Godine 1950. recenzent časopisa “Briefly Noted” napisao je kratak rad o knjizi Tomas Man kao čitalac, antologiji obimne prozne baštine ovog nemačkog pisca: “Ukupan utisak koji ostavljaja ovaj tri stotine hiljada reči dug spomenik jeste da je Man značajan pisac, ali možda ne toliko značajan.” Pretplatnik Njujorkera iz Los Anđelesa, koji je stanovao na adresi 1550 San Remo Drajv, u Pacifik Palisejdsu (adresa Tomasa Mana u Sjedinjenim Državama, prim. prev.), bio je iziritiran. “Da, moguće je da sam ‘značajan autor'”, napisao je Tomas Man prijatelju, “ali ne baš toliko značajan.” Autor Tonioa Kregera i Smrti u Veneciji bio je na vrhuncu slave, ali ga savremeni kritičari često nisu shvatali ozbiljno, smatrajući ga buržoaskim reliktom, nevažnim u doba bibopa i atomske bombe. Drugi komentator je Mana ubrajao među “književne monolite koji su nadživeli svoje odgovarajuće vreme.”
U Nemačkoj, ta presuda se nije držala. Oko 1950. godine, Man je bio kontroverzna figura u svojoj domovini, naširoko kritikovan zbog svojih uverenja da nacizam ima duboke korene u nemačkoj nacionalnoj psihi. Nakon što je 1933. godine emigrirao, odbio je da se vrati, preminuvši u Švajcarskoj 1955. godine. Vremenom, njegova dubinska analiza nemačke odgovornosti, iz koje nije isključivao sebe, prestala je biti sporna. Još važnije, njegova proza našla je put do čitalaca u svakom narednom naraštaju. Akumulacija literature na nemačkom o njemu i njegovoj porodici je ogromna, gotovo na nivou literature o Kenedijevima. Bez obzira na otpor koji Man može izazvati—Bertolt Breht je formulisao standardni prigovor na račun Mana nazivajući ga “uštirkanom kragnom” — njegovo majstorstvo sa nemačkim jezikom u književnosti ne može se osporiti, niti se može osporiti određena istorijska otmenost. Nemoguće je ozbiljno razgovarati o sudbini Nemačke u XX veku bez referenci na Tomasa Mana.
Međutim, u Americi možete proći kroz liberalno-umetničko obrazovanje a da se ne susretnete s Manom. Obični čitaoci su razumljivo neodlučni po pitanju toga da zarone u hanzašku dekadenciju Budenbrokovih ili sanatorijumske simpozije Čarobnog brega, a da ne pominjemo muzikološku dijaboliku Doktora Faustusa ili biblijsku mitografiju Josifa i njegove braće. Do porasta interesovanja za njega došlo je osamdesetih i devedesetih godina XX veka, kada je objavljivanje Manovih dnevnika otkrilo kolika je prisutnost njegovih homoseksualnih želja. Pojavile su se četiri biografije, a Knopf (uticajna američka izdavačka kuća, prim. prev.) je objavio sjajne nove prevode Džona E. Vudsa njegovih glavnih romana. Zatim se aura dragocene dokolice ponovo vratila. Dva nedavna dela— roman Mađioničar (Scribner) Kolma Tojbina, privlačna ali neizazovna fikcija o Manovom životu; i problematično reizdanje New York Review Books-a Manovog konzervativnog manifesta Razmišljanja nepolitičnog čoveka — verovatno neće poremetiti konsenzus.
Zbog moje gotovo nezdrave opsednutosti Manovim delima još od osamnaeste godine, možda nemam najbolje alate da ubeđivanje sa skepticima, ali znam zbog čega se svake godine vraćam tome. Man je, prvo, vrhunski darovit pripovedač, vešt u sporoj uvertiri i brzom preokretu. On barata ozbiljnim trikovima i nikada nije sasvim ozbiljan u vezi ni sa čime, naročito ne u vezi sa svojom sopstvenom grandioznom geteovskom personom. U srcu njegovog lavirinta su scene emocionalnog haosa, epizode filozofskog delirijuma, naznake neljudske hladnoće. Njegova politika prelazi spektar XX veka, odbijajući se s desna na levu stranu. Njegova seksualnost je egzibicionistička enigma. U životu i radu, njegove kontradikcije su zbijene poput slojeva metamorfne stene. U prirodi monolita je da ne stare.
Mađioničar je nadimak koji su Manu dala njegova deca, što odražava distancu koju je držao čak i prema onima koji su mu bili najbliži. Tojbinov roman s tim naslovom je nastavak njegove prethodne meta-književne fikcije Gospodar (2004), koji istražuje senoviti svet Henrija Džejmsa. Tojbin, sa stilom koji je suv dok je Manov ornamentalan, unosi određenu toplinu u spolja hladnu figuru. Tojbinov Man je zbunjen, samo-opsednut, ne baš nevoljiv usamljenik, kojeg su moćne ličnosti oko njega razvlačile na sve strane, među kojima je najmoćnija njegova supruga Katja Pringshajm Man, potomkinja bogate i kulturne jevrejske porodice.
Man nikada nije učestvovao u nečemu što bi u skladu sa savremenim senzibilitetom klasifikovalo kao gej seks.
Na prvi pogled, Tojbinov poduhvat izgleda suvišan, jer već postoji veliki broj odličnih romana o Tomasu Manu, i oni imaju prednost što su napisani od strane samog Tomasa Mana. Malo književnika je tako nemilosrdno inkorporiralo svoje vlastite doživljaje u svoje delo. Hano Budenbrok, ponosni, povređeni dečak koji improvizuje vagnerovske fantazije na klaviru; Tonio Kreger, ponosni, povređeni mladi pisac koji žrtvuje svoj život za svoju umetnost; Princ Klaus Hajnrih, junak Kraljevskog visočanstva, koji sa rigidnošću obavlja svoje dužnosti; Gustav fon Ašenbah, usukana književna slavna ličnost koja gubi razum zbog dečaka na plaži Venecije; Mut-em-enet, Potifarova žena, koja očajnički voli zgodnog Izraelca Josefa; prevarant Feliks Krul, koji vara ljude da misle kako je impresivniji nego što jeste; faustovski kompozitor Adrijan Leverkun, koji se poredi s “ponorom u kojem su osećanja drugih prema njemu nestala bez traga”, svi su avatari autora, ponekad oslikavajući njegova pisma i dnevnike. Man je voleo da kaže da je materijal otkrivao, pre nego izmišljao, igrajući se nemačkim glagolima finden i erfinden.
Najuzbudljivija samodramatizacija kod Mana može se pronaći u romanu Lota u Vajmaru iz 1939. godine. Priča o napetom ponovnom susretu između ostarelog Getea i njegove stare ljubavi Šarlote Buf, koja je nekoliko decenija ranije bila inspiracija za lik Lote u Jadima mladog Vertera. Gete je obdaren manovskim osobinama, na laskav i svaki drugi način. On je čovek koji se hrani životima drugih i prisvaja rad svojih učenika, dajući svemu tome pečat svog parazitskog genija. I Man je ostavio bezbroj književnih žrtava za sobom, uključujući članove svoje porodice. Jedan od njih je još uvek među nama: njegov unuk Frido, koji je voleo društvo svog Opa, a onda otkrio da je fiktivna verzija njega ubijena u Doktoru Faustusu.
Onda je jedino pravedno da Man postane plen svojih invazivnih taktika. U ranim poglavljima Tojbinovog romana ponovo se iznose simpatije prema dečacima koje je Man iskusio u svojoj mladosti, u severnonemačkom gradu Libeku. Upoznajemo Armina Martensa, s kojim je Man išao u duge, čežnjive šetnje. Tojbin piše: “Pitao se da li će mu Armin dati neki znak, ili bi, tokom jedne od njihovih šetnji, dozvolio da se razgovor premesti sa poezije i muzike na njihova osećanja jednog prema drugom. Vremenom je shvatio da je on pridavao veći značaj ovim šetnjama nego Armin.” Pitanje je koliko ovo doprinosi paralelnoj naraciji Tonioa Kregera, što je bilo hrabro za 1903. godinu: “Bio je veoma svestan da druga osoba pridaje tek upola toliko značaja ovim zajedničkim šetnjama u odnosu na njega (…) Činjenica je da je Tonio voleo Hansa Hansena i već je mnogo propatio zbog njega. Ko god više voli, podređen je i mora da pati – njegova četrnaestogodišnja duša već je dobila ovu tešku i jednostavnu lekciju iz života.”
Tojbin se ne pridržava isključivo biografskog zapisa, a njegova najodlučnija intervencija spada u oblast seksa. Verovatno Man nikada nije učestvovao u nečemu što bi u skladu sa savremenim senzibilitetom klasifikovalo kao gej seks. Njegovi dnevnici su pouzdani po pitanju činjenica i ne izbegavaju neugodne detalje; saznajemo za erekcije, masturbacije, noćne polucije. Ali očigledno mu je bilo teško čak i da zamisliti muško-muški čin, a kamoli da učestvuje u njemu. Kada je 1950. godine pročitao Grad i stub Gora Vidala, pitao se: “Kako možeš spavati sa nekim gospodinom?” Man iz Mađioničara, nasuprot tome, ima nekoliko susreta sa osobama istog pola, iako detalji ostaju nejasni.
U najupečatljivijoj sekvenci Tojbinovog romana, seksualnost i politika se prepliću, sa blago izvrnutim posledicama. U proleće 1933. godine, Man, tada već nekoliko meseci u izgnanstvu, plašio se za sudbinu svojih starih dnevnika, koji su ostali u porodičnoj kući u Minhenu. Zbog toga što je prethodne decenije odbacio desni nacionalizam, nacistički režim ga je smatrao izdajnikom – Rajhard Hajdrih je hteo da uhapsi Mana – i dnevnici bi mogli biti upotrebljeni da unište njegovu reputaciju. Manov sin Golo ih je spakovao u kofer sa ostalim papirima i poslao u Švajcarsku. Nedeljama nisu bili dostavljeni. “Grozne, pa čak i smrtonosne stvari mogu se desiti”, zapisao je Man u dnevniku krajem aprila. Decenijama kasnije, postalo je poznato da je nemački granični službenik zaustavio kofer, ali je obratio pažnju samo na gornji sloj književnih ugovora. Ugovori su poslati političkoj policiji Hajdriha, pregledani i vraćeni, nakon čega je koferu dozvoljen da nastavi put.
Tojbin živo prenosi Manovu paniku kada su dnevnici nestali. Kroz jedan divan detalj dat je protagonista kako traži u knjižari u Cirihu biografiju Oskara Vajlda: “Iako nije očekivao da će zbog bilo kakvih otkrića završiti u zatvoru, kao što je Vajld završio, i bio svestan da je Vajldov život bio razvratan, kao što njegov nije, prelaz od poznatog pisca u osramoćenu javnu ličnost ono je što je njega zanimalo.”
Dok Man brine, priseća se jednog događaja koji bi dnevnici otkrili: njegova zanesenost 1927. godine, kada mu je bilo pedeset dve, osamnaestogodišnjakom po imenu Klaus Huser. Man je uništio dnevnike iz tog perioda – postojeći tomovi su od 1918. do 1921. i od 1933. do 1955. godine – ali naknadni komentari sugerišu da je on smatrao ovo njegovom jedinom ostvarenom vezom sa muškarcem. Tojbin opisuje to ovako: “Tomas je ustao i otišao do police sa knjigama. Pre nego što je imao vremena da se pripremi i oslušne Klausov dah, Klaus je brzo prešao na drugu stranu sobe, uhvatio Tomasove ruke na trenutak i zatim ga okrenuo ka sebi, tako da su se gledali i počeli da ljube.” Tu se prekida radnja, a dalje akcije se podrazumevaju.
Pasaži u kasnijim dnevničkim unosima mogli bi nas navesti da pomislimo da se nešto slično zaista dogodilo: Man navodi da je privukao Husera u svoje naručje i poljubio ga u usne. Međutim, postoji i suprotan iskaz. Godine 1986, naučnik Karl Verner Bom pronašao je Husera, za koga se ispotavilo da je bio gej. Huser je rekao da se sa Manom nije desilo ništa što bi se moglo smatrati seksualnim; zapravo, nije imao ni najmanji dojam o o erotskoj zainteresovanosti ljubaznog i rezervisanog starijeg gospodina.
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (II deo)U savremenom smislu, može se činiti da je Man u patetičnom potiskivanju. Ali iz druge perspektive – ništa manje savremene – postoji nešto časno u njegovoj pasivnosti. Da je uradio nešto više sa Huserom, sinom porodičnih prijatelja, to bi bio predatorski čin. Doduše, nisu ga etička razmatranja zaustavila; bio je užasnut fizičkim kontaktom. (Da je Huser bio toliko direktan kao u Mađioničaru, Man bi verovatno pobegao iz sobe.) U svakom slučaju, susret nije ostavio Mana frustriranog; umesto toga, osećao je dugotrajnu radost. Godinama kasnije, sa ponosom i zahvalnošću se setio Huserove avanture, jer je to bilo “ispunjenje celoživotne žudnje kojem se nije nadao”.
Umetnici bi trebalo da utiru prosvetljujući put, tvrdio je (Tomasov brat) Hajnrih. Tomas je odgovorio u Razmišljanjima nepolitičnog čoveka da je rat zdrav, a prosvetljenje sumnjivo.
Sve vreme, Man je bio u relativno srećnom braku – u njemu je postojao fizički aspekt koji je rezultirao sa šestoro dece. U Mađioničaru je upadljiv portret snažne, odlučne i duhovite Katije Man, koja je studirala matematiku pre nego što joj je brak okončao mogućnost akademske karijere. Sestra bliznakinja gej muškaraca, Katija je bila svesna muževljevih povremenih simpatija prema studentima; takođe je znala da od toga neće biti ništa. Kada se Man 1950. zaljubio u konobara iz hotela u Cirihu, po imenu Franc Vestermejer, Katija je to komentarisala zadirkujući ga, dok se njihova ćerka Erika brinula zbog javnosti. Naizgled izrežirana rečenica Erike u Mađioničaru – “Ne možeš flertovati sa konobarom u holu hotela dok te ceo svet gleda” – direktno je zasnovana na dnevnicima.
“Mađioničar”, iako vešt i precizan, na kraju umanjuje velelepnu čudnovatost Manove prirode. On je prikazan kao jedno poznato, donekle žalosno stvorenje – čovek koji se skriva i povremeno udovoljava svojim željama. Pravi Man nikada nije udovoljavao svojim željama, ali ih nije ni skrivao. Gej teme su se pojavljivale u njegovim radovima gotovo od samog početka, i jasno je istakao da su njegove priče autobiografske. Kada je 1931. godine dobio novinarska pitanja od kojih je jedno bilo u vezi sa njegovom “prvom ljubavlju”, odgovorio je, u suštini: “Pročitajte Tonioa Kregera.” Isto tako, za Smrt u Veneciji je napisao: “Ništa nije izmišljeno.” Gej muškarci su ga smatrali jednim od svojih. Kada je kompozitor Ned Rorem bio mlad, seo je u prvi red na jednom Manovom predavanju, nadajući se da će privući pažnju eminencije na podijumu svojom privlačnošću. “Nikada nije pogledao”, preneo je Rorem.
Ako Tojbin daje ponešto prilagođenu verziju Mana, novo izdanje Razmišljanja nepolitičnog čoveka ga trivijalizuje, srozavajući Velikog Ambigvitera na nivo kolumniste u novinama. Istoričar Mark Lilja, koji je napisao uvod za ovo izdanje, smatra da Man hoće nešto da nam kaže o ideološkom konformizmu u umetnosti danas. To je tupava interpretacija jednog spisa na koji je Man gledao kao na artefakt svoje sopstvene političke gluposti. U trampovskoj Americi, glavna lekcija koju treba izvući iz književne kaljuge Razmišljanja nepolitičnog čoveka je kako obrazovani ljudi mogu da se prilagode iracionalnosti i nasilju.
Prvi put objavljena 1918. godine, knjiga je natopljena patriotskom strašću koja je obuzela Manov intelekt tokom I svetskog rata. Ona ključa od prezira prema zapadnoj demokratiji i od ogorčenja prema njegovom bratu Hajnrihu, koji nikada nije oslovljen, ali se pojavljuje u liku Zivilisationsliterata (“književnika civlizacije”). Hajnrih je osudio rat u ime kosmopolitskih ideala, i u svom savremenom romanu Podanik (Der Untertan) opisao je degeneraciju nemačkog nacionalizma u šovinizam, militarizam i antisemitizam. Umetnici bi trebalo da utiru prosvetljujući put, tvrdio je Hajnrih. Tomas je odgovorio u Razmišljanjima nepolitičnog čoveka da je rat zdrav, a prosvetljenje sumnjivo. Umetnost, kaže on, “ima fundamentalno nepouzdanu, izdajničku tendenciju; ona uživa u skandaloznom anti-razumu, njezina sklonost ka stvaranju ‘varvarizma’ u lepoti je neiskorenjiva.”
Man je gotovo odmah počeo da se izvlači, govoreći prijateljima da bi knjiga bila bolje shvaćena kao roman. Do 1922. godine, pomirio se sa Hajnrihom i podržao Vajmarsku Republiku. Sa godinama, postajao je sve više posramljen Razmišljanjima nepolitičnog čoveka, zabrinut da je doprinela nemačkom skliznuću u nacizam. Iako se nije odrekao ovog dela, 1944. je dao komentar da ga “sasvim ispravno” nikada nije preveo na engleski jezik, dodajući: “Nikad nije trebalo da ga objavim ni na nemačkom, jer intimniji i zloupotrebljeniji dnevnik nikada nije vođen.” Sada je jedina korist od njega, nastavio je, da pokaže korene Čarobnog brega, u kojem se sukob braće Man revidira iz progresivnijeg ugla. Tek 1983. godine objavljen je engleski prevod; tu verziju, koju je izdao Volter D. Moris, reizdao je New York Review Books.
Tekst: Alex Ross
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo ovog teksta možete pročitati ovde.
Pročitajte i pisma koja je Tomas Man razmenjivao sa svojim dobrim prijateljem Hermanom Heseom, kao i poruke nemačkom narodu tokom II svetskog rata.