Tuga, vrana i promene: Zašto je prva knjiga Maksa Portera postala svetski bestseler Biti stvaran i izmaštan; biti u žalosti i u stanju da funkcionišeš; biti pesma i proza: ova knjiga bavi se takvim međustanjima, piše profesorka Džen Veb o knjizi “Tuga je pernato stvorenje” Maksa Portera.

Maks Porter je izgubio oca kad je imao samo šest godina. Svoju prvu knjigu, Tuga je pernato stvorenje, opisao je kao “ljubavno pismo ocu”.

Ova knjiga je, kada je objavljena 2015. godine, postala ogroman bestseler i jedna je od mnogih u istoriji književnosti koje se bave tugom, bilo da se radi o ličnom doživljaju autora/autorke ili o posmatranju tugovanja sa strane. Priča prati muža i sinove žene koja je iznenada umrla. Njih trojica ne uspevaju da se nose sa šokom i prazninom koju je smrt ostavila za sobom. U takvu situaciju dospeva sasvim neočekivan lik: Vrana.

Na tu mogućnost smo već bili upozoreni. Naslov knjige preuzet je iz pesme “’Nada’ je pernato stvorenje” Emili Dikinson, a i moto knjige takođe potiče iz njene poezije: „Da Ljubav je sve što postoji…“
Koristeći se običajem Emili Dikinson da rukom prepravlja svoje pesme, Porter precrtava reč “ljubav” i menja je rečju “vrana”.

Prisustvo Vrane nagovešteno je već u prvoj rečenici na prvoj strani, kada se pero pojavljuje na jastuku dečaka. Ali to nije bilo kakvo pero, ono je „veliko, crno“. I to je tek prvo u nizu velikih, crnih pera koja se zagonetno pojavljuju po raznim delovima kuće. To je, naravno, pero vrane, a sama Vrana pojavljuje se u sledećem poglavlju, upadajući u priču, praćena „zadahom“ i „krckanjem i šuštanjem“.
Pernato stvorenje je stiglo. Vrana kaže ožalošćenom, ogorčenom Tati da je došla da im pruži ono što im je potrebno. Podiže Tatu uvis i obećava, ili preti: „Neću otići sve dok ti više ne budem potreban“.
Ispostavlja se da je Vrana nešto najbliže negovateljici kakvu će ta mala porodica imati. A njima je očajnički potreban neko ko će brinuti o njima. Vrana primećuje:

Cela kuća je bila u dubokoj žalosti, svaka površina bila je umrla Mama, svaka bojica, kaput, traktor, gumena čizma, sve premazano tugom. Niz stepenice mrtve Mame, tak-tak-tak šapuću uvučene kandže, silazim u Tatinu sobu, koja je do juče bila Mamina i Tatina soba.

Fragmenti i metafore

Ova kratka knjiga – ima svega 114 stranica – iz koje progovaraju porodica i njihova tuga, predstavlja impresivan primer toga kako se može pisati o tragediji. Teško ju je svrstati u neku kategoriju. Kritičari su je različito opisivali: kao roman, lirski roman, pesmu u prozi, magijski realizam, eksperiment sa formom, pa čak i kao dramski komad za glasove.

Kritičarka Lusi Skoulz zgodno je naziva „zavodljivim književnim hibridom“, knjigom koja je „neuhvatljiva i promenljiva kao i sama Vrana“.

U njoj nema naratora, nego su jednostavno tu tri glasa: Dečaci, Tata i Gavran. Svaki od njih donosi monolog – neku vrstu solilokvija – smenjujući se za mikrofonom, da tako kažemo. Dijalog postoji samo posredno, jer se oni, poput likova u komadu Semjuela Beketa, obraćaju publici, a ne jedni drugima. Svako govori o svojim (svi su muškog pola) iskustvima, strepnjama ili zapažanjima; možda nam prenesu šta je neko od ostalih rekao ili uradio, ali ne delaju zajedno na sceni.

To ukazuje na dva ključna momenta. Prvi je da ova knjiga ne opisuje iskustvo tugovanja, ona prikazuje tugu. U njoj je, kao kod mnogih koji se nađu u sličnoj situaciji, prisutan osećaj snažne izolovanosti i praznine. Tata to jasno izražava:

Kuća postaje fizička enciklopedija stvari koje više nisu njene […] bila je prosto zauzeta življenjem, a onda je nestala […] I nikada više neću kupovati zelene Virago klasike za njen rođendan. Prestaću da nalazim njene dlake. Prestaću da čujem kako diše.

Tu odsutnost prati i teškoća da se pronađe koherentan izraz. Kako uopšte da artikulišemo takvu bol? Možda baš ovako kako to radi Porter: kroz fragmente, nejasne gestove, ponavljanja; i, kako sugeriše spisateljica Kersi Gan, kroz „nasumična sećanja, misli, odlomke razgovora“.

Drugi ključni momenat je to što je Tata stručnjak za Teda Hjuza, sa ugovorom za pisanje nove knjige o verovatno najpoznatijem njegovom pesničkom delu, “Vrani”.

Hjuzova vrana je varalica, menja oblik, majstor jezika, stvorena je iz mita i metafora je tuge. Porterova Vrana funkcioniše na isti način: razigrano, često vrlo duhovito, često nasilno, ponekad nežno – naročito prema dečacima. I vrlo je odrešita oko toga šta je i kako deluje:

Prijatelj sam, izgovor, deus ex machina, izmišljotina, simptom, priviđenje, utvara, štaka, igračka, fantom, geg, analitičar i dadilja. […] Ja sam šablon […] Mit u koji se treba uvući.

Da li je stvarna? S jedne strane, naravno da nije. Ona je oblik tuge, metafora za koju se Tata hvata dok piše svoju knjigu, dok brine o sinovima, dok tuguje za ženom. Ona ga vodi kroz sećanja i prema iščekivanju budućih događaja; i dok to posmatramo, Tata počinje ponovo da izbija na videlo, pod Vraninim smernicama.

S druge strane, naravno da je Vrana stvarna. Seje perje naokolo; ostavlja za sobom „male, mekane kakice na mestima za koja sam znao da ih nikada neće očistiti“. Dečaci je slušaju kako vežba svoje govore u kupatilu „gde često boravi jer joj se dopada akustika“. Čuju je kako se svađa s Tatom, sve je puno „kreštanja, laveža, jecaja, čudnog gamelana zvukova skrhanog oca i nasilnih ptičjih krikova“.

Vrana za njih ostaje stvarna, čak i kada odrastu u muškarce sa sopstvenim porodicama:

Pričam priče o našem porodičnom prijatelju, vrani. Moja žena odmahuje glavom. Misli da je čudno to što rado sećam porodičnih odmora s imaginarnom vranom, a ja je podsetim da je to moglo biti bilo šta, moglo je otići u bilo kom pravcu, ali se desilo nešto manje-više zdravije. Nedostaje nam Mama, volimo Tatu, mašemo vranama.

Biti stvaran i izmaštan; biti u žalosti i u stanju da funkcionišeš; biti pesma i proza: ova knjiga bavi se takvim međustanjima. Na kraju, kad Vrana ode, pošto je završila šta je imala da uradi, a Dečaci i Tata razveju Mamin pepeo, ne ostajemo sa znanjem o tugi, ili o Tedu Hjuzu, ili o džinovskim vranama, nego sa blagim odjekom.

Ne čudi to što je ova knjiga pokrenula značajnu književnu karijeru. Tuga je pernato stvorenje, objavljena 2015. godine, dobila je 2016. Međunarodnu nagradu Dilan Tomas, a 2019. i naslednicu u romanu Leni, još jednoj knjizi prožetoj fantastikom – i tugom, gubitkom i nadom.

Porterova treća knjiga, Smrt Frensisa Bekona (2021), knjiga fragmenata o poslednjim danima umetnika, ponovo ispituje granice onoga šta pisanjem može da se učini. Njegovo najnovije delo, Stid (2023), portret je adolescenta u propadanju i društva koje je pustilo da mu se izmakne.

Porterove priče govore o ljudima sa margina, o onima koji se bore protiv nevolja. On te priče pripoveda u fragmentima, u treperavim slikama, kroz iznenađujuće vrtloge jezika i duhovitost.

Ali Tuga pernato stvorenje ostaje knjiga koja je najviše zaokupila maštu javnosti. Adaptirana je za pozorište – u dramatizaciji Ende Volša, sa Kilijanom Marfijem u glavnoj ulozi u londonskom Barbikanu, a zatim u režiji Sajmona Filipsa, čija će predstava premijerno biti izvedena za vikend u pozorištu Belvor strit u Sidneju. Sledeća javna inkarnacija biće film Pernato stvorenje sa Benediktom Kamberbačom u glavnoj ulozi, čije se prikazivanje očekuje u novembru.

Bilo kao knjiga, predstava ili film, Tuga je pernato stvorenje svakako zavređuje priznanje.

Piše: Džen Veb
Izvor: The Conversation
Preveo: Matija Jovandić