„Sve što je u vezi sa mojim susretom s njim obojeno je stidom“: tako počinje priča Suzan Sontag „Hodočašće“ (“Pigrimage”), koja se pojavila u ovom časopisu 1987. godine. Radi se o susretu sa proteranim nemačkim romanopiscem Tomasom Manom, u njegovoj kući u Pacifik Palisejdsu, Los Anđeles. Godina je, kaže Sontag, 1947, a ona ima četrnaest godina. Njen omiljeni roman je Čarobni breg, Manova panorama Evrope na zalasku, koja na neobičan način odražava njen sopstveni život, naročito iskustvo lečenja astme u jednom sanatorijumu u Arizoni. Sa svojom prijateljicom Meril, sa kojom deli oduševljenje svime što je moderno i duboko, Sontag dolazi na ideju da nasumično pozove nobelovca i zatraži intervju. Pronalaze ga u telefonskom imeniku: 1550 San Remo Drajv, SM5-4403. Na njihovo zaprepašćenje, on pristaje da ih primi. Sledi čudan, nepovezan razgovor. Man “samo izbacuje fraze“. Sontag mu odgovara „zamuckujućim banalnostima“. Osećaj antiklimaksa je porazan. „Godinama kasnije, kada sam postala spisateljica, kada sam upoznala mnoge druge pisce, naučila sam da budem tolerantnija prema jazu između osobe i dela. Ipak, i sada taj susret deluje nedozvoljeno, neprimereno. Tokom godina držala sam ga u tajnosti, kao da je nešto sramno.“
Stid? „Ne sećam se ničeg nalik tome“, rekao mi je pre neki dan Meril Rodin (Merrill Rodin). „Više sam osećao strahopoštovanje, gotovo zastrašenost.“ Ovaj prijatelj Sontag iz detinjstva ima devedeset pet godina i odličnog je zdravlja, oči su mu bistre, a brkovi u obliku abažura upečatljivi. Sedeli smo u radnoj sobi kuće Tomasa Mana, koja je sada u vlasništvu nemačke vlade i funkcioniše kao rezidencijalni centar. Rodin je tamo poslednji put bio 28. decembra 1949. godine, što je stvarni datum posete. Naše hvaljeno odeljenje za proveru činjenica ne greši; priča je objavljena kao fikcija, a ne kao memoari. Kada je „Hodočašće“ objavljeno, Rodin je bio zbunjen raznim slobodama koje je Sontag koristila, naročito izostavljanjem još jednog prijatelja, Džina Maruma (Gene Marum), koji je bio s njima. Ipak, Rodinu se tekst dopao. Uostalom, on je u njemu opisan kao „smiren, šarmantan, nimalo glup“, što je visoka pohvala u rečniku Sontag. Rodinova ćerka, Dženi (Jenny), koja mu se pridružila prilikom povratka na San Remo Drajv, seća se ponosa koji je osetila: „Pročitala sam i rekla: ‘To je moj tata.’“ Pitala je oca: „Zar te nije nazvala ‘Adonisom’ ili tako nešto?“ Rodin je, postiđeno, odgovorio: „Macanom.“
Sontag je uložila iznenađujuće mnogo truda da razume svoj naizgled beznačajan susret s Manom. Najpre ga je zabeležila u svom dnevniku, u zapisu koji počinje rečenicom: „Meril, Džin i ja smo večeras u šest ispitivali Boga.“ Zatim je, negde početkom pedesetih godina, osmislila blago fikcionalizovanu priču pod naslovom „Kod Tomasa Mana“ (“At Thomas Mann’s”). I dnevnik i priča nalaze se u arhivu Sontag na Univerzitetu u Kaliforniji, Los Anđeles (U.C.L.A.). Poneo sam kopije i pokušao da razrešim neke nedoslednosti s Rodinom. Na primer, sve tri verzije navode da su posetioci stigli ranije i sedeli u kolima napolju, uvežbavajući govor. Da li je to trajalo četrnaest minuta, dvadeset pet minuta ili dva sata? Rodin smatra oko pola sata najverovatnije. Uz oprezan osmeh dodao je: „Iskreno, nisam siguran da li se nekih stvari sećam tako samo zato što ih je Suzan tako zapisala.“
Dnevnik beleži da je Niko, velika i neposlušna pudla porodice Man, lajao dok su hrabri tinejdžeri prilazili ulaznim vratima. Katja Man (Katia Mann), supruga pisca, dočekala ih je i uvela u radnu sobu. Manova kancelarija danas više ne izgleda kao tada, većina knjiga i nameštaja nalazi se u Arhivu Tomasa Mana u Cirihu, ali u njoj se i dalje nalazi izdanje Geteovih dela u sto četrdeset šest tomova koje je bilo izloženo 1949. godine. „Imam utisak da smo sedeli tamo“, rekao je Rodin, pokazujući na mesto gde je nekada stajao kauč sa cvetnim dezenom. „On je bio za stolom, sa svim knjigama iza sebe. Pokušavali smo da čitamo naslove na koricama, ali bili su predaleko.“
Činjenica da je i sam Man pisao priče sa gej tematikom dodatno je pojačala pikantnost susreta.
Od njih troje, Rodin je bio najiskusniji u ophođenju s impozantnim ličnostima. Kao bivši dečji glumac, pojavljivao se u brojnim holivudskim filmovima. Preuzeo je inicijativu u podsticanju Mana da iznese svoje stavove. U svom dnevnik Sontag beleži autorove opaske o Čarobnom bregu (“Da li ste imali utisak da je pisan humanistički – da u njemu postoji optimizam”), Doktoru Faustusu (“Jednom nogom stoji u XVI veku”)i Helen Lou Porter (Helen Lowe-Porter), njegovoj odanoj prevoditeljki („Moj izdavač, Alfred Knopf, ima religioznu veru u sposobnost gospođe Lou da me prevodi.”) Rodin je pokušao da pokrene temu Džejmsa Džojsa, jednog od svojih omiljenih pisaca. Man je priznao da mu engleski nije dovoljno dobar da bi u potpunosti cenio Džojsa. Ipak, „verovao je da postoji sličnost između Džojsa i njega, zbog mesta koje mit ima u njihovim delima“.
Dijalog koji Sontag prenosu u „Hodočašću“ malo se poklapa sa onim što je zabeleženo u dnevniku. Rodin nije siguran kako je mogla sve to da zapamti. Ipak, potvrđuje da se govorilo o Hemingveju. Sontag citira Mana koji kaže: „Pretpostavljam da volite Hemingveja. On je, po mom utisku, najreprezentativniji američki pisac.“ Deca, zatečena, promrmljaju da nikada nisu čitala Hemingveja. „’Pa’, rekao je Tomas Man, ‘koje pisce volite?’“ Oni pominju Džojsa, Kafku, Tolstoja, Romana Rolana i Džeka Londona. Sledi najduhovitija rečenica u tekstu: „Rekao je da smo sigurno vrlo ozbiljni mladi ljudi.“
Benjamin Mozer (Benjamin Moser) intervjuisao je Rodina za knjigu Sontag: njen život i delo (Sontag: Her Life and Work), biografiju autorke iz 2019. godine, i ukratko prikazao njegovu pozadinu u knjizi. Ali ovaj nežan i produhovljeni čovek zaslužuje potpunije predstavljanje. Rođen je u Kanzas Sitiju 1930. godine. Njegovi roditelji bili su jevrejski imigranti iz Istočne Evrope, iz Mađarske i Belorusije. Neko vreme njegov otac je svirao violinu i pevao u vodviljima u Čikagu, a Merilov stric Gil Rodin postao je saksofonista u orkestrima koje su vodili Ben Polak (Ben Pollack) i Bob Krozbi (Bob Crosby), Bingov brat. Kada je mladi Rodin pokazao muzički i glumački talenat, porodica je odlučila da se preseli u Los Anđeles kako bi podstakla njegovu karijeru.
Gil Rodin poslao je svog sestrića u Rajnhartovu radionicu, školu performativnih umetnosti koju je vodio veliki austrijski emigrantski reditelj Maks Rajnhart (Max Reinhardt), nastanjen u Los Anđelesu. Rajnhart je napravio očaravajuću adaptaciju Sna letnje noći, u kojoj su debitovali Olivija de Haviland (Olivia de Havilland) i Miki Runi (Mickey Rooney) u upečatljivoj ulozi Paka, ali su mu kasniji projekti posustali, a radionica se borila da opstane. Ipak, Rodin je napredovao pod srdačnim vođstvom Rajnharta i njegove supruge Helene Timig (Helene Thimig). Kada je 1941. Rodin nastupio na večeri posvećenoj Šekspirovim scenama, migrantske novine “Aufbau” pisale su oduševljeno da je njegov Pak nadmašio Runijevog. Nakon Rajnhartove smrti u Njujorku 1943. godine, u Los Anđelesu je održana komemoracija. Među govornicima su bili Man, de Haviland, Edvard Dž. Robinson (Edward G. Robinson), Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) i trinaestogodišnji Rodin, koji je recitovao pesmu u čast svog učitelja.
Rodin je počeo da dobija uloge u holivudskim filmovima. Glumio je traumatizovanog holandskog dečaka izbeglicu u filmu Pajd Pajper (Pied Piper) iz 1942. godine, koji je, zanimljivo, dobio pozitivnu ocenu u Manovom dnevniku („gut“). Rodin se pojavio i u filmovima Pesma Bernadete (The Song of Bernadette), Živeo pobednik (Hail the Conquering Hero) i u antinacističkim ostvarenjima kao što su Čudna smrt Adolfa Hitlera (The Strange Death of Adolf Hitler) i Gospodarska rasa (The Master Race). Jedno od njegovih najupečatljivijih pojavljivanja bilo je u kratkom filmu Mervina Lerija (Mervyn LeRoy) Kuća u kojoj živim (The House I Live In), pozivu na toleranciju iz 1945. godine koji je osvojio počasnog Oskara. U filmu Frenk Sinatra igra samog sebe. Nakon što u studiju snimi pesmu „If You Are But a Dream“, Sinatra izlazi napolje da zapali cigaretu i zatiče grupu siledžija kako tuku jednog jevrejskog dečaka. Rodin igra jednog od nasilnika. Sledi dijalog:
SINATRA: Vi morate da ste gomila onih nacističkih vukodlaka o kojima sam čitao.
DEČAK: Gospodine, jeste li vi skrenuli pameću?
SINATRA: Ne ja, ja sam Amerikanac!
RODIN: Pa šta mislite da smo mi?
SINATRA: Nacisti!
Sinatra dovodi dečake u red i peva im naslovnu pesmu, čiji autori su levo orijentisani Abel Meropol (Abel Meeropol) i Erl Robinson (Earl Robinson): „The children in the playground / The faces that I see / All races and religions / That’s America to me.“[1] Sinatra to peva dobro, ali je Pol Robson (Paul Robeson) pevao je bolje.
Rodin je odustao od glume u kasnim tinejdžerskim godinama, želeći više od toga da se posveti knjigama i muzici. Tetka koja je živela preko puta porodice Sontag u Dolini prepoznala je Suzan kao dovoljno pametnu prijateljicu za njega. Njih dvoje su delili ne samo opsesiju svime što je moderno – redovno su posećivali serijal događaja Evenings on the Roof, gde je Igor Stravinski bio čest gost – već i privlačnost prema istom polu. Zajedno su istraživali gej scenu Los Anđelesa, zadržavajući se u Flamingo Clubu u Zapadnom Holivudu i u Tropical Village u Santa Moniki. U arhivu Sontag nalazi se šarmantan petostrani rečnik gej slenga, sa definicijama za „bi“, „drag“, „butch“, „daisy chain“, „rim“ i „69“. Jednom su Sontag, Rodin i Marum, koji je bio strejt ali sklon eksperimentisanju, pokušali ono što su nazvali „orgijom“, sa neprijatnim i nimalo erotskim ishodom. To se dogodilo otprilike u isto vreme kada i poseta Manu. Činjenica da je i sam Man pisao priče sa gej tematikom dodatno je pojačala pikantnost susreta. U prvoj priči Sontag o poseti piše, šarmatno eufemistički: „Bili smo zaljubljeni u Tomasa Mana, ne jedni u druge.“
Šta je, zapravo, bio uzrok „stida“ koji je Sontag osećala zbog susreta sa Manom, ako njena polufikcionalna priča odražava njen stvarni stav?
Rodin i Sontag su se udaljili početkom pedesetih, kada su oboje studirali na Univerzitetu u Čikagu. Sontag je maturirala sa petnaest godina, a ona i Rodin su posetili Mana kada su tokom praznika bili u poseti kući. Jedan od izvora napetosti bio je iznenadni brak Sontag sa Filipom Rifom (Philip Rieff) 1951. godine, jednim od njenih profesora. „Oboje smo bili prilično zatvoreni“, rekao mi je Rodin, „i to je dodatno pojačavalo tenziju.“ Ta decenija je, naravno, bila noćna mora za gej osobe. Rodin se oženio 1961. godine psihološkinjom Džil Švab (Jill Schwab) i dobio četvoro dece. Posvetio se akademskoj karijeri, predavao filozofiju i književnost u raznim institucijama, a vodio je i bioskop umetničkog filma u Grand Rapidsu u Mičigenu. Kasnije se vratio u južnu Kaliforniju i postao dekan Vikend koledža na Univerzitetu Maunt Sent Meris (Mount St. Mary’s University). Za njegov osamdeseti rođendan, ćerka i sinovi iznajmili su Silent Movie Theatre u Los Anđelesu i organizovali festival posvećen Merilu Rodinu.
Smrt javnog intelektualcaGodine 1990, tri godine nakon objavljivanja Hodočašća, Rodin i Sontag su se ponovo sreli u San Francisku. Stare razlike su nestale i njih dvoje su se dobro slagali. Rodin joj je, međutim, rekao da je Marum ljut zbog toga što je izbrisan iz priče. Sontag je tvrdila da ga je zaboravila, ali njegovo nestajanje lakše se objašnjava iz književnih razloga. Osnovna zamisao Hodočašća jeste da dvoje tvrdoglavih američkih tinejdžera pokušava da prodre u sveto utočište evropske kulture. Rodin je prikazan kako upućuje „nezamisliv“ telefonski poziv, dok Sontag beži iz sobe u strahu. U stvarnosti, Marum je bio taj koji je okrenuo telefon, i za njega to nije bio nasumičan potez. Rođen je u Nemačkoj i došao u Sjedinjene Države sa roditeljima 1939. godine kao izbeglica. Štaviše, imao je vezu sa porodicom Man – njegova tetka, psihološkinja Olga Marum (Olga Marum), poznavala je Katju Man iz Minhena. Marum je kasnije postao pomoćni reditelj u Holivudu, radeći na filmovima Diplomac, Rozmarina beba i na trideset dve epizode serije Neverovatni Hulk. Umro je 2021. godine.
Potomci migrantske zajednice u Los Anđelesu iz tridesetih i četrdesetih godina koji su govorili nemački mešali su se sa kulturnim životom grada. Jedan od njih je klavijaturista i muzički producent Džastin Rajnhart, koji je radio na nizu klasičnih ranih hip hop albuma, uključujući The Chronic dr. Drea. On je praunuk Maksa Rajnharta, i pozvao sam ga u Manovu kuću da upozna poslednjeg živog Rajnhartovog saradnika. Zajedno su posmatrali predmet koji je Rodin dobio od Helene Timig osamdeset tri godine ranije: štopericu, tačnije Gallet Yachting Timer, koju je reditelj koristio za merenje trajanja scena. Više ne radi, ali je lep predmet i uklapala se u sablasnu bezvremenost Manove radne sobe.
Šta je, zapravo, bio uzrok „stida“ koji je Sontag osećala zbog susreta sa Manom, ako njena polufikcionalna priča odražava njen stvarni stav? Dnevnik, prvi zapis, daje svega nekoliko nagoveštaja takvog osećanja. Naprotiv, ona deluje pomalo ushićeno zbog čitavog događaja, beleži ne samo Manove komentare već i šta je nosio: „bež odelo, bordo kravatu, bele cipele“ kao i kako je govorio: „sporo i precizno“. Beleška na margini sugeriše da se Man izvinio zbog svojih „nezadovoljavajućih odgovora“, okrivljujući svoje „slabo poznavanje engleskog“. Ipak, na vrhu jedne stranice stoji mnogo oštrija ocena: „Autorovi komentari svojom banalnošću izneveravaju njegovu knjigu.“ To je napisano drugim mastilom i deluje kao nešto dodato kasnije.
„Samo mladim ljudima“, napisao je Man, „divljenje i obožavanje znače isto.“
Neobjavljena priča „Kod Tomasa Mana“ takođe je prilično ravnodušna prema Manovim „poučnim frazama“. Zapravo, jedva da ga uopšte citira; u potpunosti je posvećena gradacijskom iščekivanju susreta koji ih ostavlja bez daha. Međutim, ona donosi zapažanje koje mnogo govori o dinamici čitave scene. Sontag je uznemirena kada, po dolasku u kuću, shvati da ih je Man očekivao. Bio je „tako pažljiv, tako nespontan“. Pretpostavila je da će veliki čovek biti uznemiren njihovim upadom, ali da će im ipak „pokloniti nekoliko trenutaka svog vremena“. Reći će: „Da, da, deco, šta biste želeli da znate?“ Umesto toga, delovalo je da „ni on nije bez izvesne napetosti“. I Katja Man bila je nervozna. „Bilo je užasno, bilo je više nego užasno.“ Man nije uspeo da odigra ulogu imperijalnog genija; bio je suviše običan čovek.
Vrlo je verovatno da je Man brinuo o tome šta ti inteligentni tinejdžeri misle o njemu. Njihovo pominjanje Džejmsa Džojsa moglo je da probudi njegov strah da zaostaje za prvim linijama književnog modernizma. Uostalom, i procena Mana do strane Sontag ubrzo počinje da opada. U junu 1950. zapisala je u svom dnevniku: „Čarobni breg, nažalost, počinje da mi puca po šavovima. Možda to ipak nije najveći roman!“ U kasnijim godinama Sontag je Mana potisnula u stranu, odajući veće priznanje Marselu Prustu, Francu Kafki i Semjuelu Beketu. U eseju „Protiv interpretacije“ kritikovala je Manov nedostatak sirove snage: „Ponekad pisac biva toliko nesiguran pred golom snagom svoje umetnosti da će u samo delo ugraditi, doduše stidljivo i sa dozom ironijskog dobrog ukusa, njeno jasno i eksplicitno tumačenje. Tomas Man je primer takvog previše kooperativnog autora.“ Mnogim čitaocima Manovog složenog opusa ovakva formulacija može delovati zbunjujuće, ali možda odražava njegovo držanje tog dana u Pacifik Palisejdsu.
Manova nelagoda mogla je imati dublje korene. On je u svom dnevniku 28. decembar 1949. opisao susret sa Sontag i ostalima, kratkom zabeleškom: „Popodne, razgovor sa troje studenata iz Čikaga o Čarobnom bregu.“ Druga pitanja su ga više mučila. „Juče sam završio ogorčeni esej ‘Povodom jednog časopisa’“, napisao je. „Njegovo objavljivanje zahteva mnogo razmišljanja, jer bi moglo da izazove moju propast ovde.“ Taj tekst, inspirisan švajcarskim časopisom Extempore, bio je zamišljen kao snažna osuda antikomunističke histerije, u duhu Zolinog „J’Accuse“. I sam Man bio je napadan zbog navodnih simpatija za levicu i „fellow-traveller“[2] sklonosti. Ta žuč podsećala ga je na Nemačku u godinama pre 1933. „Povodom jednog časopisa“, verovatno namenjen za časopis “Aufbau”, žalio je nad „šokantnim moralnim padom“ Amerike, osuđivao „fašističko bacanje prašine u oči“ u medijima i kritikovao podršku šahu Irana. Nikada nije objavljen. Godine 1952. Man ponovo odlazi u izgnanstvo i poslednje godine provodi u Švajcarskoj. Kada je pudla Niko uginuo, njegov naslednik dobio je ime Alžer, po Alžeru Hisu (Alger Hiss).
Čak i u malo verovatnom slučaju da je Man svojim posetiocima otkrio lične dileme, da li bi Sontag o njemu mislila bolje? Ne nužno. U „Hodočašću“ ona se sa visine odnosi prema njegovom političkom angažmanu: „Man je imao status proročišta u Ruzveltovoj dobronamernoj Americi, proglašavajući Hitlerovu Nemačku apsolutnim zlom i najavljujući pobedu demokratskih snaga. Izgnanstvo nije iskvarilo njegov ukus, niti njegov dar za to da bude reprezentativna figura.“ Sontag je, nasuprot tome, išla ka jednoj vrsti erotizovanog esteticizma. U eseju „Beleške o ‘kempu’“ iz 1964. gej senzibilitet koji je istraživala sa Merilom Rodinom veliča kao „distanciran, depolitizovan ili barem apolitičan“. Kasnije je revidirala svoje stavove o političkoj umetnosti, ali Man nikada nije povratio staro mesto u njenoj galeriji velikana.
Nije nemoguće zamisliti šta bi Man rekao da mu je bila predočena dilema stida koji je Sontag osećala. On je dugo razmišljao o problemu harizmatičnog umetnika, o skrivenim opasnostima estetskih kultova. Ta tema prožima roman Čarobni breg i obuzima Doktora Faustusa, priču o geniju i naciji koja je poludela. Man bi možda tvrdio da postoji ne samo moralna nego i umetnička vrlina u bivanju otvoreno dosadnim i banalnim. To je štit od manije. Uzdizanje veličine vodi, u najboljem slučaju, razočaranju, a u najgorem, ludilu kakvo je oslobodio vagnerijanski Hitler. Svako hodočašće je sumnjivo: Man je upravo iz tih razloga prezirao Vagnerovo svetilište u Bajrotu (Bayreuth)[3]. „Samo mladim ljudima“, napisao je, „divljenje i obožavanje znače isto.“
Tekst: Alex Ross
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte esej Sontag “Protiv interpretacije” u celosti, kao i njeno pismo Borhesu povodom desetogodišnjice njegove smrti.
[1] Eng. – Deca na igralištu/Lica koja vidim/Svih rasa i religija/To je za mene Amerika (prevod: D.L.)
[2] Eng. – saputnik. Neformalni izraz za nekoga ko nije aktivni član neke partije, naročito Komunističke partije, ali podržava njene stavove i politiku. (Prim. prev.)
[3] Misli se na Vilu Nanfrid u mestu Bajrot gde se nalazi Muzej Riharda Vagnera, predstavlja njegovu nekadašnju kuću, mesto na kome je sahranjen i muzej. (Prim. prev.)