Arundati Roj o tome kako preživeti “kulturu straha” Indijska spisateljica povodom upravo objavljenih memoara govori o odnosu prema svojoj strogoj i ponekad nasilnoj majci i porodici, kao i o mehanizmima zastrašivanja i pokoravanja ljudi u autoritarnim društvima.

Što smo stariji sve češće se trudimo da shvatimo kako su nam naši roditelji uticali na život. Spisateljici Arundati Roj taj proces dogodio se nakon smrti njene majke 2022. godine, što je dovelo do njenih novih memoara Mother Mary Comes To Me (Majka Marija mi se javi), koji će biti objavljeni 2. septembra[1]. „Nisam mogla ništa drugo da pišem dok ovo nisam napisala“, rekla mi je. “Bila sam šokirana jačinom svoje tuge”.

Knjiga je jednim delom hronika složenog odnosa Rojeve sa njenom majkom, Meri Roj. Merini ispadi sa „gnevnim kidisanjem kandžama“, kako ih opisuje Arundati Roj, ostavili su ožiljke i na njoj i na njenom bratu. Ali postojala je i druga strana Meri: njen rad i borba za obrazovanje i prava žena u Indiji, čemu se Rojeva duboko divila. Ipak, to nije samo knjiga o majci. Ona je i potraga za korenima iz kojih je i sama Rojeva evoluirala u spisateljicu odlučnu da razotkriva bol i patnju u svetu.

Arundati Roj je u svojoj karijeri pisala o mnogim životima i teškim borbama marginalizovanih i potlačenih ljudi u Indiji. Njen prvi roman, Bukerovom nagradom ovenčani Bog malih stvari, po objavljivanju 1997. godine napravio je od nje međunarodnu književnu zvezdu, a ta slava joj je, ispričala mi je, nije prijala. Drugi roman objavila je tek 2017. godine, ali je nakon Bukera provela dosta vremena pišući članke o nepravdama svake vrste, od kastinskog sistema u Indiji do odnosa prema muslimanima, posebno u delu Kašmira pod indijskom upravom. Zbog tih tekstova i političkog aktivizma Rojeva je neprestano meta indijskih vlasti pod populističkim premijerom Narendrom Modijem. Kada smo dvaput razgovarale ovog meseca, priču smo počinjali razgovorom o njenoj majci i memoarima, ali smo završavale govoreći o ceni javnog istupanja i paralelama koje vidi između Indije pod Modijem i Amerike pod Trampom.

Vaša majka je, prema onome kako je opisujete, bila veoma komplikovana i teška osoba. Dok sam čitala vašu knjigu, setila sam se citata pisca Česlava Miloša koji glasi: „Kada se u porodici rodi pisac, sa tom porodicom je gotovo“. Da li vas je mučilo pitanje koliko toga da otkrijete o svojoj majci i svojoj porodici?

Kada pišete nešto ovako, birate šta ćete napisati, a šta nećete. Ali znam i da u književnosti ne bi uspeo pokušaj da predstavite neku prihvatljivu verziju sebe ili nje. Onda bolje to nemojte da radite. Ali i nije bilo toliko mučno, jer je kod nje neverovatno to što me je isti deo njene ličnosti i zakucavao kritikama, a ujedno i izgrađivao. Postojao je onaj javni deo njene ličnosti, koji je bio tako izvanredan, tako da nikad nisam mogla da razaberem šta zapravo mislim i osećam. Ceo taj raspon mi je kao spisateljici predstavljao izazov: mogu li da pisanjem zaokružim ovako nerazrešiv lik?

Hajde da prvo popričamo o javnom delu njene ličnosti pre nego što dođemo do nje kao vaše majke. Recite mi ko je bila ona izvan vašeg odnosa.

Pripadala je zajednici sirijskih hrišćana u Kerali, što je mala, ali privilegovana zajednica, izolovana od divljine i siromaštva ostatka Indije. Ali udala se izvan zajednice, pa se potom razvela, što je bio potpuni tabu. Otvorila je malu školu, u početku u iznajmljenim prostorijama Rotari kluba. Obično sam tu školu zamišljala kao pokretnu, prenosivu ustanovu, jer smo morali da počistimo sve opuške i šolje od kafe koje bi muškarci ostavili za sobom i da iznesemo naš nameštaj, a onda bi oni opet sutradan došli i ostavili nered. Na kraju je ipak izgradila tu prelepu školu, koja i dalje radi. I ja sam tamo učila kad sam bila mala.

Ali jednako dobro poznata bila je i po onome što se dogodilo nakon što je napustila muža, mog oca, kada smo živeli smo u toj maloj kolibi [u Tamil Naduu] koja je pripadala njenom veoma surovom ocu, tada već mrtvom. Njena majka i stariji brat došli su i tražili da napustimo kuću, pozivajući se na Travankorski hrišćanski zakonu o nasleđivanju, prema kom ćerka može da nasledi četvrtinu očevog imanja ili 5.000 rupija, šta god da je od toga manje. Bukvalno su hteli da nas izbace na ulicu usred noći, moja baka i moj ujak. Otrčali smo kod advokata, a on nam je rekao da taj zakon važi u Kerali, ali ne i u Tamil Naduu. Tako nas nisu izbacili, ali je ona u sebi dugo nosila to poniženje. Čim je dospela u priliku da sebi to može da priušti, podnela je žalbu Vrhovnom sudu, osporavala je taj zakon i nazivala ga neustavnim. I Vrhovni sud ga je zaista poništio retroaktivno i uveo jednaka nasledna prava za sve.

Dakle, postoji ta strana vaše majke. Ali knjigu ipak započinjete time kako vas je odgajala. Vaše detinjstvo obeležili su siromaštvo, nestabilnost i zlostavljanje, i verbalno i fizičko. Moram da vas pitam pre nego što nastavimo: da li vam se reč „zlostavljanje“ čini odgovarajućom kada opisujete vaš odnos?

Sad sam pretrnula. U knjizi nisam koristila nijednu od tih reči. Kamo sreće da je to bila samo jedna stvar s kojom se čovek nosi, da je to samo zlostavljanje ili samo nasilje ili samo nešto određeno o čemu možete prosudite i odlučite kako da se osećate, to je jedno. Ali ja sam jako rano doživela unutrašnji raskol. Još kao dete sam mogla da vidim da je njen bes prema meni i mom bratu bio nekako povezan s onim kroz šta je i ona sama prolazila. Tako da je jedan deo mene primao udarce, a drugi deo beležio. To je je, na neki način, vrlo rano od mene napravilo spisateljicu, jer sam stalno pokušavala da razumem: zašto mi ona ovo radi?

Neki od najtežih delova za čitanje bili su oni kada bi vas grdila, ponižavala. Opisali ste jednu epizodu kada ste prvi put, sa oko šest godina, bili u avionu. Možete li da je ispričate?

Moja majka je imala stariju sestru koja je bila veoma drugačija od ostatka porodice. Bila je udata za pilota koji je radio u Indijan erlajnsu, i imala je pristojnu kuću, i pristojnog muža, i pristojnu decu. Pošto mi je ujak bio pilot, imali smo besplatne karte za avion, u koji nikada ranije nismo seli. I u avionu sam pitala majku kako to da je njena sestra toliko mršavija od nje. Moja majka je bila težak astmatičar i tada je uzimala steroide, pa se veoma ugojila. Samo se okrenula ka meni u besu i počela da me oponaša. Imala je tu naviku da oponaša moj dečji govor, i to bi me uvek potpuno razorilo. A onda je rekla: „Kad budeš u mojim godinama, bićeš tri puta veća od mene“. I naravno, vrlo brzo zatim je rekla: „Ja sam ti i majka i otac i volim te duplo“. Tako da joj oprostiš, a opet si rastrgnut. Morala sam da izađem nakraj sa tim obrascem koji se stalno ponavljao: nešto bi te rastrglo na komade, pa bi te opet sastavilo, pa ponovo rastrglo, pa ponovo sastavilo.

Pišete da je to što vas je oponašala i prozivala teralo da se osećate kao da se „uskovitlaš poput vode, iscuriš niz odvod i nestaješ“. Mislim da svako ko je imao teškog roditelja, a ja jesam, može da se pronađe u toj rečenici. Jeste li mislili da morate da nestanete kad bi vas napadala?

Da. Ona je bila jedini roditelj, ali i jedina osoba u društvu i u porodici koja ti jasno stavlja do znanja da tebi tu nije mesto. Dakle, ona je sve što imaš. Mislim, nema rođaka. Nema komšija. Prosto nema nikoga. Zato sam se još kao dete vezala za nju. A onda sam se, kad sam odrasla, raspala.

Imala je te strašne astmatične napade i stalno mi je govorila: „Umreću, a ti bolje da smisliš šta ćeš da radiš. Ko će da se brine o tebi?“ I tako sam ja postala nešto kao njeno plućno krilo. Disala sam umesto nje. Moje telo bilo je produžetak njenog tela. A onda, kada sam sa šesnaest godina otišla na studije arhitekture, kada sam prošetala onim travnjakom i gledala sve one studente, znala sam da ću biti dobro. Da ću moći da radim. Da ću moći da preživim. Da neću umreti ako ona umre. Da ne moram da dišem za nju. A ona je osetila da je njeno hrabro organ-dete, plućno krilo, odjednom počelo da diše samo za sebe. To je izazvalo more neprijateljstva. Ali ne bih volela da sve ovo završi kao nekakva litanija užasa o njoj, jer, kao što stalno ponavljam u knjizi, gajila sam i ogromno divljenje prema njoj.

Pričate o bitkama koje je vodila čak i u samoj školi, kako je učila žene i muškarce da sasvim drugačije gledaju na rodnu dinamiku. Prepričavaš anegdotu kako je naterala dečake da paradiraju u brushalterima jer je jedan od njih pokazao nepoštovanje prema jednoj od devojaka.

Ne baš da paradiraju, već je saznala da se rugaju devojkama zato što su počele da nose brushaletere, pa im je rekla: „Idite do mog ormara i uzmite moj brushalter“. I onda im ga je pokazala. „Ovo je grudnjak, koristi se za to i to, i ako vas to toliko uzbuđuje, možete da zadržite moj“. Odnos između devojaka i dečaka se menja kada devojke znaju da postoji neko ko im čuva leđa.

U knjizi opisujete Indiju kao zemlju obožavalaca sinova. Takođe opisujete koliko je vaša majka bila stroga, posebno prema vašem bratu. Nazivala ga je muškom šovinističkom svinjom još dok je bio tek dete. Kad je postao tinejdžer, rekla mu je: „Ružan si i glup, trebalo bi da se ubiješ“. Pišete da je način na koji se ophodila prema njemu bio kao da ga kažnjava za sve grehe sveta, i da je to zakomplikovalo vaše shvatanje feminizma. Kako se to odrazilo na vas?

Moj brat je jedan od najneverovatnijih ljudi koje poznajem. Upravo on mi je rekao: „Ne razumem kako možeš da budeš toliko potresena njenom smrću posle svega što nam je učinila“. I shvatam da je to za njega veoma zbunjujuće, možda čak i bolno, što je ne mrzim. Mislim da je to zato što vidim da su njene javne bitke pravile prostora za žene na takve načine da se to odnosilo i na mene. Ali, sa druge strane, ne znači da si divna osoba samo zato što si feministkinja. Feminizam se ne tiče samo prava žena. Feminizam se tiče načina gledanja na svet u kom su muškarci i žene jednaki i međusobno se poštuju. On ne znači nepoštovanje prema divnom čoveku, a što sam ja videla da se dešava mom bratu. To me je duboko pogodilo.

Kakve su bile reakcije na ovu knjigu? Da li ju je vaš brat pročitao?

Pročitao ju je, i isprva mu je bilo teško da je čita, jer je možda mislio da je sve to već ostavio za sobom. Ali potom mi je napisao: „Smejem se i plačem, ne mogu da dišem, a ako umrem, ti ćeš biti kriva.“ Rekao je i: „Ne razumem zašto su ti osećanja prema njoj toliko snažna“. Odgovorila sam mu: „Ne mogu da je mrzim, jer toliko toga od nje nosim u sebi, morala bih da mrzim i samu sebe“.

Postoji i još jedan momenat u knjizi koji me je zaista pogodio. Vi i vaš brat ste poslati u internat. Pišete da je vašem bratu stiglo svedočanstvo iz škole u kom piše „prosečan učenik“ i da ga je majka tukla lenjirom dok se nije slomio. A ujutro se okrenula vama i zagrlila vas, jer je vaše svedočanstvo bilo dobro i pisalo je da ste briljantni. I napisali ste: „U trenucima kada me hvale ili mi aplaudiraju, uvek osećam da nekog drugog, nekog tihog, tuku u drugoj sobi“. Sledila sam se.

Mislim da je sledeća rečenica: „Ako staneš i malo razmisliš o tome, istina je, nekoga tuku“. Kada te hvale i nagrađuju, svi tapšu, a znaš da je neko koga voliš, neko tih, pretučen, meni je to mnogo šire i daleko prevazilazi mog brata i mene. Širi se na zemlju u kojoj sada živim, ili na ceo svet. Možda sam spisateljica koja ima nešto što se konvencionalno zove uspeh. Ali stvari o kojima pišem, ljude o kojima pišem tuku, čak i sad dok razgovaramo. U Gazi ih izgladnjuju, lome ih, okupiraju. Dakle, šta onda znači to što te hvale kada tvoje srce pripada celom svetu?

Kada ste pisali to poglavlje i razmišljali o tom incidentu i o tome kako se odražava na vaš život, da li ste imali osećaj da nešto otkrivate?

Ne, ne mislim da me je proces pisanja toga naveo da to bolje razumem. To sam pisala zato što sam već razumela. Da bih preživela ili da bih razumela svoj život, morala sam mnogo i stalno da razmišljam o svemu tome. Kada sam osvojila Bukerovu nagradu, više od polovine mene se pitalo šta to znači biti autorka bestselera u zemlji u kojoj ljudi ne umeju da čitaju, u zemlji koja je jurila ka ovome što imamo sada. Dakle, skoro da nije bilo trenutka da sam se osećala sjajno zbog same sebe pre nego što su stvari počele brzo da propadaju. Čak je i to što su me slavili vuklo za sobom svu tu groznicu nacionalizma, što sam u to vreme, ’97, prezirala. I tako su me jako brzo šutnuli sa tog pijedestala, a i sama sebe sam šutnula odatle. Stalno me prati osećaj da oni među nama koji su kao deca bili veoma nesigurni, sami traže nesigurnost. Tražimo manjak sigurnosti, a ako je i imaš, ti je razneseš.

Više puta ste tokom karijere rizikovali ličnu bezbednost. U Indiji vam prete tužbama zbog tekstova i onoga što govorite. Kako vidite ulogu pisaca i stvaralaca u trenutku kada postoji cenzura i kada ljudi pokušavaju da vas ućutkaju?

Bilo da se radi o Sovjetskom Savezu, Istočnoj Nemačkoj ili najmračnijim mestima i vremenima, pisci su uspevali da prežive. Njihova dela su preživela. Meni je veoma važno da shvatim da prosto ne mogu stalno da okidam istu žicu. Moraš da menjaš, moraš da eksperimentišeš, moraš da insistiraš na tome da tvoje delo nije samo reakcija na ono što ti se dešava. Tvoje delo je stvar za sebe, način da ponudiš drugu viziju sveta. A to je izazov, jer ne možeš to da pišeš kao manifest, da udaraš svakoga po glavi nekim ideološkim čekićem. Moraš to da uradiš lepo. Neko mi je pre neki dan rekao: „Ah, tvoja dela mi se dopadaju jer pišeš kao da su te već ubili. [smeh] Ne suzdržavaš se“.

Ako pogledate napade zbog državljanstva, napade na univerzitete, napade na studente, napade na Rohindže, stalnu neizvesnost, činjenicu da u svakom trenutku nešto može da vas zadesi, sve je to toliko slično da se zapitate postoji li tu neki priručnik ili je to samo osmotsko autoritarno ponašanje

Pre samo nekoliko dana je regionalna vlada Kašmira u Indiji zabranila vašu knjigu. Knjiga je Azadi, objavljena 2020. godine. Bavi se sukobima u Kašmiru pod kontrolom Indije i idejama slobode i autoritarizma u širem smislu. U saopštenju se navodi da će vaša, a i druge knjige – jer nije samo vaša bila meta – „duboko uticati na psihu mladih time što promoviše kulturu žalovanja, viktimizacije i terorističkog herojstva“. Šta mislite, zašto je vaša knjiga uvrštena na tu listu i možete li malo opširnije da odgovorite na to?

Moj odgovor je da ne odgovaram, jer ne znam. To zvuči kao neki spisak koji su izvukli iz ChatGPT-a. Nikada ne znate zašto se takve stvari dogode baš onda kada se dogode. Sad jednostavno ništa ne kažem kad me targetiraju, jer nikada ne znate da li to zaista misle ili je to samo neka sporedna igra da bi skrenuli pažnju sa nečega drugog. Nemam pojma o čemu se radi, tako da neću zaista mnogo da govorim o tome.

Trenutno vam preti hapšenje u Indiji zbog vaših komentara o Kašmiru iz 2010. godine. Da li se osećate dovoljno opušteno da objasnite situaciju u kojoj ste? I možete li da nam kažete nešto o pravnom statusu tog slučaja?

Ne želim da pričam o tome, zaista, jer to samo povećava rizik da nešto bude izvučeno iz konteksta i da se nešto prenaduva. Taj slučaj trenutno miruje, tako da jednostavno puštam da tako i bude.

Čak i način na koji odgovarate, odnosno to što ne želite da se time bavite zbog straha od pravnih posledica, šta to govori?

Pa, mislim da u Americi polako krećete u tom pravcu. Kod nas je to počelo odavno, i čovek mora da nauči kako da pliva u svemu tome. O tome ne pričam jer bih mnogo radije pisala ono što želim da pišem nego da izazivam neku kontroverzu nečim što kažete onako usput. To je kao da stalno pokušavaju da vas sapletu i da vas spreče da mislite bistre glave. Ovde je ta kultura straha svuda. Ljude hapse zbog onoga što kažu na Fejsbuku, na Tviteru, ili zbog onoga što uopšte i ne kažu. U SAD-u vam se to možda čini novim, ali mi živimo s tim već dugo, i to se sve više normalizuje. Ta situacija je veoma uznemirujuća, posebno za muslimane, pošto se ne završava samo na sudu i u zatvoru. Ona ide i dalje, do linčovanja, ubistava, društvenih i ekonomskih bojkota, a kuće budu sravnjene buldožerima. Sretnete ljude sa pričama pred kojima ne možete da okrenete glavu.

Dotakli ste se ovoga, pa bih volela da čujem vaša razmišljanja o tome gde vidite paralele između hindu-nacionalističkog pokreta u Indiji i MAGA pokreta ovde u Sjedinjenim Državama.

Ima mnogo paralela. Jedna od prvih stvari koja se dogodila kada je Modi došao na vlast bila je demonetizacija – direktan udar na ekonomiju, kad je rekao da su novčanice od 500 rupija nelegalne, praktično preko noći. Ako pogledate napade zbog državljanstva, napade na univerzitete, napade na studente, napade na Rohindže, stalnu neizvesnost, činjenicu da u svakom trenutku nešto može da vas zadesi, sve je to toliko slično da se zapitate postoji li tu neki priručnik ili je to samo osmotsko autoritarno ponašanje. Vladajuća partija se brka sa državom, a sve to sa jednim čovekom. Tako nešto vidi se i u SAD, i gledam to u šoku. Mislili ste da postoji mehanizam, da su provere i balansi na svom mestu. Ali očigledno ne postoji način da se izađe nakraj sa nekim ko je potpuno van kontrole. Način na koji se statističari otpuštaju jer prikazuju podatke sa kojima autokrata ne slaže – isto je i ovde, ne možete da poverujete ni u jednu zvaničnu ekonomsku statistiku zato što sve što ne odgovara vladajućoj strukturi bude odbijeno, odbačeno, i gradi se nova slika.

Jedina krupna razlika je u tome što su u Indiji mejnstrim mediji potpuno kompromitovani. Oni ne samo da su se povinovali, nego su zapravo organ autoritarne države. Oni zaista pozivaju na hapšenje ljudi ili izmišljaju laži. A naravno, Amerika je na vrhu sveta koji se urušava. Sve što Tramp radi utiče na ceo svet, dok ovde to utiče samo na ovu zemlju.

Šta mislite, zašto autoritarni lideri progone ljude poput vas, ljude koji se bave idejama? Kad kažete kao da postoji neki priručnik, to viđamo širom sveta.

Oduvek.

Ali kao neko ko je meta takve cenzure, zanima me šta mislite, zašto se to dešava?

Oni se plaše ljudi za koje osećaju da umeju da komuniciraju, ne samo intelektualno, već i emotivno. Oni znaju da postoje neki ljudi, koliko god oni bili mali, i koliko god da im je sužen pristup glavnim medijima ili TV voditeljima koji biju prstom po pultu, koje ljudi na kraju poslušaju. Oni znaju ko je čitan. Znaju ko je voljen. Takođe znaju ko se ne zalaže za stvari za koje se svi drugi zalažu – za slavu, novac, nagrade. Postoji mnogo takvih ljudi za koje oni znaju da neće da poviju kičmu. Mi smo samo ljudi koji gledaju i govore kako stvari zaista stoje.

Piše: Lulu Garsija- Navaro
Izvor: Njujork Tajms
Preveo: Matija Jovandić

 

[1] Tekst je originalno objavljen u Njujork Tajmsu 30. avgusta 2025. godine (prim. prev)