Zapisi iz izmeđice – Da li smo pobedili?

SHARE:

Ne razmišljam često o pobedi i pobeđivanju.

Prva asocijacija na pobedu su mi verovatno partizani i pobeda saveznika nad nacizmom, crno vs. belo, čoja i vunene čarape vs. hugo boss, planinski masivi i smrznuti prsti, široke avenije, pioniri mašu cvećem, vijore se se zastave, devojke ljube mornare. 

Druga asocijacija je neka glupava emisija tokom devedesetih na Pinku ili TV Palmi, ne sećam se više, gde je neki pevač, jedne od dens grupa tog vremena, tipa Twins ili tako nešto, gostovao potpuno razvaljen od svega i svačega. Nešto se dešavalo u studiju, kao da je krenuo alarm slučajno ili tako neki zvuk i on koji je unezvereno i sa spiralama u očima ustao i okretao se levo, desno i pitao: Jel’ gotovo? Jel’ smo pobedili?  

I još: američki tinejdž filmovi o kapitenima i nerdovima, čoveče ne ljuti se ili kada su me sasvim slučajno neki ljudi upleli u kurtoaznu diskusiju sa jednim mojim bivšim, te sam na kraju razgovora, uopšte i ne misleći da će se to ikada desiti, čisto reda radi rekla “mogli bismo na kafu nekad”, da bi on rekao da će se to dogoditi kad neki tim iz Premijer lige pobedi neki drugi tim sa 3:0 . Ne razumem se u fudbal, a ni u Premijer ligu, ali sam bila sigurna da to znači “nikad”. Pomislila sam da mi tako i treba kad lupetam svašta i predlažem stvari koje niti želim niti ću ih ikada ostvariti. Napravila sam se nevešta, osmehnula sam se i rekla razdragano O.K! 

Ali nekako od početka Wimbledona i medija koji konstantno pričaju o prognozama za pobedu, bivšim pobednicima, sadašnjim, budućim, mogućim, nekako je ta reč “wining” počela sama od sebe svuda da iskače.

I od Wimbldonskih zlatnih trofeja, struja misli i događaja me je odvela do nekih malo drugačijih pobednika. 

Ovog meseca je tačno pedeset godina od kako se dogodio dan kada je poezija pobedila, kada su izmeđaši pobedili: First International Poetry Incarnation.

Gotovo je nezamislivo da na jedan andergraund pesnički događaj, dođe osam hiljada (8000!) ljudi, među kojima je recimo i Indira Gandi. To se upravo dogodilo 1965. u Londonu, u Royal Albert Hall-u gde su se okupili pored ostalih i William S. Burroughs, Gregory Corso, Lawrence Ferlinghetti, Allen Ginsberg, Ernst Jandl… Pablo Neruda je otkazao u poslednjem trenutku!

Pesnik Michael Horovitz je u to vreme bio u srcu boemske alternativne umetničke scene, koja je slavila poeziju, bila politički angažovana i eksperimentisala sa drogama i seksualnim slobodama. Kada su čuli da su slavni američki bitnici Allen Ginsberg, Lawrence Ferlingetti i Gregory Corso u Londonu, Horovitz, pisac Alex Trocchi i fotograf John Hopkins su odlučili da organizuju veliko čitanje poezije.

U izmaglici čitanja Allen Ginsbergove poezije, uživanja što lakih što teških droga, pisali su svoj manifest i organizovali to veliko čitanje i nisu imali pojma da li će uopšte bilo ko da se pojavi. Kada se pojavilo 8000 ljudi, imali su osećaj da je to početak nekakvog drugačijeg sveta.   

Horovitz je rekao jednom prilikom: “Bitnička poruka je bila da svako treba da iznese i nosi svoje svetlo, i Ginsberg je bio svetac zaštitnik te misli, ali bilo je još lepše shvatiti da je bilo poprilično dosta nas koji smo jurili da dostignemo tu mudrost. Nismo bili sami.”

Serpentine galerija je, u sred Hyde parka, u paviljonu koji su ove godine dizajnirali José Selgas i Lucía Cano, organizovala čitanje poezije u čast obeležavanja pedeset godina od tog, jednog od najznačajnijih događaja u istoriji savremene poezije.

Veče je bilo rasprodato, te sam pisala Horovitzu da me stavi na spisak, što je i učinio.

“U redu, Ana + 1, ali kupite neku od knjiga”, poručio je.

Daleko od 8.000 posetilaca, ali paviljon je bio pun.

Paviljon Serpentine galerije je u Hyde parku

Paviljon Serpentine galerije je u Hyde parku

Horovitz je otvorio veče pričajući o tadašnjoj političkoj situaciji, o Hirošimi, Nagasakiju, o Vijetnamu, o protestima i pokretima kojima su umetnici i pesnici pripadali i kako su verovali da je i poezija deo talasa koji će promeniti svet.

“Bili smo mladi i verovali smo da će se zidovi industrije i vojske jednostavno urušiti, to se nije dogodilo i do 1968. tržište je prisvojilo kontrakulturu. Ali u tom momentu tada, izgledalo je kao da smo pobedili”  

On sada ima gotovo 80 godina, nosi šareni roze šortc i ljubičasti kačket, svira neki čudan duvački instrument koji zove anglo-saksofon, nastupa sa svojom devojkom koja je muzičarka i dok sam ga slušala i gledala pomislila sam da zapravo on jeste pobedio. Obučen u svoju ekscentričnu odeću, bez lažnog izvinjavanja koje je danas toliko često u svetu poezije (izvinite-eto-tako-ja-sam-pesnik/pesnikinja-pa-ću-sad-nešto-da-vam-malo-čitam), opušten i  siguran u podršku i ljubav svoje publike, i kao pravi mag, dozvao je bogove poezije u Serpentine galeriju. Možda je to i pravi rezultat bitničke filozofije, svako treba da iznese i nosi svoje svetlo uvek i do kraja i to je pobeda, tako se pobeđuje. Kada bi svi to isto uradili mislim da bi bilo sve O.K, svi bi pobedili.

Prvi deo večeri se završio, i za vreme pauze, uz piće, kupovali smo i knjige. Pažnju mi je privukla velika teška knjiga A New Waste Land. Pisao ju je deset godina po Eliotovoj Pustoj zemlji, razmišljajući o Blerovoj ratnoj politici i knjiga je mešavina antiratne, politički angažovane poezije, crteža, karikatura i fotografija. Dok sam listala fotografije ratnih užasa sa raznih strana sveta,  videla sam i fotografiju Beograda za vreme NATO bombardovanja i imala sam neku vrstu čudnog osećaja da mi je drago da vidim svoj grad u toj knjizi, iako razlog zbog kog je ta fotografija tu nije uošte drag. I pala mi je na pamet pesma We lived happily during the war (Ilya Kaminsky). Ali ne zbog tih čuvenh žurki kojima se svi hvale, koje su se dešavale za vreme bombardovanja, meni je tada bilo već dosta svega, i Srbije, i NATO-a, i malih, i velikih agresora, bila sam depresivna, otišla sam na planinu i čitala  Nikomahovu etiku. Ta pesma mi je pala na pamet u smislu kako svet i dalje boluje od groznih ratova i ekonomskih nepravdi, a kako svi mi, koji smo tamo gde nisu ratovi, živimo “srećno” i nemamo ni to zadovoljstvo da organizujemo pesničko veče protiv rata i za mir i za bolju raspodelu svetskog bogatstva, na koje će doći 8000 ljudi!   

Kao da se tenzija besmisla potrošačkog društva danas razrešava strahovitom agresijom na obodima centara moći, za koje nikoga nije briga na pravi način, baš zato što imaju tu ulogu.

Posle pauze počeo je drugi deo večeri i već je polovina publike otišla. Nemaju ljudi danas koncentraciju, strpljenje, ne mogu da sede i slušaju poeziju. Da li smo svi sami? Atomizirani? Male sebične atomske čestice? Mišel Uelbek je dobro primetio ovu tendenciju. Ostala sam naravno do kraja, iako je i moja pažnja počela da luta, ipak smo svi postali kiborzi sa zalepljenim ekranima na licima i teško je podneti odvojenost od mreže duže od pola sata i sa velikom radošću sam stegla ruku Horovitza i zahvalila mu na divnoj večeri i poeziji koja definitivno nešto menja, ako ništa drugo menja tok misli, vodi nas ka tom našem svetlu koje treba izneti i nositi i uverava nas da ipak nismo sami.

Te iste nedelje sam otišla i na koncert posvećen grupi Suicide, i oba člana grupe Alan Vega i Martin Rev, koji su krenuli sa bendom u neverovatnoj nemaštini, često deleći jedan sendvič dnevno među sobom, bili su tu. Alan Vega duboko u sedamdesetim pevao je na sceni sa štapom za hodanje u ruci i povremeno bi seo na veliku naslonjaču uz reči: “Fuck this old age!” Martin Rev je bio u crnom lateksu. Publika je vrištala, dovikivala, deklamovala Alanove stihove, izletala na scenu, obezbeđenje ih je vraćalo nazad, jedno potuno ludo veče, kakvo inače nije karakteristično za Barbican centar. Predivan momenat je bio kada je Henry Rollins iz legendarnog benda Black Flag, pročitao pesmu Alana Vege i objasnio kako je objavio knjigu Alanovih tekstova koje su zajedno odabrali od gomile naslaganih svezaka i svežnjeva papira koje je Alan ispisivao tolikom energijom da su neke stranice skroz iscepane. Henry je još ispričao kako su koncerti grupe Suicide bili neverovatno agresivni, i kako bi Suicide uvek pobedili tako što bi nastavili da sviraju krvavi, rascopanih glava i ruku i kad bi publika videla da ne odustaju rekli bi: “OK, izgledate gore od nas i ne prekidate sa svirkom, svaka čast, pobedili ste.” Pričao je i kako je u Njujorku u tom trenutku bilo predivno stanovati, kirija nije bila visoka u East Villageu i ulice su bile pune raznoraznih heroja i idola koje su sa obožavanjem i divljenjem gledali i pratili i osećali su se kao pobednici zato što su tu na istim ulicama kao i njihovi bogovi. Jedan od idola je bio i Alan Vega. Volim kada ljudi osećaju takvu vrstu strasti prema nekome, a volim i kada ljudi rade nešto sa strašću koja cepa papir i lomi olovke i kad se jednostavno ne staje i onda se definitivno prelaze sve granice. Koncert je deo jednomesečnog projekta umetnika Douga Aitkena i nadograđuje se na njegov rad Station to Station, u kojem je prešao 4000 kilometara sa jednog kraja severne Amerike na drugi, od Atlantika do Pacifika, stvarajući mrežu multi-disciplinarnih saradnji kroz seriju događaja u velikim gradovima i mestima koja nisu obeležena na mapi.

Detalj sa koncerta posvećenog grupi Suicide (na slici levo: Henry Rollins, desno: Martin Rev i Alan Vega)

Detalj sa koncerta posvećenog grupi Suicide (na slici levo: Henry Rollins, desno: Martin Rev i Alan Vega)

S tim u vezi, početkom avgusta Dirty Confetti aka Alice Maddicott i ja krećemo na jednonedeljno putovanje duž oblasti Somerset, kroz mala mesta, šume i poljane, pod pokroviteljstvom Arts Councile-a, i tokom ovog putešestvija pisaćemo naš sledeći zajednički rad. Nije baš od Atlantika do Pacifika, ali kad su nam rekli da smo dobile taj projekat, i mi smo se osetile kao da smo i mi malo pobedile: “Gotovo je? Pobedile smo? And the show goes on!” 

ana seferović