Zapisi iz izmeđice – Nekako s proleća…

SHARE:

Nekako s proleća me obuzme neka tuga, ko ti potoci sveže otopljenog snega što hrle ka rekama, kako su nam udžbenici poznavanja prirode opisivali početak godišnjeg doba kad sve oživi, razmnožava se, raste…Kad sve ono što ste zasadili u jesen sada počinje da cveta i buja i sve u svemu svi su blaženi i osmehuju se pozlaćeni blagim suncem u velikom oblaku trešnjinih latica. Ali to možda ima veze sa tim semenjem što će da proklija…  O tome sam razgovarala sa prijateljicom Andreom Krndijom (also lives in London, prim. FB.), i pored toga što smo se složile da nas proleće mami da “samo idem i divim se cveću”, da kod mnogih izaziva depresiju i da procenat samoubistava naglo skoči sa prestankom zime. Eksperti kažu da je to zbog toga što je ta živost proleća u neskladu sa mrakom pojedinih umova. Proleće slavi mašinu života, ravnodušno gazi preko leševa i iz svakog koraka poraste neko prelepo cveće. Sve ide dalje, bez svakog se može. Pa i bez tebe i mene.   

I tako svako jutro ustajem u tim divnim mirišljavim danima i imam želju da zatvorim roletne, da se izolujem da odem negde gde nema nikoga (a onda se našminkam i odem na žurku). I pitam se: kako prepoznaš momenat kada si sigurna da definitivno odustaješ? (Ali nisam odustala, duboko u  sebi znam da se foliram). Da li je to sloboda? Kad jednostavno ne očekuješ ništa više od sebe ni od drugih? Da li je u jednom takvom trenutku moja baka odlučila da se vrati na planinu, sama? (Ona se nikada nije folirala). Kada to roditelji shvate da su njihova deca veći gubitnici od njih? (Da li to moja mama misli?) Da li ih to boli? (Ili im je drago, kao što je moj deda likovao nad činjenicom da je bio jači (čitaj luđi) od svojih sinova). Da li ću i danas opet biti loša prema sebi, ili ću početi da se javljam na telefon, i da čitam mailove (inbox: 1284)! Kako se to radi? Kako to ide? Kako Madona to hendluje? Koju drogu pije? Da li mi treba terapija? Da li ću danas uspeti da volim sebe? Da li ću uspeti da ukrotim nekakav oblik, bilo koji, koji bi bio dovoljno snažno korito kroz čije pukotine neće procureti svi moji likvidni identiteti, imaginarne ličnosti, u sred prodavnice, intervjua za posao, javnom prevozu? Da li bi se u tom slučaju udubilo prostor-vreme u nekakav fišek za kokice u nekom drugom paralelnom univerzumu? Da li ću podneti da čujem jos jednom to čuveno: It’s such a lovely day today!  Možda sam samo jedna obična nezahvalnica, ali tako to bude nekako s proleća (ja se setim starih/bivših likova/drugova ).  

U takvom stanju odlučim da sa jednom drugom prijateljicom, Engleskinjom, odem da pogledam novu instalaciju Šejle Kamerić Ab uno disce omnes, koji je uradila za Wellcome Collection.  

Šejlin rad je deo postavke Forensics: The anatomy of crime. Izložbu čine originalni dokazi, arhivski materijal, fotografije, filmski zapisi, forenzičarski instrumenti kao i umetnički radovi koji su odgovor na traumatična iskustva. Prvo se prolazi kroz prostor u kome su izloženi elementi mesta zločina i objašnjava se kako se sakupljaju dokazi, kako se identifikuje žrtva i na kraju kako se dolazi do zaključaka ( u Beogradu, kada sam naizgled beskonačno dugo čekala vizu za UK, danima sam gledala ID, Investigation Discovery – “e da odgledam još jednu obdukciju pa da odem na spavanje”). Od kućica za lutke (u kojima zamišljam sebe) u kojima su rekonstruisani zločini za potrebe treniranja detektiva, preko podnih pločica na kojima je ubijen prijatelj umetnice Terese Margolles (kao hladne pločice u maminoj kući koje prijaju leti vrućim stopalima) izložba vodi od glamuralizacije zločina u krimi romanima i TV serijama, do stvarnosti, do zla, do kostiju koje su dokazni materijal genocida u Ruandi.  

Telo je najznačajniji dokazni material, ali i svaki dodir ostavlja trag, stvari koje se slažu u kolaž jedinstvenog identiteta (nakit, odeća, knjige, naočare, cipele, zubi)… životne priče koje se usitnjuju na materijalne objekte i onda nestaju u pustinji nepostojanja i gubitka sećanja. Pre nego što sam pogledala Šejlin rad odgledala sam dokumentarac “Nostalgia de la Luz” reditelja Patricia Guzmána, koji se bavi ženama koje i dalje, decenijama posle Pinočeove diktature, u beskraju Atakama pustinje u Čileu traže ostatke svojih prijatelja, partnera, braće, sinova. Naučile su da razlikuju kamen od kostiju, ili jednostavno ako nekog voliš znaćeš da ga prepoznaš uvek, čak i onda kada će identitet tvoje ljubavi ponovo biti utvrđen na osnovu delića kostiju koje se sada malo razlikuju od pustinjskih oblutaka. Svojom ljubavlju i snagom volje češljaju bespuće, ponovo preživljavaju, jačaju i pobeđuju u nekoj dimenziji ovog univerzuma gde je najvažnije i u smrti prikupiti sve atome jednog identiteta, zaokružiti ga pričom o kraju (šta se i kako dogodilo?) i nastaviti ga u beskraj u miru saznanja i možda ponekad ličnog osećaja zadovoljene pravde. Patricio zaključuje na kraju filma da smo svi, baš kao i zvezde, deo istog ciklusa, u kome materija i energija večito kruže, ali se ne gube i da oni koji imaju sećanje mogu da žive u lomljivom sadašnjem trenutku, a oni koji ga nemaju ne žive nigde.

Na kraju nisam bila sigurna gde je Šejlin rad. Na sredini te poslednje prostorije je bilo nešto veliko što je podsećalo na hladnjaču. Vrata su bila zatvorena. Otvorila sam ih i da, to jeste bila hladnjača, i bilo je hladno.  Unutra nije bilo ničega osim projektora koji je proizvoljno prikazivao fotografije bosanskih masovnih grobnica, lica nestalih i kataloga sa pronađenim stvarima – neprekidni tok fotografija koje nisu lične već su na nivou informacija, koje pokušavaju da rekonstruišu identitet u beskrajnom ravnodušnom katalogu blatnjavih objekata: kostiju, patika, odeće. Tu se ništa ne događa, to je smrt, hladna mutna voda koja i dalje odjekuje nasilje u koncentričnim krugovima, tu se ništa ne događa, sve se već dogodilo, ništa osim sleganja geoloških slojeva podataka i vremena. Naša tela, naša dela, svaki dodir a kamoli udarac ostavlja trag/informaciju, a svaka informacija ostavlja rez u glavi i u srcu. (Uostalom, šta je život? Neživa materija plus informacija (DNK)).  

Moja prijateljica nije htela da uđe zato što “ne može da gleda ratne zločine i zato što joj se zavrti u glavi od malih prostora”.

U isto vreme na istom mestu svoju postavku ima i Institute of sexology, koja se sastoji od preko 200 objekata, od umetničkih radova koji preispituju seksualni identitet, preko arhivskog materijala, erotike, filma, do pionirskih radova u oblasti proučavanja ljudske seksualnosti (Magnus Hirschfeld, Sigmund Freud, Marie Stopes, Alfred Kinsey, Margaret Mead, Virginia Johnson itd ). Pomislila sam da je odvedem tamo, eto proleće je, eros i tanatos idu ruku pod ruku. Osećala sam se, ne znam baš zašto, pomalo krivom zato što sam je dovukla ovde – možda će je penis bogova razdragati i rasterati zlo oko smrti (dok sam stajala pred amajlijama u obliku penisa sa krilima, zapitala sam se da li ona naša “evo ti kurac da izbiješ oči” ima veze sa tim? Budući da ta amajlija rasterava “zle oči”). Ona nije htela ni tamo dugo da ostane “zato što, od tih negatvnih iskustava sa prethodnim dečkom, sva se neprijatno naježi pred scenama seksa” i “hajdemo sad u Liberty (najstarija i najskuplja robna kuća u Londonu) da nagradim sebe posle sve ove smrti i kurčeva”. 

Iznervirala me je. Rekla sam joj. Rasplakala sam je. Valjda zlo rađa zlo, kako beše ona stara: ako su dedovi jeli kiselo grozđe unucima trnu zubi? Možda. Kisela sam. Jebala me depresija i jebao me Balkan. Nije ona kriva. Umetnica je. Možda nije normalno imati nekakav “lični odnos” prema masovnim grobnicama. A opet, posle Aušvica, Srebrenice, Ruande, Šumarica, Čilea… spisak je beskrajan… umetnost bi trebalo da bude nešto više od “dreamy” cipelica i lepršavih otvaranja izložbi uz prosecco za dž… odnosno nemam pojma, zapravo uvek treba snova… ali nekako posle svih tih smrtonosnih orgija (kako je svet lepo opisao Žan Bodrijar u “The Transparency of Evil”) trebalo bi da smo barem sposobni da gledamo kurac u oči bez prenemaganja. Izljubile smo se, kupila sam joj pivo. Na kraju krajeva i ona žena ima svojih problema.

Bio je lep dan i kroz glavu mi je odjekivao mash-up rečenice It’s such a lovely day today! i naslova performansa Sanje Mitrović koji sam gledala davno u Beogradu Will You Ever Be Happy Again? Performans je počeo pitanjem, koje je Nemačka uputila samoj sebi posle Drugog svetskog rata. Sećam se da smo moja Sanja Maričić i ja (došla je u moju školu kao izbeglica iz Zagreba i od kako smo se ugledale nismo se razdvajale), otplakale tu predstavu. Neko me je pitao zašto plačeš? Ja sam odgovorila: pa zbog sebe plačem!

Zbog sebe i zbog Sanje, zbog svih koje sam volela i volim i zbog onih koje i ne znam i nikada neću znati i sa kojima delim ovo iskustvo života i koji treba da traje, dugo, najduže što može.  

Proleće polako prolazi, dolazi leto i sve će biti O.K.

Idemo na Tajland, ne?

ana seferović