst. Kako je rekla u intervjuu za The Guardian 2007. godine: „Ne zanima me da budem feministička ikona. Ako ste žena i uopšte razmišljate, moraćete o tome i da pišete, inače ne pišete o vremenu u kojem živite.“
Kako je Lesing postala ta osoba, taj pisac, posmatrač, savest? Od samog početka bila je autsajderka, sa jedinstvenom perspektivom, individualistkinja koja je ipak verovala da pripadnici njenog poziva imaju i kolektivnu odgovornost. „Pisce, uopšte, u svakoj zemlji, vidim kao jedinstvene, gotovo kao organizam koji je društvo razvilo kako bi moglo da ispituje samo sebe“, napisala je u zbirci eseja Zatvori koje biramo da u njima živimo (Prisons We Choose to Live Inside) iz 1987. godine. Lesing nikada nije izbegavala da govori oštro, da koristi moralne imperative, čak i kada su bili nepopularni ili neprijatni. Porodica se 1925. preselila iz Persije u Južnu Rodeziju kako bi gajila kukuruz. U prvom tomu svojih memoara, Pod mojom kožom (Under My Skin) iz 1994. godine, Lesing se prisećala tog dolaska: „postoji samo jedno sećanje, ne na nesreću i bes, već na početak drugačijeg pejzaža…“ Detinjstvo u afričkoj divljini postalo je izvor mnogih njenih kasnijih pripovedaka.
Lesing je najvećim delom školovana u školi pri samostanu, ali ju je napustila sa četrnaest godina, uglavnom da bi iznervirala majku s kojom nije imala dobar odnos: „Otkad pamtim, bila sam u nervoznom bekstvu od nje, a od četrnaeste godine tvrdoglavo sam joj se suprotstavljala u nekoj vrsti unutrašnje emigracije od svega što je predstavljala.“ Prikazi nekonvencionalnih, često sukobljenih i alternativnih porodičnih zajednica obilno ispunjavaju njenu prozu. Iako je porodična kuća bila skromna, bila je puna knjiga u koje je Lesing uranjala: „nije bilo nikoga s kim bih mogla da razgovaram, pa sam čitala… ono najbolje, klasike evropske i američke književnosti.“ Nakon što je napustila školu, u velikoj meri se sama obrazovala, ali je bila politički veoma svesna. U jednom intervjuu rekla je: „U Južnoj Rodeziji nije moguće odvojiti se od onoga što se događa. To znači da stalno živite u stanju svesti o trenutku.“
Udala se za svog drugog muža, nemačkog disidenta Gotfrida Lesinga (Gottfried Lessing), 1943. godine. Razveli su se 1949, iste godine kada je ona brodom otplovila za Englesku sa njihovim sinom Piterom (Peter), dok je Gotfrid krenuo za njom nešto kasnije. Njeno dvoje starije dece ostalo je, na sablazan mnogih, u Južnoj Rodeziji sa svojim ocem. Lesing je već tada bila osuđivana kao problematična pionirka: muškarci mogu da odu, ženama se to nipošto ne oprašta.
Engleska, stegnuta merama štednje, bila je siva i sumorna posle blistave vreline Afrike. Kontrast nije mogao biti oštriji. U drugom tomu svojih memoara, Hodanje u senci (Walking in the Shade) iz 1997. godine, napisala je:
Bilo je neokrečeno, zgrade su bile prljave, ispucale, turobne i sive; grad je nosio ožiljke rata, ponegde su čitavi kvartovi bili pretvoreni u ruševine, a pod njima su se nalazile rupe pune prljave vode, nekadašnji podrumi, i sve je bilo podložno iznenadnim, tamnim maglama…
Nasuprot tome, njena proza iz tog perioda obiluje živim odlomcima koji se prepuštaju nostalgičnom bujanju svega onoga što je ostalo iza nje: romantizovanju prošlosti kojoj se više nije moglo vratiti niti je ponovo stvoriti, osim u mašti. Lesing je u London ponela rukopis romana Trava peva (The Grass Is Singing). Objavljen je 1950. godine i odmah je dočekan sa oduševljenjem u Britaniji, ali i sa ogorčenjem u južnoj Africi, jer se usudila da dovede u pitanje aparthejdski poredak. Sada kao samohrana žena, pisala je da bi izdržavala sebe i dete. Materijalni život bio je neugodan, ali je intelektualni život cvetao, a Lesing je bila u samom njegovom središtu.
Ako je Leto pre mraka roman Lesing o perimenopauzi, onda je Ljubav, opet roman o postmenopauzi.
Posle univerziteta preselila sam se u London na postdiplomske studije. Bile su to rane devedesete, ono međuvreme pre nego što je tačerizam, koji je obeležio moje formativne godine, konačno ustupio mesto kratkotrajnom sjaju New Laboura[3]. Zaposlila sam se kao slabo plaćena pomoćnica urednika u sumornoj staroj Britanskoj biblioteci, koja je tada još bila deo Britanskog muzeja. Živela sam u nizu hladnih iznajmljenih soba u kojima bih pojela usamljenu večeru, obično pečeni krompir, pre nego što bih izašla na kućne žurke, u gej klubove ili na projekcije filmova u ICA (Institute of Contemporary Arts). Pokretana jeftinim vinom i noćnim autobusima, još sam živela kao studentkinja i pomalo čeznula za intelektualnim životom koji mi je stalno izmicao. Više sam ličila na melanholični lik iz romana Stivi Smit (Stevie Smith) nego na neku od snažnih antiheroinа Doris Lesing koje su makar želele da promene svoje okolnosti.
U to vreme čitala sam njen najizrazitije distopijski roman, Memoari jedne preživele (The Memoirs of a Survivor) iz 1974. godine. U njemu je London prošao kroz katastrofu nazvanu jednostavno „kriza“, i „unutra je sve bilo haos… u onim trenucima života kada je sve u promeni, kretanju, razaranju, ili ponovnoj izgradnji…“ Ponekad mi se činilo da je i moj život tada često bio katastrofalan eksperiment življenja u svetu koji je izgubio ravnotežu. Danas se na to osvrćem sa zavišću.
Lesing sam ponovo otkrila na pomalo zaobilazan način 1996. godine i zatekla je jednako uzbudljivu, frustrirajuću i punu protivrečnosti kao i ranije. Tada sam čitala njen kasni roman Ljubav, opet (Love, Again), objavljen te godine, prilično neobičan izbor za nekoga u ranim dvadesetim. U njemu se londonska pozorišna družina, koja provodi leto u Francuskoj pripremajući predstavu koja će imati lošu sudbinu, pretvara u žarište ljubavi, ljubomore i sloma, još jedno istraživanje alternativnih načina zajedničkog života. Čitala sam ga u zajedničkoj kući u Hampstedu, na ivici toga da se konačno iščupam iz zavisne i već odavno prerasle studentske veze. Da li sam tada mogla da zamislim neku buduću verziju sebe, kako spokojno ulazi u srednje godine, poput Sare iz romana: sa šezdeset pet godina, davno razvedena i pomirena sa činjenicom da žene njenog doba više ne žele niti su poželjne? Ali dolazi preokret. Sara se strastveno zaljubljuje u dvojicu mlađih muškaraca koji, čini se, uzvraćaju njena osećanja. „Bolujem od ljubavi… jedva čekam da se vratim svojoj hladnoj starijoj sebi, kada se sva ta strast potroši“, beleži ona u tom grozničavom razdoblju. Ako je Leto pre mraka roman Lesing o perimenopauzi, onda je Ljubav, opet roman o postmenopauzi. Njegov gotovo poslovnični bes protiv gašenja svetlosti prožima čitavu knjigu, dok Lesing istovremeno nagoveštava novi put ka slobodi, radikalan ali ipak ostvariv.
Poslednja decenija, u kojoj sam, pomalo neverovatno, napunila pedeset godina, prošla je brže nego ijedna ranije. Vreme je ubrzalo na gotovo drzak način, a teško izboreni pomaci ka ravnopravnijem društvu, koje sam nekada uzimala zdravo za gotovo, nestaju pre nego što pucnem prstima. Više nema ni potrebe za onim malim performansima u kojima sam glumila objektivizovanu ženu ili seksualni promašaj. Danas hodam nevidljiva, prvi put od tinejdžerskih dana oslobođena dobacivanja i komentara stranaca. Pa šta mi Lesing može reći u ovoj fazi, meni, umornom ciniku koja zapravo nije mnogo daleko od pobunjene petnaestogodišnjakinje? Odgovor ostaje isti: verovatno sve. Naše vreme deluje bezopasno uspavano, vreme algoritama, otkazivanja i turobnih binarnih podela. Pobunjeni glasovi očajno su retki.
Volela bih da je napisala još autobiografija. Zavodljivo je to što se njeni dvotomni memoari završavaju upravo u presudnoj godini Zlatne beležnice, 1962. „Nema sumnje da fikcija bolje obavlja posao istine“, napisala je u Pod mojom kožom. A kakve je samo istine i poluistine njena proza otkrivala: „Pokušavam da svoje prošle verzije vidim kao da ih gleda neko drugi, pa se onda ponovo smestim u jednu od njih i odmah sam potopljena u vrelu borbu emocija, opravdanih mislima i idejama koje sada smatram pogrešnim.“ Njene neulepšane rečenice, da li je na to mislila preterano pedantna Didion kada je tvrdila da Lesing ne piše „dobro“, odjekuju zapanjujuće jasno u današnjim javnim i ličnim katastrofama, baš kao što se na jednom mestu iskristalisalo u Zlatnoj beležnici:
Vrlo malo ljudi zaista brine o slobodi, o istini, vrlo malo. Vrlo malo ljudi ima hrabrosti, onu vrstu hrabrosti od koje zavisi prava demokratija. Bez ljudi sa takvom hrabrošću slobodno društvo umire ili se nikada ne može ni roditi.
Veliki eksperimenti sa životom Doris Lesing, njena „kosmička reforma“, i dalje nas suočavaju sa najvećom preprekom ljudskom opstanku: ne sa drugim ljudima, već sa nama samima.
Tekst: Catherine Taylor
Izvor: aeon.co
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i intervju sa Doris Lesing iz dva dela, kao i njen tekst o nenapisanim romanima.
[1] Eng. – nebeski pas. Referenca na poemu Fransisa Tompsona (1859–1907) iz 1890. godine u kojoj se govori o odnosu ljudske duše i božanske ljubavi, gde se bog opisuje kao nebeski pas. (Prim. prev.)
[2] Eng. – zabranite bombu. Građanski pokret u Velikoj Britaniji koji se borio protiv upotrebe nuklearnog naoružanja. (Prim. prev.)
[3] Eng. – politička doktrina koja je dominirala istorijom Britanske laburističke partije od 1994. do 2010. godine, pod vođstvom Tonija Blera i Gordona Brauna. (izvor: Wikipedia)