Zašto su nam i dalje potrebne ženske književne nagrade

SHARE:

Roman „Kako biti oboje“ , književnice Ali Smit i dobitnice Bejli nagrade za 2015. godinu, predstavlja prikladan odgovor književnoj predrasudi da su muškarci ozbiljni, a žene blesave.

Evo nekih stvari koje ne bi postojale kad bismo živeli u pravednom svetu: neograničena upotreba olova u dečjim igračkama, reklame koje konstantno lažu kupce i književne nagrade koje se dodeljuju samo ženskim piscima. Međutim, živimo u takvom svetu u kom proizvođač, korišćenjem jeftinijeg materijala, rizikuje trovanje dece teškim metalima, u kom nas marketinške agencije slatkorečivo lažu kako bi nam otele novac, i u kom muškarci imaju svu književnu moć, pa su nam potrebne razne korektivne stvari. Dobro je što te stvari postoje, iako je to znak koliko smo upropastili svet u kome živimo, jer nam pokazuju šta sve treba da popravimo kako bismo bili makar malo bolji u budućnosti.

Bejli ženska nagrada za beletristiku je moja omiljena književna nagrada, jer samo ona prepoznaje priče u kojima mogu i ja sama da se prepoznam. Naravno, ne bi trebalo da bude tako: sve nagrade treba da pokazuju književnu izvrsnost, bez obzira na pol. Samo što to nije baš tako. Izuzetnost je kvalitet koji se iz nekog razloga lakše prepoznaje u muškarcu, pa ne samo da su književnice manje nagrađivane, nego su i knjige o ženama još tragičnije sudbine.

Ne treba da iznenadi to što su dve Buker nagrade za književnost otišle u ruke Hilari Mantel za dva romana o Tomasu Kromvelu (Vučje leglo i Leševe na videlo), pre nego recimo za žensko fokusirani roman Izvan crne; izgleda da je uzaludno biti žena i insistirati na pisanju, ali barem je Mantelova imala želju piše o zaista važnom (muškom) liku.

Ova podela na muškarce i žene kao ozbiljne i neozbiljne stvaraoce može da se primeni na svaki nivo književnosti, od najimpresivnije do najkomercijalnije. Kao što je Merien Kejs prošle nedelje rekla na velškom literarnom festivalu, književnice koje pišu o ženama i za žene će verovatno uvek biti okarakterisane kao chick lit autori: „Ovo je veoma patrijahalno društvo i mislim da je jedan od načina da žene ostanu manje plaćene a da više rade taj da se ismevaju i one same i stvari koje one vole.“

Odgovor na taj stav predstavljaju nagrade koje se dodeljuju isključivo ženama, a ovogodišnja Bejli dobitnica i te kako odgovara prethodnom uverenju. Kako biti oboje spisateljice Ali Smit nije samo dobar roman: to je odličan roman o tome kako su žene istisnute iz kulture u kojoj navodno imamo podjednakog udela, kao i o načinima koje pronalazimo da se u toj kulturi ipak čujemo. Naravno, roman tematizuje i mnoge druge stvari – ljubav, gubitke, umetnost, i one fine niti koje nam omogućavaju da nađemo jedni druge. Dvostruki narativ u romanu čini ogledalo u kom se sa jedne strane nalazi tinejdžerka Džordž u današnjem Kembridžu, a sa druge Frančesko del Koza, italijanska umetnica iz XV veka koju je Smitova zamislila kao ženskog lika koji se preoblači u mušku odeću u nadi da će njen talenat tako biti lakše primećen. Roman je objavljen u dve verzije: Italy first i England first, pa nijedna od njih nema prednost kao samostalna priča.

„Da bismo živeli život koji nam je predodređen“, Frančeskova majka kaže svojoj ćerci, „neophodne su nam i sreća i pravda. Mnoga semena ne uspeju u tome. Razmisli. Padnu na kamen, razbiju se u komade, onda trule u smeću pored puta, umru od žeđi, umru od vrućine, umru od hladnoće, pre nego što uopšte niknu, pre nego što iz sebe izrode list.“ Odlučna u nameri da njena ćerka izbegne takvu sudbinu, majka je okreće umetnosti – što znači – okreće je tome da postane Frančesko, jer devojčica rođena u XV veku nikako nije smela ni da pomisli da se bavi slikarstvom.

Postavši umetnik, Frančesku je omogućeno da slika dela koja je povezuju sa Džordžom i time stvaraju neobjašnjivu, ali čvrstu sponu koja drži roman. Smitova pokazuje majstorsku veštinu u insistiranju na materijalima koji su neophodni Frančesku: „biljke, kamena prašina i voda, riblje kosti, kosti ovaca i koza…“. Ali najvažniji od svih jeste – jaje za tempuru: „jaja su nam potrebna više od svega, što svežija to bolja, i ako su sa sela, a ne iz grada, boja će biti bolja kada se osuši.”

Teško je ne osetiti Frančeskovo uživanje u ovoj tajnoj potvrdi ženskosti u njenom radu. (Džordž misli o ovim jajima više od pola milenijuma kasnije), ali jaja su takođe vezivno tkivo koje će učiniti njenu umetnost slavnom i na čudan i nevidljiv način povezati dva lika, Džordža i Frančeska, kroz sobu 55 Nacionalne galerije.

Žene koje preuzimaju zasluge za sopstveni rad i koje skreću pažnju na sebe i druge predstavljaju temelj zajednice u Kako biti oboje, romanu koji se prostire kroz nekoliko vekova i omogućava jednom liku da nađe utočište i dom u drugom. U pitanju je strašno jednostavna i strašno važna tačka umetnosti, a to je da preko nje sami sebi pokazujemo da postojimo i mi i drugi koje upoznajemo. Dokle god se žene guraju u zaborav pod pokroviteljstvom muškaraca, nemoguće je reći da smo žive, nemoguće je da radimo zajedno na tome da stvorimo pravedniji svet.

Šta je pravda, Frančesko zahteva da čuje od svoje majke, a ona odgovara: „Pravičnost. Ispravnost. Tvoje parče pravde. To da ti imaš iste uslove za život, školovanje, da imaš podjednake šanse kao tvoja braća, a oni onoliko koliko i bilo ko drugi u ovom gradu ili na ovom svetu.“ Žene su nam potrebne i kao pisci i kao čitaoci, potrebni su nam podjednaki uslovi i sredstva za život, a Bejli nagrada nam može dati nešto od željenog, dok društvo u celini i dalje stoji sa strane.

Sara Ditum
(prevod: Iva Kosovac)

izvor: newstatesman.com