Brehtov odnos prema marksizmu je izuzetno važan i veoma složen. Od 1920-ih do svoje smrti 1956. Breht se identifikovao kao marksista; kada se vratio u Nemačku posle Drugog svetskog rata, odabrao je Nemačku Demokratsku Republiku (DDR), gde su njegova supruga, glumica Helene Vajgel i on osnovali sopstvenu pozorišnu trupu, čuveni “Berliner Ansambl”, a na kraju su dobili državno pozorište na upravu. Ipak, Brehtov odnos prema ortodoksnim marksističkim zvaničnicima i doktrini je često bio konfliktan, a njegovo delo i život su bili veoma idiosinkratični. Iako snažnog antiburžoaskog raspoloženja u mladosti, mladog Brehta je u početku boljševizam odbijao. Nemačku revoluciju 1918. doživeo je sa izvesnom ambivalentnošću i posvetio se književnoj, a ne političkoj delatnosti tokom turbulentnih ranih godina Vajmarske republike. Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Poučni komad kao model brehtovskog revolucionarnog pozorišta
Paralelno sa njegovim radom na epskom pozorištu, za koje se plašio da bi mogao biti „kulinarsko kao i uvek“, Breht je razvio novu vrstu pozorišta koju je nazvao Lehrstück, “poučni komad”. I ovde je izražen Koršov uticaj, jer, kako je primetio Hans Ajsler, ove drame liče na političke seminare. Breht ih je opisao kao „kolektivni politički sastanak” u kome publika treba da aktivno učestvuje. U ovom modelu se vidi odbacivanje koncepta birokratske elitistička partije u kojoj teoretičari i funkcioneri samo izdaju direktive i kontrolišu aktivnosti masa. U ovim predstavama ispravna doktrina i praksa se otkrivaju i sprovode kroz participativnu, kolektivnu praksu, a ne kroz hijerarhijsku manipulaciju i dominaciju; odnosno poučni komadi trebalo bi da funkcionišu onako kako je Korš zamišljao da bi trebalo da operišu radnički saveti.
„Poučne komade” Breht je zamislio kao model „pozorišta budućnosti”. Oni su ilustrovali principe njegove političke estetike, koja bi stvorila novu vrstu participativne kulture za promovisanje revolucije. Sada je na svoje epske drame u poređenju gledao kao na „kompromisne forme“. Galilejev život je smatrao „tehnički velikim korakom unazad“ koji je bio neophodan zbog uslova proizvodnje u egzilu, a zatim i zbog uslova koji su preovladavali u ranim godinama DDR-a. Poučni komadi bili su stoga Brehtove najeksplicitnije političke drame i njegov najradikalniji pokušaj da politizuje umetnost.
U svojoj „teoriji pedagogije“ za socijalističku budućnost, Breht je tvrdio da je puko zadovoljstvo štetno za negovanje odgovarajućih društvenih stavova i ponašanja. Umesto toga, socijalističko pozorište treba da pokuša da bude korisno za državu i društveno usmeri pojedince ka odgovarajućim socijalističkim vrednostima. Poučni komadi bili su superiorniji od epskog pozorišta, po Brehtovom mišljenju, jer su bili pedagoški delotvorniji, kako za proizvođače umetnosti tako i za publiku koja je na direktnije i kreativnije načine učestvovala u estetskom doživljaju. Glumci i publika su trebali da razlikuju socijalno od asocijalnog ponašanja imitirajući načine ponašanja, razmišljanja, razgovora i odnosa. U okviru jedne predstave glumci su često menjali uloge kako bi mogli da doživljavaju situacije iz različitih tačaka gledišta.
Breht je svoje poučne komade video kao niz „socioloških eksperimenata“, kao „vežbe razgibavanja“ ili „mentalnu gimnastiku“ za dijalektičare. Smatrao je da će poučni komadi radikalno revolucionisati mehanizam teatra.
Na primer, predstava Preduzete mere suočava publiku sa osnovnim pitanjima revolucije: nasiljem, disciplinom, strukturom partije, odnosom prema masama, revolucionarnom pravdom itd. U zapletu te drame, revolucionari su primorani da žrtvuju svog druga da bi nastavili da ostvaruju ciljeve revolucije, a on se pokorava disciplini. Nikakva „ispravna doktrina“ nije izložena; glumci treba da predstave scenu, a zatim o njoj razgovaraju sa publikom. Zaista, video sam izvođenje ove predstave 1970-ih i izazvalo je žestoku debatu među članovima publike – staljinistima, trockististima, članovima Nove levice, liberalima i tvrdokornim antikomunistima – o politici i moralu.
Breht je želeo da takav događaj izazove i učešće publike i da pruži političko obrazovanje. Poput Koršovog modela radničkih saveta, ne bi trebalo da postoji uspostavljena hijerarhija u proizvodnji poučnih komada; nego treba da postoji demokratsko učešće u koprodukciji. Štaviše, publika se podstiče da predlaže radnje koje treba preduzeti i da takođe učestvuje kao članovi hora. Kao i kod Koršovog modela demokratskog socijalizma, narod treba da uspostavi principe revolucionarne prakse, strategije i taktike, a ne teoretičari ili birokrate iz redova partijske elite. Štaviše, zadatak revolucionarnog umetnika ovde nije da napravi prihvatljivu partijsku doktrinu za laku asimilaciju, već da podstakne revolucionarnu misao i kritiku. Ovaj stav je očigledno predstavljao pretnju birokratskim partijskim funkcionerima, i oni su se dosledno protivili Brehtovom radu.
Poučni komadi su publiku suočavali sa situacijama kao što su žrtvovanje za dobro javnosti poput onog u Letu preko okeana i Kantati Baden-Baden, ili egoistično stavljanje sebe iznad svih drugih, kao u fragmentima „Fatzer“ i „ Der bose Ball der asozilae” (Zli, asocijalni Baal). Često bi postojali kontradiktorni modeli služenja ili eksploatacije (kao u Izuzetku od pravila), društvenog pristanka ili odbijanja kao u Onom koji kaže da. Onom koji kaže ne., i efikasne ili neefikasne revolucionarne prakse kao u Preduzetim merama. Breht je ovu praksu uključivanja stvaraoca i publike nazvao „velikom pedagogijom“ koja će glumce/publiku pretvoriti u državnike i filozofe. Dok je „manja pedagogija“ epskog pozorišta samo „demokratizovala pozorište u predrevolucionarnom periodu“, „velika pedagogija“ potpuno transformiše ulogu stvaraoca i „ukida sistem izvođača i posmatrača“. Breht je svoje poučne komade namenio školama, fabrikama ili političkim grupama; Glumci i publika su mogli da čitaju, improvizuju i menjaju predstave po svojoj volji kao što je i sam Breht radio na predstavama sa mnogo različitih grupa. Dakle, u Brehtovom konceptu emancipatorske pedagogije i revolucionarnog pozorišta, poučni komadi se ne bave zagovaranjem specifičnih doktrina, pružanjem lakog podučavanja, niti funkcionišu propagandno. Umesto toga, predstave treba da uključe malu publiku u proces učenja.
Breht je svoje poučne komade video kao niz „socioloških eksperimenata“, kao „vežbe razgibavanja“ ili „mentalnu gimnastiku“ za dijalektičare. Smatrao je da će poučni komadi radikalno revolucionisati mehanizam teatra. Stoga ih ne treba posmatrati kao manja dela nalik onome što su mnogi kritičari sugerisali; nego ih treba posmatrati kao važne primere Brehtovog koncepta političkog pozorišta. Breht se zapravo vratio epskom pozorištu sa pojavom fašizma i u uslovima izgnanstva, jer su poučni komadi bili održivi jedino u kontekstu gde je postojala politička grupa koja je mogla da ih igra, kao i publika koja je mogla da ih poveže sa revolucionarnom praksom. U svojim poslednjim godinama u DDR-u posle Drugog svetskog rata, ponovo je skrenuo pažnju na poučne komade i smatrao da se Preduzete mere trebaju uzeti kao model za revolucionarno pozorište budućnosti.
Me-ti: Materijalistička dijalektika u književnosti i Brehtove političke kontradikcije
Tokom perioda provedenog u egzilu, Breht je bio primoran da razvija nove estetske forme jer je često bilo teško pronaći pozorišta za produkciju njegovih dela. Stoga, verujem da se prozna dela iz perioda egzila kao što su Me-ti, priče Keuner i roman Tui, kao i Brehtov Arbeitsjournal, mogu posmatrati kao produžetak njegovih estetskih eksperimenata na oblasti proze. Jedan takav eksperiment, Me-ti, otelovljuje principe njegove političke estetike u domenu proze, dok artikuliše političke sukobe vremena i, kako ja to vidim, razotkriva kontradikcije i nejasnoće u Brehtovoj sopstvenoj političkoj poziciji.
Tekst je napisan u egzilu tokom 1930-ih i 1940-ih i bio je pod dubokim uticajem Brehtove saradnje sa Koršom. Breht je počeo da sakuplja fragmente za knjigu o društvenoj etici pod naslovom Buchlein mit Verhaltenslehren (Knjižica o moralnom podučavanju). Tokom perioda 1935-36, kada je Korš boravio sa Brehtom u Danskoj, nastavio je da radi na projektu i proširio ga od knjige o društvenoj etici zasnovanoj na učenju drevnog kineskog filozofa Mo-cia (na nemačkom: Me-Ti) do aforističke refleksije o izgradnji socijalizma u Sovjetskom Savezu i sredstvo da se u aforističkoj formi omguće rasprave u tom dobu.
On ukazuje da je Lenjin „stvorio moćan državni aparat za izgradnju velikog poretka, koji u dogledno vreme mora nužno postati smetnja velikom poretku“. Ovde Breht misli na Marksovu doktrinu o odumiranju države u prelasku na viši stepen socijalizma.
Me-ti ima podnaslov “Knjiga promena”, koncept na koji je uticao klasični kineski tekst Ji-đing, ili Knjiga promena. Tekst je posebno dragocen jer artikuliše Brehtove složene pozicije prema marksizmu, pokazujući dijalog između glavnih marksističkih teoretičara za koje koristi kineske pseudonime. I samog Brehta su odmah privukle ideje demokratskog socijalizma koje su zastupali Luksemburg i Korš naspram autoritarnog komunizma Lenjina i Staljina. Napetost između Brehtovog dela i ortodoksnog lenjinizma u politici i estetici isplivala je na površinu u neprijateljstvu nemačke Komunističke partije prema njegovom delu, i u polemikama sa Lukačom oko zvanične estetske doktrine socijalističkog realizma. Iako je Breht imao ambivalentnu poziciju unutar komunističkog pokreta, on se predstavljao kao ortodoksni marksista, vatreni poklonik Lenjina a javno je branio komunističku ortodoksiju u Staljinovom periodu. Privatno, Breht je bio rastrgan ambivalentnošću i sumnjama u vezi sa staljinizmom i dešavanjima u Sovjetskom Savezu. Ove sumnje, koje je Breht poverio marksističkim jereticima kao što su Korš i Benjamin, našle su književni izraz u Me-tiju, jednom od najvažnijih izvora za merenje uticaja Karla Korša na Brehta i Brehtove političke protivrečnosti.
Postoje formalne sličnosti između romana Me-ti i Brehtovih dramskih dela. Oboje prvociraju razmišljanje i diskusiju o revolucionarnoj teoriji i praksi, a ne obznanjuju samo okoštale doktrine ili partijsku liniju. Glavne teme Me-tija, „veliki metod” (dijalektika) i „veliki poredak” i „velika proizvodnja” (socijalizam), predstavljene su u formi aforističkih rasprava u kojima se lenjinizam, staljinizam i izgradnja socijalizma u Sovjetskom Savezu mere se sa idejama Marksa i Engelsa, Korša, Luksemburg i Trockog. Čitalac je primoran da razmisli o suprotstavljenim pozicijama marksističkih klasika i savremenih marksističkih teoretičara i da sam proceni događaje u Sovjetskom Savezu. Pored toga, čitaocu se predstavljaju fragmenti političke etike kroz koje se može suditi o savremenim događajima.
Iako Breht ubacuje sebe u aforističke dijaloge, on ne predstavlja privilegovanu tačku gledišta, kao ni Me-ti, Mi-en-le (Lenjin), Majstor Ko (Korš), ili bilo ko od drugih učesnika. Čitaoci ovog književnog eksperimenta su stoga saradnici koji svojom sopstvenom mišlju doprinose stvaranju revolucionarne kritike i uvida o marksističkoj teoriji i praksi, kao i o praktičnoj etici. Zaista, Breht vidi etiku i politiku kao isprepletene i jedan od ciljeva Me-Tija je da učini ovu vezu eksplicitnom i uverljivom.
Related
Nekoliko nivoa komentara, Fredrik Džejmson (1934-2024)Kroz Me-ti, Breht primenjuje materijalistički koncept istorije na istoriju istorijskog materijalizma, kao što je Korš ranije radio. Kao što ću pokazati, Breht je prihvatio veliki deo Koršove kritike staljinizma i ozbiljno je shvatio Koršov argument da su radnički saveti (sovjeti, ili Räte) autentični organi socijalizma, a ne partijska birokratija. Poput Korša, Breht se bavi analizom toga kako su kasnije marksističke teorije i praksa realizovale ili nisu uspele da realizuju Marksove ideje, koje su zauzvrat bile kritički ocenjene u smislu rezultata koje su proizvele (ili nisu uspele da proizvedu). Odlomak, „Mišljenje filozofa Koa o izgradnji poretka u Su“, otkriva složenost situacije koju je Breht analizirao kada je marksizam povezao sa razvojem u Sovjetskom Savezu. On ukazuje da je Lenjin „stvorio moćan državni aparat za izgradnju velikog poretka, koji u dogledno vreme mora nužno postati smetnja velikom poretku“.
Ovde Breht misli na Marksovu doktrinu o odumiranju države u prelasku na viši stepen socijalizma. Implikacija je da će upravo izgradnja birokratskog poretka kao u Sovjetskom Savezu predstavljati smrtonosnu prepreku stvaranju demokratskijeg oblika socijalizma – kao što je zaista i bilo. Breht se zatim poziva na Koršovu kritiku da bi „tvorac reda bio prepreka redu“, pozivajući se na Koršovo uverenje da će staljinistička birokratija sprečiti razvoj emancipatorskog socijalizma. Breht je takođe unapredio Koršov stav da je „zapravo aparat uvek funkcionisao veoma loše i da se neprestano truli, otpuštajući oštar smrad“.
Nakon Koršove kritike, Breht takođe primećuje kako je nedostatak političke demokratije naneo štetu komunističkim partijama izvan Sovjetskog Saveza i dobrim kritičarski nastrojenim komunistima iznutra.
Dalje, Breht navodi Koršov stav da je borba za vlast između Staljina i Trockog predstavljala predaju lenjinizma i da je Trocki samo „predložio prilično nepouzdanje reforme“. Zaključak da su „ovi principi koje je predložio Ko pokazali jasnu slabost tamo gde su Mi-en-lehovi principi bili najjači, ali je Ko odlično okarakterisao slabosti principa Mi-en-leha” ukazuje na to da postoje ozbiljne slabosti u lenjinizmu i sugeriše da došlo je do oštrih tenzija u Brehtovim političkim stavovima. Iako Breht nije prihvatio sve Koršove oštre napade na Sovjetski Savez, lenjinizam i staljinizam, on je neprestano razmišljao o Koršovim stavovima i često ih inkorporirao u Me-tiu.
Na primer, aforizam na temu „Ni-Enovih [Staljinovih] suđenja“ oštra je kritika Staljinovih suđenja i obračunavanja sa njegovim protivnicima. Zaista, zanimljivo je da kineski znak koji Breht bira za Staljina (Ni-En) označava „ne“, karakter negacije, implicirajući tako da je Staljin negativna sila, da je on negacija autentičnog marksističkog učenja. Ipak, u Brehtovoj frazi Staljin se smatra „korisnim“ za izgradnju socijalizma jer je on zapravo učinio nešto da izgradi socijalizam, za razliku od intelektualaca (Brehtovi Tui) koji samo pričaju i nemaju teret donošenja stvarnih odluka. Čini se da Breht takođe implicira da, iako bi moglo biti korisno ukloniti neprijatelje socijalizma, čak i kroz suđenja, ona koja je vodio Staljin učinila su medveđu uslugu ljudima, pružajući tako iznijansiran, iako problematičan, stav prema Staljinovim suđenjima kroz koje je on eliminisao svoje protivnike i uspostavio sistem terora i logora smrti.
Ipak, Breht je kritikovao u Me-Ti Staljinovu autokratsku vladavinu u aforizmu „Autokratska vladavina Ni-ena“. Ovde Breht jasno osuđuje Staljinovu autokratsku vladavinu i njegovo vraćanje na autoritarni oblik cara. Breht ukazuje na vezu između Lenjina i Staljina, na dostignuće Lenjina u preuzimanju vlasti i na nazadovanje Staljina. Breht sugeriše da je zaostalost Sovjetskog Saveza, koju je naglasio Lenjin, pomogla da se stvori situacija u kojoj bi autokrata poput Staljina mogao da ima apsolutnu vlast u odsustvu razvijenijih demokratskih tradicija.
Breht nastavlja svoju kritiku – pod jakim uticajem Korša – u aforizmu “Izgradnja i regresija pod Ni-enom”. Breht ovde hvali napredak u kolektivizaciji industrije i poljoprivrede i sugeriše da je sva mudrost bila usmerena ka ekonomskoj izgradnji ali da je “proterana iz politike“. Za Brehta, socijalizam je predstavljao bolji način proizvodnje i činilo se da je Breht mislio da je Sovjetski Savez u najmanju ruku sproveo revoluciju u proizvodnji i da se može pohvaliti sa strogo ekonomske tačke gledišta. Ipak, u politici, Sovjetski Savez je razvijao jedan oblik autokratije, a ne demokratije. Nakon Koršove kritike, Breht takođe primećuje kako je nedostatak političke demokratije naneo štetu komunističkim partijama izvan Sovjetskog Saveza i dobrim kritičarski nastrojenim komunistima iznutra. Ipak, Breht kritikuje Učitelja Koa (Korša) zbog okretanja leđa velikom metodu – kritika je samo delimično tačna jer je Korš nastavio da veruje u moć dijalektičke metode i da veruje u demokratski socijalizam zasnovan na radničkim savetima, iako je Korš jasno odbacio oblik komunizma razvijen u Sovjetskom Savezu.
Aforizmi iz Me-Tia se mogu smatrati samo književnim eksperimentom koji Breht nikada nije objavio i završio, i moglo bi se reći da su to gledišta koja je Breht predložio za raspravu, a da nije izneo sopstveni stav. Nikada nije objavio Me-ti, što ukazuje na nespremnost da se otvoreno napadne Staljina i Sovjetski Savez. Ista ambivalentnost prema Staljinu i Sovjetskom Savezu, međutim, nalazi se u njegovim dnevnicima, gde je veoma ozbiljno razmatrao Koršove kritike. Me-ti predstavlja Brehtovu najsveobuhvatniju jukstapoziciju Koršovih pozicija sa „zvaničnim” marksističkim doktrinama i pokazuje da je tokom perioda egzila razmišljao o pitanjima praktičnog i teorijskog marksizma. Me-ti, Brehtova pisma i njegovi dnevnici pokazuju da je nastavio da razmišlja o svojim stavovima i da ih suprotstavlja idejama svog učitelja i prijatelja Karla Korša, teoretičara koji je pomogao u stvaranju temelja za Brehtovu marksističku estetiku.
Zaključak
Posle Drugog svetskog rata, Breht je napustio egzil u Sjedinjenim Državama i bio je pozvan da formira pozorišnu grupu u Istočnom Berlinu, Berliner Ensemble, i na kraju mu je na upravu povereno pozorište u kojem je radio kao glavni dramaturg u DDR-u. Iako je Breht ostao donekle ortodoksni komunista, on se zaista ne može smatrati apologetom staljinizma jer je, kao što sam pokazao, bio pod dubokim uticajem jeretičkog marksizma Karla Korša i oštro je kritikovao Staljina u njegovim neobjavljenim spisima. Tokom pobune radnika 1953. u Istočnom Berlinu protiv staljinističkog režima, Breht je dao neke zagonetne komentare koji su, čini se, podržavali radničku stvar, ali je uspeo da zadrži svoju zvaničnu poziciju u Berliner Ansamblu.
Ali zapravo je u njegovom stvarnom radu uticaj marksizma najočigledniji i najvažniji, i njegovi glavni radovi stoga predstavljaju važan primer estetske teorije i prakse pod uticajem marksizma, iako kritičke prirode. Zaista, retrospektivno, Brehtova vera u izgradnju socijalizma u Sovjetskom Savezu bila je deplasirana i ispostavilo se da su Koršove kritike staljinizma i deformacije socijalizma u sovjetskom bloku bile tačnije. Ipak, upravo je Koršovo tumačenje marksističke teorije dalo ključne impulse za Brehtovu sopstvenu estetsku teoriju i proizvodnju i uprkos kolapsu komunizma mnoge od tih marksističkih ideja i danas su korisne.
Istorijska je ironija da se marksistička teorija pokazala vrednijom od stvarne marksističke politike, s obzirom na kolaps čitavog sovjetskog socijalističkog bloka. Ipak, Bertolt Breht je smatrao da je marksizam produktivan izvor ideja kako za razumevanje rada tako i za revoluciju u umetnosti. Dakle, ironično, marksistička revolucija je imala plodonosnije rezultate u teoriji i kulturnoj praksi nego u stvarnoj politici.
Piše: Douglas Kellner
Izvor: projekat Illuminations Univerziteta Kalifornija (Los Anđeles)
Prevod: Danilo Lučić