Zapisi iz izmeđice – Ni od čega nikom ništa, sve

SHARE:

 Slučajnim spletom okolnosti našli smo se na rođendanu Michael Horovitz-a. Okrugli sto, za kojim su sedeli jevrejka, musliman, unuka visokog sveštenika anglikanske crkve, paganski/druidski šaman, vudu sveštenik i nas par ateista, pretvorio se u nekakav čudni simpozijum o religiji, dok neko nije spomenuo Hitlera, možda čak i u blago pozitivnom kontekstu, pa se pokušalo da se neprijatna situacija smiri filozofskim obrtom i spominjanjem Hannah Arendt i banalnosti zla i da je zapravo potrebno ne praviti mitološke monstrume od zločinaca zato što sledeći put nećemo moći da prepoznamo zlo u najobičnijoj banalnosti itd.  Zategnutost je trajala sve dok John Crow, koga sam tada prvi put upoznala, nije promenio temu. Rekao nam je da je nekad voleo klabing i da je imao vrlo žive vizije egipatskih bogova koji su zapravo započeli andergraund kulturu zato što je svet iznad bio suviše uređen za njihov ukus.  Tako je jednom zgutao dobar LSD i satima je lutao ulicama Londona. Tada je prvi put video duh Guske (The Geese) koji ga je odveo pravo ispred jedne metalne kapije. Stavio je ruke na rešetke kroz koje je video kip device Marije i na tom mestu je doživeo prosvetljenje.

10352940_10152283044301770_2839542890847485940_nProsvetljenje bi bio onaj momenat kada jasno znaš šta ćeš biti kad porasteš i John Crow je tada jasno video smisao svoga života i odgovor na pitanje šta će biti kad poraste – čuvar tog mesta! U tom trenutku nije znao ništa o njemu, ali je jasno video duh Guske i on mu je jasno govorio, zov je bio neodoljiv. Visoki neboderi bankarskog Sitija zatvarali su se kao čelični prsti šake čiji je meki dlan upravo bilo to parče nečiste, neosvešćene zemlje u kojoj počivaju prognani mrtvi. Kada ga je LSD pustio, počeo je da istražuje i o Biskupima od Vinčestera i seksualnim radnicama koje su sahranjene tu i krenuo je u akciju.

To je bio 23. nekog meseca, pa je odlučio da svakog 23. u mesecu pred tom kapijom organizuje pesnička čitanja, performanse, magijske i paganske obrede kakvi i priliče nekrštenoj zemlji. Ljudi su se sve više okupljali, ostavljali svoje darove na kapiji, a kapija je sve više upijala energiju, poeziju, misli i muziku i mesto je raslo. Potpisivane su peticije, turisti su sve više fotografisali živopisnu kapiju i mesto je konačno dobilo svoju bronzanu plaketu – Crossbones graveyard je zvanično zaživeo na mapi dešavanja Londona.

Neko me je u jednom trenutku pitao o izvornosti čitave stvari, u smislu – Da, dobro, tu leže nekakvi otpadnici koje su svi zaboravili, verovatno još za života, dakle, nije u pitanju mesto na kome se magija praktikovala od davnina, kao što postoje mnoga mesta gde se ljudi spontano okupljaju već vekovima, verujući da određeno kamenje, ili šta već, ima magična svojstva. Ta ista osoba me je pitala – Ali zar ne misliš da je sve ovo samo trip jednog čoveka  koji je stvorio smisao svog života od ništavnog parčeta prašnjave londonske zemlje? Odgovorola samDa, i šta onda?

Uloži hrabro sve svoje misli i ljubav u jednostavno ništa! Romantizuj to prazno nebo nad nama! Jer tako jedino i nastaje nešto! Uostalom, svi smo mi slučajni skup atoma osmišljenih oko nekakve informacije, u ovom slučaju haos je počeo da se uređuje oko informacije/tripa o Vinčesterskoj guski. Možda je informacija zapravo taj alfabet želje ničega da postane nešto. 

Što me je podsetilo… Išla sam da vidim novi performans, ili kako to već da nazovem, instalaciju, Marine Abramović 512 hours. Iako je objašnjeno da performans za svoju temu ima ništa, ipak su svi očekivali nešto, zato što “Marina je u galeriji svaki dan, sem ponedeljka”. Što me je opet podsetilo na jedan drugi slučajni performans o ništavilu (Srbija je odličan prostor za takve stvari ), pre jedno milion godina, tačnije devedesetih, moj prijatelj i ja smo otišli da vidimo nekakvu predstavu u beogradskom klubu Andergraund. Na ulazu nas je dočekao veliki izbacivač. Devedesetih su izbacivači bili baš veliki, ili smo mi bili nekako mnogo manji, ne znam, i rekao nam je – Predstava je otkazana, ali Lečič je unutra, možete uči, popiti piče.” Mi smo se pogledali, odmahnuli glavom i odlučili da produžimo dalje. Valjda smo očekivali nešto, pa nismo bili raspoloženi za to ništa.

A opet kad nam je Marina poručila “dođite i osetite ništa” ipak smo očekivali nešto, odnosno nju. Tako da se valjda uvek očekuje nešto. Čovek mora da ima veliku disciplinu duha da bi se odrekao očekivanja nečega. Kada smo ušli u Serpentine galeriju, prvo smo stavili prigušivače zvuka na uši  i onda su nas postavili na neko postolje i rekli da zatvorimo oči. Ja sam zatvorila jedno.  Posetioci su onoliko predano radili šta im se kaže u zavisnosti od toga koliko su više očekivali nešto. Stajali smo tako neko vreme, neki su pokušavali da dosegnu duboki zen meditativnim disanjem, koje je remetilo koncentraciju onih koji to nisu pokušavali da urade, kad sam osetila tople i pufnaste dlanove kako dodiruju moje. To je bila Marina koja nas je tako držeći za ruke odvela do druge prostorije gde su bili poljski kreveti, pa nas je ušuškala i mi smo tu lepo odspavali jedno četrdesetak minuta (bili smo umorni). Kad smo se probudili, dali su nam neki pirinač da brojimo. Meni je to bilo dosadno. Marine nije bilo, tako da je sada sve bilo zaista jedno ništa, prazan prostor kome sama publika daje smisao, onoliko koliko ima volje za tim. 

Pre neki dan, posetili smo jednog veoma bogatog biznismena, koji nam je pokazivao kako mobilnim telefonom kontroliše svoju kuću, koja je nekakvo elektronsko čudo. I rekao nam je da je sve što je u životu postigao uspeo zahvaljujući tome što je bio dovoljno glup da ne vidi da to što je započeo nikad neće uspeti. I onda mi je bilo malo žao što nisam na Marininom performansu zatvorila i to drugo oko i obećala sam Johnu da ću čitati svoju poeziju na groblju za sledeći Halloween. 

ana seferović