Duško Radović je jednom pitao nekog lokalnog prodavca da li ima omiljenog pisca ili pesnika, a on mu je odbrusio: „Ne čitam ti ja pisce, nego knjige!“ Ako bi se vodili takvom podređenom ulogom samog autora, ko zna koliko bi dobrih dela otkrili i zavoleli. Ovako, u vremenu komformizma, ipak se odlučujemo za proverenu veštinu, siguran estetski hitac. Za nas koji pre naslova pročitaju prvo ime autora, u decembru se ukazala prilika da se sakrijemo u ušuškanu salu DKC Beograd i prepustimo objektivu bivšeg studenta medicine i slikarstva koji već pola veka čuva, održava i nadograđuje lepotu pokretnih slika na velikom platnu. Pre filma je bioskopu DKC Beograd od strane Evropskog udruženja bioskopa uručena nagrada za najbolji bioskopski program u Evropi. Mi smo to još kraće i efektnije nazvali –najbolji bioskop u Evropi! Kako se retko javljaju ushićenja tako česta u dečijem dobu, svest da će pustiti novi film omiljenog autora u najboljem bioskopu u Evropi podsetila me je na osećaj vađenja jelke iz podruma kuće i traženja novih-starih ukrasa kojim ćemo intenzivirati osećaj praznične euforije. Da li je to bila još jedna od sitnih prazničnih utopija, sklonost ka preterivanju ili jednostavna i iskrena želja da se ta utopija ipak uveliča do jasnog oblika i estetske istine koja nam tako često nedostaje, nisam siguran. U jedno svakako jesam – Venders kao da do sada nije znao da pogreši.
Njegov novi film Perfect days (Savršeni Dani), po scenariju Vendersa i Takuma Takasakija, ima vrlo svedenu i jednostavnu priču. Dani u životu čistača javnih toaleta u Tokiju. I upravo jednostavnost daje čitavom scenariju mogućnost fluidnosti i dinamike koju autori nisu zloupotrebili, nego su, naprotiv, ostali u okvirima svedenosti i jasne koncepcije koju su ispoštovali do kraja filma. U momentima kada je to bilo zgodno uraditi, iskoristili su taj široki manevar za diskretnu dopunu u formiranju glavnog lika Hirajame, otkrivajući nam delimično njegovu prošlost.
Odlična izvedba Koji Yakusha u liku Hirajame prenosi nam specifičnu atmosferu i ritam, koji funkcioniše po principu svakodnevnih rituala svojevrsnog gradskog monaha u uniformi radnika gradske čistoće, koji se budi i zaspe sa knjigom u ruci, svakodnevno sa pažnjom i ljubavlju gleda i zaliva brojne biljke na terasi, koji na posao ide kamionetom punim muzičkih kaseta iz 70-ih i 80-ih dok sa blagim osmehom prolazi pored gigantskih građevina modernog Tokija. Posao radi posvećeno i detaljno, glanca svaki kutak toaleta, u potpunoj tišini, a u kraćim periodima kada ga prekinu u poslu (trenutak pošto je očistio wc šolju neko će ući i ponovo izvšiti nuždu), on će za to vreme stajati ispred, gledati u nebo i drveće, slušati blagi šum vetra. Potom će se ponovo vratiti i očistiti. Njegova skoro sveta rutina postaje prilika za upliv poezije: ručni sat na izlazu iz stana koji nikad ne stavlja na ruku (sem vikendom), polupuna kesa za smeće, iks oks koji igra sa nepoznatom osobom koja posećuje toalet kada on nije tu (papir ostavlja u žlebu u zidu i svakim danom upiše po jedan znak), žena koju viđa i kojoj se ne javlja, čovek koji pleše, kasete Van Morisona, Nine Smon, Animalsa, Peti Smit, piće koje pije, drveće koje fotografiše, udah na početku svakog dana, uzdah na kraju uz zatvaranje knjige, šuštanje metle koje ga budi, kafić u kome gleda bejzbol, crno beli snovi koje sanja… mnoštvo slika u svom ritmičnom ponavljanju bliski zen filozofiji i kulturi Istoka , punoj tišine i marljivosti. I samoće. Samoća je nešto što isijava iz ovog filma, ali ona samoća koja ne znači besmisao i beznadnost. To nije samoća jednog Pesoe ili Kafke, nego više Kamija ili Bergmana, Sidarte, Franja Asiškog, Diogena, sveža i čista, otrežnjujuća i vitalna, radosna pre svega. U tako redukovanoj stvarnosti, svaka spontanost i otklon može postati instrument lepote, ali isto tako i užasa ili straha.
Film je i svojevrsna sociološka studija u slikama o japanskom životu u megalopolisu i diskrepanci između mikrosveta i megalomanskog okruženja
Iz te samoće, odnos prema „drugima“ sasvim je specifičan i indirektno naglašen. Sa toplinom, on pozdravlja tradicionalnim japanskim klimanjem glave ljude koje viđa svakodnevno ali koje ne poznaje, kojima zna lik ali ne i karakter, i tako ih sve zajedno voli i poštuje, dovoljno udaljen i zauvek nepoznat i njima i sebi u odnosu sa njima. Ti „drugi“ u filmu su njegov kolega na poslu, mladi Takashi koji se čudi njegovoj posvećenosti dok on jedva čeka da završi sa smenom i ode kod svoje simpatije, tu su prolaznici u parkovima, radnica biblioteke u koju ide nedeljom, gazdarica kafane u koju takođe svraća nedeljom kada ona peva House of the rising sun na japanskom. Upravo odnos sa drugima menja i dovodi u pitanje čitavu njegovu filozofiju života. To se dešava sa iznenadnim dolaskom osobe koja će delimično otkriti njegovu prošlost. Nakon toga, on biva prinuđen da prilagodi svoju dnevnu rutinu novonastaloj situaciji i u tome se mora snaći.
Japan i Tokio kao da su idealno mesto za snimanje ove priče. Kao da je Hirajama jedino moguć u tom imenu i na takvom mestu, u kulturi za koju Hektor Garsia kaže da je „ono zajedničko japanskom kuvaru, inženjeru, zen budisti i umetniku – jednostavnost i pažnja za detalj’’. Film je i svojevrsna sociološka studija u slikama o japanskom životu u megalopolisu i diskrepanci između mikrosveta i megalomanskog okruženja koji su u stalnom sudaranju i preplitanju. Mikrosvet u Hirajami, kao dobrovoljnom zatočeniku prošlosti, sa odlikama jedne generacije u zalasku koja je navikla na manju mobilnost i svedenost, uspešno se odupire navali entropije i surovosti u modernoj diktaturi tehnokratije i ubrzanosti. Čini se da je to opiranje lako i prirodno, i da su ti sitni rituali uživanja u književnosti, muzici i fokusiranoj pažnji sasvim dovoljni da se njegov svet očuva i održi. To se menja kroz tok same priče, a posebno se dovodi u pitanje u finalnim scenama filma.
Svet pripitomljen na našem ramenu. To je ovaj Vendersov film.
Ovaj, kao i drugi filmovi iz Vendersovog opusa, svoju upečatljivost dosta polažu na fotografiju. I ovde nije izostala Vendersova veština “pričanja u slikama“, kao njegovog omiljenog poetskog instrumenta za pričanje priče. Posebno se u filmu ta veština ističe u ilustraciji Hirajaminih snova, kada je kroz produženu ekspoziciju svetlosti u crno beloj tehnici uspeo da prenese Hirajamin najintimniji deo dana/noći koji će se samo u njima naglasiti. Susan Sontag je u divnoj eseijstičkoj studiji o fotografiji „On photography“ između ostalog rekla “ To collect photographs is to collect the world”. I sam Hirajama ima stari analogni foto aparat kojim najviše od svega fotografiše drveće. Kada istroši film, selektuje određene fotografije i ubacuje ih u metalne kutije koje hronološki po godinama ređa u posebnom ormaru. Kao da se naglašava njegova potreba da čitav živi svet, a posebno drveće, drži blizu sebe, da ih sakupi, sačuva i na taj način upotpuni svoju neobičnu samoću.
Related
Megalopolis Frensisa Forda Kopole je delo apsolutnog ludilaU majstorski odrađenoj sceni pri kraju filma, nakon jedne situacije u kojoj se slučajno našao, upoznaje čoveka koji će mu ispričati svoju životnu priču i sa kojim ispija pivo na keju dok se u pozadini naziru svetla Tokija. Postavlja se pitanje: „Postaju li senke tamnije kad se preklope?“ Onda se, u igri jurenja senki, njihove poklope. Da li su one tamnije kada se preklope, da li je njegov svakodnevni zen, ispunjen mirom i toplom radošću jedne senke koja se ne preklapa sa drugim senkama, zaista savršen, to ćete saznati ako pogledate ovaj film.
Nakon izlaska iz bioskopske sale, osetio sam nešto slično kao posle gledanja Linčovog filma “The Straight story“ (1999) u skoro praznoj sali Kinoteke u Kosovskoj: to je osećaj da ti se svet približava, uveličan i pun detalja, razigranih atoma čiji se svaki pokret primećuje i prati. Kao da se sva čula pojačaju i čitav prostor naslanja na nas kao na udobni naslon na kome će makar na kratko dremnuti. Svet pripitomljen na našem ramenu. To je ovaj Vendersov film.
Sasvim zasluženo, Yakusha je dobio ovogodišju nagradu za najbolju mušku ulogu na festivalu u Kanu, a film još nekoliko nagrada na festivalima širom sveta. Imali smo priliku da ga premijerno pogledamo na ovogodišnjem FAF-u, a publika će imati prilike da ga pogleda i u narednom periodu. Zato, pravo u bioskop, na praznik filma!
Tekst: Marko Kragović
Pročitajte i Vendersov tekst o stvaranju filma Nebo nad Berlinom, kao i intervju povodom njegovog poslednjeg ostvarenja.