Šta čitaju oni koji pišu: Srđan V. Tešin Volim da se vratim knjigama koje sam čitao pre 20 ili 30 godina. I svaki put imam osećaj da knjigu, kojoj sam se vratio, nikada nisam čitao, kaže Srđan V. Tešin, autor "Mokrinskih hronika" i još desetak naslova.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

– Ležim na krevetu ispod sobne palme kupljene u Betini na Murteru. Molim majku, koja tek što je došla s posla, da mi čita Belu grivu. I ona mi čita.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

– Prva knjiga koju sam samostalno pročitao bio je dvotomni roman Žila Verna Zagonetka ledenog mora. U autofikciji Moje pisao sam o tome kako sam od najranijeg detinjstva bio, doslovno, okružen morem knjiga. Moja krevet-lađa, što se ljulja na pučini izgubljena u tamnoj noći, nalazila se tik uz policu s knjigama, koje su činile porodičnu biblioteku. Dakle, prvo što bih ugledao po buđenju bila je uredno složena beletristika moje majke i udžbenici hemije i biologije mog oca. I pre nego što sam naučio da čitam, pažnju su mi privlačile enciklopedije, monografije i rečnici. Sve su to bile knjige mog odrastanja.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

– S vremena na vreme volim da se ponovo vratim knjigama koje sam čitao pre dvadeset ili trideset godina. I svaki put imam osećaj da knjigu, kojoj sam se vratio, nikada nisam čitao. To mi se nedavno desilo i sa Keruakom, Kalvinom, Džojsom i Borhesom. Najčešće se vraćam knjigama Danila Kiša. Nedavno sam ponovo, ne znam koji tačno put, čitao Grobnicu za Borisa Davidoviča i Čas anatomije. Ali često se vraćam i romančiću Petrovgadska prašina Vojislava Despotova, zbirci kratkih proza Pičke Huana Manuela de Prade i Modernoj svetskoj mini priči Milisava Savića.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

– Nikada nisam pročitao do kraja autobiografiju Ljušteći luk Gintera Grasa, a na pitanje zašto, nemam racionalno objašnjenje.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

– Prozu Petera Handkea naslovljenu: Priča Dragoljuba Milanovića. Reč je o priči koja ne može da se opredeli da li želi da bude fikcija, dokument ili pamflet, o jednom aparatčiku, malom čoveku koji je velik samo u očima autora koji o njemu piše i prema kome gaji simpatije.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

– U Nedođiji Barijevog Petra Pana. Oduvek sam se osećao kao pripadnik bande Izgubljenih dečaka.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

– Recimo, kad mi usfali fizička argumentacija u (para)književnim raspravama vođenim na nekonvencionalnim mestima. Tako me je onomad jedna gospođa, u vrletima Sićevačke klisure, ubeđivala da B. Vongar, odnosno Sreten Božić, nikada nije prevođen na srpski. I nije mi poverovala kad sam joj rekao da u svojoj kućnoj biblioteci imam Vongarovu knjigu Put za Bralgu/Babaru objavljenu još 1983. godine u prevodu Dušana Veličkovića. E, da mi je tad knjiga bila pri ruci…

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

– S obzirom na to da sam urednik u izdavačkoj kući Književna radionica Rašić, već sam objavio knjige (i to većinom prve) autora do kojih mi je veoma stalo. Ali da sam zaista vlasnik izdavačke kuće, prvo bih objavio knjigu priča Pastoralija Džordža Sondersa, u sjajnom prevodu Kristine Filipović, koja je prevela i ultimativni Sondersov bestseler Deseti decembar. Da kažem i to da ću u narednom broju Beogradskog književnog časopisa objaviti iz Pastoralija sjajnu Sondersovu priču “Morski hrast”, takođe u genijalnom prevodu Tine Filipović.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

– Bilo koju knjigu kratkih priča Etgara Kereta, a najpre Iznenada neko pokuca na vrata i Poleti već jednom, ali pod uslovom da na srpskom zvuče baš onako kako ih je prevela Mila Gavrilović. Keretov jezik je sarkastičan, duhovit i lucidan. On piše na granici političke korektnosti, ne dajući ni pet para za mediokritetsko kalkulisanje koje se tiče odnosa između piščevih motiva i čitalačkih očekivanja. Zbirke priča Etgara Kereta su i seksi, i misteriozne, i efektne, i zabavne.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

– Roman Tunel Ernesta Sabata. Ostala dva dela iz Sabatove triologije – O junacima i grobovima i Abandon anđeo uništenja – nisam čitao verovatno zbog toga što mi je Tunel, čak i posle nekoliko pažljivih čitanja, ostao neprohodan. Sigurno sam se ogrešio o ovog velikog Argentinca; voleo bih da mi pruži još jednu šansu da popravim svoj čitalački utisak.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

– Sigurno je trebalo ranije da pročitam Handkeovo remek-delo Golmanov strah od penala. Bio bih čitalački iskusniji u svojim ranim jezičkim i formalnim istraživanjima, od kojih ni sad ne bežim, a od Handkea ima šta da se nauči na tom planu.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom? 

– Kada bi to bilo moguće, voleo bih ponovo da sedim za stolom s Đurom Đukanovim, Borivojem Adaševićem, Vojom Despotovim, Dašom Drndić i Bekimom Sejranovićem. Mogu samo da zamislim kakve veličanstvene symposione prave tamo gore…

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

– Osamdesetih i devedesetih za označavanje u knjizi koristio sam novčanice; dugo godina one od deset dinara s likom Alije Sirotanovića (majka bi mi po povratku iz banke, kad podigne činovničku platu, davala tek odštampane, šuškave novčanice koje sam skupljao), a potom i one od petsto milijardi dinara s likom Jovana Jovanovića Zmaja (njih sam imao čitavu hrpu). Sada koristim bukmarkere koje mi prave moja deca Iva i Luka.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

– Nadam se da neću biti u prilici da doživim takve katastrofične životne scenarije, ali se, s obzirom na ponuđeno beskonačno vreme, dvoumim u vezi s tim da li bi pravi izbor bili romani: Zlatno runo Borislava Pekića, U potrazi za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, Žan-Kristof Romena Rolana ili Rat i mir Lava Tolstoja. Šestotomnu Knausgorovu Moju borbu već sam pročitao, a mogao bih i opet.

Šta trenutno čitate?

– Čitam roman Dobitnici Hulija Kortasara. Pročitao sam poslednjih nedelja i Zverinje, Priručnik za plakanje i pevanje, Divertimento i Tango povratka. Ostalo mi je još da pročitam njegove Sabrane priče i Školice, ponovo, nakon dve i po decenije.