Nije samo hidžab: 10 iranskih filmova za 21. vek To što režiseri uspevaju da provuku tako divne stvari kroz pukotine rigidnih propisa u Iranu pravo je čudo, piše filmska kritičarka Soraja Sebgati uz svoj izbor 10 najboljih iranskih filmova.

“Bio sam već u Iranu i neke žene žele da ga nose”, objašnjavao mi je jedan beli režiser muzičkih spotova. Mogao je da oseti da se pomalo kolebam da stavim hidžab, i jesam, ali ne zato. Nekoliko dana pre toga otišla sam na audiciju za reklamu koju je režirao; umesto telefonskog poziva, stigao mi je malo kasnije mejl u kom se kaže da je on zapravo hteo da me oslobodi obaveza da bih se pojavila u muzičkom spotu jedne poznate umetnice. Sve što mi je rečeno bilo je da se uloga zove “slavljenica na rođendanu” i da bi trebalo da na snimanje ponesem neku “zabavnu” odeću. Bila sam prilično uzbuđena jer sam dobila posao koji mi se činio strava, i to kod neverovatnog režisera.

Kad sam ušla u garderobu na snimanju, sa majicama za izlazak u ruci, jedna od stilistkinja pitala me je da li znam kako se pravilno nosi “neki od ovih”. Vrtela je crnu ešarpu među prstima. Malo sam se zbunila, ali sam na kraju shvatila o čemu se radi. “Ne, nisam ga nikada ranije nosila. Izvini!” Osetila sam grč u stomaku. Istog trenutka shvatila sam da nisam odabrana zbog lepote ili harizme, nego zbog svoje rase.

Plata je plata, valjda, ali htela sam da budem plaćena zbog talenta, a ne zato što ispunjavam nekakvu kvotu. Posle sveg truda da primirim zujanje roja pčela u glavi od anksioznosti, na kraju sam nosila hidžab u samo par kadrova, pošto ekipa nije dobila odobrenje vatrogasaca za nošenje te ešarpe u sceni “duvanja svećica”. Kad je režiser popričao sa mnom o tome, iz petnih žila sam poželela da mu objasnim da nisam ljuta zato što moram da nosim hidžab, nego da bih volela da mi je neko to rekao ranije. A, iskreno, i po načinu na koji je pričao o tome da je bio u Iranu činilo se kao da hoće da kaže da, pošto je bio tamo a ja nisam, on zna bolje. Kao da poznaje moju kulturu bolje od mene.

Oduvek sam gajila nadu da ću jednog dana moći da posetim Iran. Moji baba i deda sa majčine strane odlazili su nekoliko puta kad sam bila mala i vraćali su se sa poklonima i pričama o našoj familiji. Moji roditelji, nakon što su otišli iz Irana, više se tamo nisu vraćali. Ja sam školski primer deteta “treće kulture”. Ne govorim više farsi, odrasla sam uz taj jezik, a onda sam ga odbacila u korist engleskog i španskog u vrtiću u Los Anđelesu. Posle 11. septembra osećala sam se još otuđenije: svakog bogovetnog dana je u vestima treštalo nekakvo patriotsko opravdanje za ubijanje ljudi koji liče na mene, ljudi koji imaju ista imena kao moji rođaci. Ljudi sa tamnijom kožom i “nazadnom kulturom”.

Što sam bila starija sve sam više želela da se vratim svom poreklu. Prestala sam da se predstavljam kao “Persijka” i svesno sam birala svadljiviji naziv “Iranka” kao lakmus za reakcije ljudi. Kupila sam ogrlicu sa svojim imenom ispisanim na farsiju. Svoje bele prijatelje vodila sam na ćevape i sladoled. Uronila sam u kulturu koliko god sam mogla. Počela sam da verujem da ću jednom možda moći da odem u Iran. Ali pravni i bezbednosni razlozi koji su sprečavali moje roditelje da se vrate i dalje su tu.

Iako je iranska kinematografija poznata po porodičnim dramama, ima tu i dosta poigravanja s različitim žanrovima

Ne zameram tom režiseru što je otišao tamo, dok ja ne mogu. Drago mi je što ljudi i dalje imaju prilike da dožive lepotu te zemlje iz prve ruke. Ali, sa nedavnim bombardovanjima i ratom koji visi nad glavama, ne verujem da ću ikada uspeti da posetim Iran onako kako sam se nadala. Kao dete sam govorila da želim da vidim Iran bez zakona o obaveznom nošenju hidžaba ili zabrane plesa u javnosti. Sad više nisam sigurna da ću ikada videti bilo kakvu verziju.

Najbliže što mogu da mu se približim, za sada, jeste kroz filmove i, ako smem da se prepustim persijskoj kulturnoj tradiciji ponosa na sopstveni narod, onda moram da kažem da smo đavolski dobri u tome. U postrevolucionarnom Iranu ima bezbroj pravila kojih režiseri moraju da se pridržavaju, a činjenica da kroz pukotine tako rigidnih uputstava uspevaju da se provuku tako predivne stvari pravo je čudo. Iako je iranska kinematografija poznata po porodičnim dramama, ima tu i dosta poigravanja s različitim žanrovima. Evo nekoliko istaknutih primera iranskog filma u ovom veku:

Devojka se vraća kući sama, noću (Ana Lili Amirpur, 2014)

Sećam se sasvim jasno kako sam pročitala šturu recenziju ovog filma u časopisu Najlon, ultimativnom arbitru za sve ono što je kul. Bio je to prvi film na farsiju iz 21. veka koji sam ikada gledala i zaista mi je ukazao na činjenicu da tamo negde postoje i “kul Persijanci”, u oštrom kontrastu s beverlihilsovskom varijantom kakvu sam viđala celog života, bez uvijanja. Film besprekorno spaja vestern, horor i ljubavnu priču, a dodatnu čar daje mu, po mom mišljenju, jedan od najmoćnijih saundtrekova svih vremena, sa numerama izvođača koji pevaju na engleskom, poput White Lies i Federale, i iranskih umetnika kao što su Kiosk, Darijuš i Radio Tehran. U pitanju je crno-beli film, toliko prožet ikonografijom američke pop kulture da savršeno pogađa onu „zlatnu sredinu“ razumevanja gledalaca iz “treće kulture”. Film uzima čador (zakonom propisani pokrivač za glavu u Iranu) i pretvara ga u nešto zavodljivo i opasno. Vi nas možete pokrivati u lošem pokušaju da nas zaštitite, ali ko će vas zaštititi od onoga što mi krijemo?

Sveti pauk (Ali Abasi, 2022)

Nesrećni je sticaj okolnosti to što ovaj film toliko podseća na ostvarenje Dejvida Finčera, pošto istinita priča o ubici na kom je zasnovan nosi očigledne paralele sa ubicom Zodijakom. Kao i Zodijak, i Pauk Ubica je otvoreno komunicirao sa medijima, ostavljao tragove, svoju ideologiju i razloge zbog kojih je radio to što je radio. Abasijev film iz 2022. oslanja se na ubistva koja su se zaista dogodila početkom veka kao na sredstvo da ispita negativne stavove prema ženama i seksualnim radnicama, kako one od strane režima, tako i od strane šire populacije. Ovde hidžab bukvalno postaje oružje koje se koristi za ućutkivanje i gušenje žena koje navodno treba da štiti. Film je izuzetno mračan i nemilosrdan u prikazu tih zločina, a ti stavovi, nažalost, deluju univerzalno, posebno u svetlu nedavne presude Didiju.

Razvod (Asgar Farhadi, 2011)

Kao prvi iranski film koji je osvojio Oskara, Razvod je verovatno i najpoznatiji s ove liste, i to s dobrim razlogom. Priča je prilično jednostavna: iranski par prolazi kroz probnu rastavu braka, i uprkos najboljim namerama svih uključenih, sve krene naopako. Retko kad mi se desi da u filmu nemam makar jednog junaka za kog bezrezervno navijam, a ovde su postupci svakog od likova nekako razumni i opravdani. Vidi se da svi veruju da čine najbolje, i upravo zato je gledanje toliko teško, ali i toliko stvarno. Ima tu i mnogo slojeva koje valja razložiti: mizoginija (kako u režimu, tako i u kući), osuđivanje duboko religioznih ljudi, nepoverenje prema deci, pa čak i čudni stavovi kakve gajimo prema muškarcima sa Srednjeg istoka. Čik neka neko izađe iz bioskopa s jasnim stavom o tome ko je u pravu, a ko greši.

U senkama (Babak Anvari, 2016)

Osamdeset četiri minuta spoja stvarnog rata i islamskog folklornog horora koji ogoljava monstruoznu prirodu nasilja. Radnja je smeštena u Teheran tokom Iransko-iračkog rata, a u središtu priče su majka i ćerka koje žive usred bombardovanja i sirena za uzbunu. “Prljava” bomba pogađa njihovu zgradu, ali ne nosi ni otrov ni bolest, nego nepoželjnika u vidu džina. Poput Devojke koja se vraća kući sama, noću, i ovaj film preuzima figuru žene u čadoru i pretvara je u nešto zlokobnije. Izneveravajući očekivanja, on pretvara poznatu siluetu duha pod čaršavom u prizor koji u ovom okruženju ima više smisla. Zapravo, trebalo bi da više ratnih filmova budu horori.

Zakon u Teheranu (Said Rustai, 2019)

 

Ovaj napeti policijski krimić / antitriler, poznat i pod alternativnim naslovima Samo 6.5 ili 6.5 tumana po metru, bio bi savršen za gledanje u bioskopu AMC Burbank 16 (poput Živeti i umreti u L.A., Nikada nisi stvarno bio ovde…). Rustai je skrojio sumornu i pronicljivu kritiku rata protiv droge u Iranu i pravosudnog sistema koji izgleda da uopšte ne doprinosi rešenju problema. Uprkos okvirima u koje je postavljen, film je sa emotivne strane veoma težak. Zbog antiklimaktičnog završetka i hladne digitalne fotografije teško je odoleti poređenjima sa kasnijim ostvarenjima Majkla Mana. U ratu između zavisnika, dilera i policajaca niko ne pobeđuje.

Taksi (Džafar Panahi, 2015)

 

U svojoj Letterboxd recenziji sam ovaj film u šali nazvala „Noć na Zemlji Džamšida Džarmuša“. Panahiju je u Iranu na nekoliko godina bilo zabranjeno da snima filmove, pa je, da bi tome doskočio, snimao krišom, predstavljajući se kao taksista, vozeći anonimne glumce i svoju mladu sestričinu kroz Teheran tokom jednog dana. Dok savršeno spaja činjenice i fikciju, Taksi pruža prelep pogled u skrivene ćoškove i život običnih ljudi u najvećem gradu Irana. Vidimo život i smrt, svedočimo ljubaznostima i prevarama, srećemo se sa kriminalcima i porodicama. Posebno danas, kada se rasizam posle 11. septembra polako vraća u modu, ovo je divan način da se vidi Teheran kakav vam nikada neće prikazati u vestima.

Put pod noge (Panah Panahi, 2021)

 

Prvi dugometražni igrani film Panaha Panahija, sina Džafara Panahija, baš ostavlja utisak. Ovo je road movie u verziji kakvu samo Persijanci mogu da naprave: sa celom porodicom na okupu. Porodica je u bekstvu iz razloga koje neću ovde otkriti i krstari iranskim selima u pozajmljenom džipu. Ocu je slomljena noga, pas je na samrti, majka se jedva drži, najmlađi sin ne prestaje da peva/igra/priča, a stariji brat jedva da prozbori ijednu reč. Da nisam znala da gledam film, pomislila bih da se radi o pravoj porodici. Toliko je radosti u ovom filmu da gotovo zaboravite da se bol polako pomalja iz skoro neprobojne magle koja prekriva planine. Usputna beleška: meni možda najomiljenija dečja gluma u bilo kom filmu koji sam ikada gledala.

Semе svete smokve (Mohamed Rasulof, 2024)

 

Ovaj film bi u pogrešnim rukama lako mogao da bude iskorišćen kao materijal za zapadnu propagandu o iranskoj mizoginiji, ali mislim da, ako bismo stalno brinuli o savršenom predstavljanju stvarnih, složenih tema, nikada ništa ne bismo uradili. Potrebno je hrabrosti da se u potpunoj tajnosti snimi film koji kritikuje režim i potom se taj film pustiti u svet, pogotovo u svet u kom tako malo ljudi na Zapadu zaista razume šta znači pokret „Žena, život, sloboda“. Ovaj potresan film, kome je mekgafin bukvalno Čehovljeva puška, naterao je bar deo članova američke Akademije filmskih umetnosti i nauka da se upozna sa hrabrošću iranskog naroda.

Širin (Abas Kjarostami, 2008)

Kjarostami je majstor poigravanja sa samom formom filma i neprestano nam skreće pažnju na to da ono što gledamo nije stvarnost, već konstrukcija. U filmu Širin ide i korak dalje – publika postaje sam film. Žilijet Binoš i 114 iranskih glumica sede i gledaju filmsku adaptaciju persijskog epa Husrav i Širin, i to je sve što mi vidimo: njihove reakcije. Dodatno nas vodi još samo tonski zapis dijaloga i muzička podloga. Ali ne brinite, razigranost se tu ne završava. Film koji te žene gledaju – ne postoji. Kjarostami je uspeo da stvori koherentnu, emotivnu i prelepu priču iz naoko ničega, koristeći se samo kolažom lica iz špila (a ona ubijaju koliko su jaka).

Počasno priznanje:

Univerzalni jezik (Metju Renkin, 2024)

 

Sa naslovom na farsiju koji se bukvalno prevodi kao Pesma ćurke, ovaj film je, verovali ili ne, napisao i režirao beli Kanađanin (koji se i sam pojavljuje u sporednoj ulozi). Metju Renkin toliko dobro govori farsi da ga moja mama besno koristi kao primer kad me grdi što ga ja ne govorim. Radnja se dešava u apsurdnoj verziji Vinipega, u kojoj je farsi zapravo nacionalni jezik Kanade, i plete rasute niti iz prošlosti Renkinove porodice. Dok na prelep način odaje počast pokojnom Abasu Kjarostamiju, prenošenje starih evropskih priča u persijski kulturni kontekst podseća nas na to da možda ipak i nismo toliko različiti.

Piše: Soraja Sebgati
Izvor: LARB
Preveo: Matija Jovandić