Misli i dela jevrejsko-austrijskog autora Štefana Cvajga neodvojivi su od njegove “ideje o Evropi”. Njegova vizija podrazumeva lament za svetom koji je izgubljen (zajedno sa načinom gledanja i obitavanja u njemu), težnju za snom koji tek treba da se ostvari i konstrukciju utopijskih prostora kroz iskustvo i sećanje.
Obe dimenzije Cvajgove Evrope – prošlost i budućnost, nostalgija i utopija – oživljavaju i prepliću se u njegovoj autobiografiji iz 1942. godine Svet jučerašnjice. Podnaslov “Memoari jednog Evropljanina” daje jasnu naznaku o značaju Evrope za razumevanje autorovog života, dela i duhovnog nasleđa.
Nostalgija za onim što je ostavljeno za sobom
Od samog početka, Cvajgova autobiografija, tog “velikog Evropljanina” kako ga je nazvao francuski pesnik Žil Romen – uokvirena je i definisana iskustvom i svedočenjem “bezmalo neprestanim vulkanskim potresima koje je pretrpeo naš rodni kontinent Evropa”.
Cvajg je zapisao ove reči nakon što je prebegao u Ameriku zbog nacističkog progona evropskih Jevreja. On piše iz tog okrutnog i bolnog egzila, obeleženog gubitkom svog doma, svojih čitalaca i, iznad svega, onoga što naziva “pravim domom želje moga srca, Evropom”.
Cvajg je nastojao da iz ponora sećanja vrati suštinu svoje ideje o Evropi. Njegov opis Beča krajem XIX i početkom XX veka – prikazanog kao neka vrsta zlatnog doba čovečanstva – učinilo je njegovu viziju besmrtnom uz pomoć emocija i pesničke briljantnosti.
Međutim, vezivanjem Cvajgove Evrope za prošlost – za ono što se neće vratiti i što je stoga u najboljem slučaju besmisleno, a u najgorem slučaju konzervativno ili čak reakcionarno – smanjuje se potencijal njegove vizije celog kontinenta. Ali, ako pokušamo da je čitamo kroz prizmu alternativnog, frustriranog, neostvarenog, Cvajgov svet jučerašnjice ispostavlja se kao priča o neuspešnoj utopiji, narativu usmerenom ka budućnosti koji se fokusira na etički i politički projekat ujedinjene Evrope bez granica.
Evropski san
U “cvajgovskom” evropskom projektu nećemo pronaći praktične predloge ekonomskog ili političkog karaktera koji danas dominiraju u našim raspravama. Umesto toga, naći ćemo etički program koji nas poziva da preispitamo šta Evropa znači, zajedno sa prirodom naše posvećenosti i odgovornosti za prostore i institucije koje definišu naše zajedničko postojanje. Sa te tačke gledišta, šta bi značilo ponovo oživeti evropski san Štefana Cvajga?
Pre svega, Cvajgova Evropa zasniva se na uranjanju u prošlost kao prostor za promišljanje i razumevanje sadašnjosti. Može se shvatiti kao humanistički projekat koji baca novo svetlo na ugledne mislioce – pisao je biografije, između ostalih, o Erasmu, Kasteljonu i Montenju. Njihova borba za toleranciju i međusobno razumevanje u Evropi pogođenoj religijskim ratovima inspirisala je austrijskog autora da artikuliše svoj apel za mir i međusobno poštovanje.
Njihova dela su ga takođe podstakla da razobliči i ospori neke diskurse – političke, ekonomske, naučne i tehnološke – koji standardizuju pejzaž i dehumanizuju pojedinca u XX veku. U njegovim književnim radovima vidimo kako šahovski automati, bibliofilski dinosaurusi i mnogi drugi postaju žrtve intelektualne izolacije i uskogrudnog mišljenja.
U njegovim delima se takođe mogu naći i oni koji prigovaraju iz savesti, majke očajne da spasu svoju decu od užasa rata i izbeglice koje se nikada neće vratiti kući. Kroz njihove priče, kao i priče proroka Jeremije i nemačkog revolucionara Adama Luksa, Cvajg istražuje i proširuje ideju Evrope kao pacifističkog projekta izgrađenog na retorici nenasilja.
Kako su pisci odgovorili na uspon nacizmaNakon izbijanja Prvog svetskog rata, Evropa je prestala da nudi opipljiv horizont napretka koji je Cvajg cenio. Postala je objekat čežnje i dužnosti koji je on alegorijski prikazao kao Vavilonsku kulu: napušteni spomenik, testament Evropi kakva je mogla biti, i slika napora uloženih u borbu protiv snaga razdvajanja, izolacije i sukoba.
Glas koji polaže test vremena
Cvajgova dela, posebno njegovi memoari, predstavljaju testament njegovoj borbi da neutrališe efekte “te najstrašnije pošasti […] nacionalizma”, glavnog izvora nesuglasica među narodima i nacijama Evrope.
Gledano na ovaj način, i Beč njegove mladosti i Brazil njegovog poslednjeg egzila postaju rajski vrtovi multikulturalizma i mirnog suživota. Ova mesta, iako pomalo deformisana u smislu istorijskih stvarnosti, savršeno oslikavaju suštinu Cvajgove evropske utopije kao prostora “moralne detoksikacije”. Takođe predstavljaju oblik kosmopolitskog i transnacionalnog mišljenja koje snažno rezonuje u ovom veku i koje postaje sve neophodnije kako skeptizam i populizam ponovo rastu.
Na kraju, Cvajgova Evropa je neosporna, nepromenjena himna slobodi. Zajedno sa mirom, humanizmom i borbom protiv toksičnog, ali normalizovanog nacionalizma, njegova vizija kontinenta čini bazu etičko-političke struje koja prožima njegovo delo.
Čitajući njegove memoare kao narativ uperen ka budućnosti, duhovni testament i upozorenje budućim generacijama, krećemo na putovanje od sveta jučerašnjice do Evrope sutrašnjice. Ovo ne samo da daje relevantan glas našim raspravama o identitetu Evrope, već može pomoći i da definiše konture prostora koji delimo i vrednosti koje oblikuju naše kolektivno postojanje. Cvajg nas ohrabruje da se sećamo, kako ne bismo postali plen “tragične smrti sećanja”.
Tekst: David Fontanas
Izvor: theconversation.net
Prevod: Danilo Lučić
Naslovna ilustracija: julianrentzsch.de
Pročitajte i tekst o tome kako su pisci u Nemačkoj reagovali na uspon nacizma, kao i esej o seksualnoj liberalnosti i političkoj konzervativnosti Tomasa Mana.