Šta čitaju oni koji pišu: Vladan Krečković Pesnik i prozni pisac Vladan Krečković priča o odstastanju uz gotiku, horore i detektivske romane, o tome zašto se stalno vraća Fokneru, zašto nikada nije uspeo da dočita "Uliksa", zašto je zažalio što je čitao roman Bena Lernera...

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Podne, soba, majka je pored mene, sedimo na krevetu dok mi u slikovnici Pinokio pokazuje scenu u kojoj neko (ne sećam se da li Pinokio ili onaj lisac) drži kesu sa uštipcima (u tom trenutku ne znam šta znači ta reč). Bila je to jedna od onih slikovnica gde sam biraš u kom će se smeru priča odvijati, odnosno gde si sam odgovoran ako završiš u Dembeliji.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Artur Konan Dojl – Baskervilski pas. Od trećeg ili četvrtog razreda osnovne škole pa sve do kraja gimnazije voleo sam misterije, gotiku, horore i detektivske zavrzlame. Sećam se zbunjenosti, uzbuđenja i blage jeze prilikom čitanja Alise u zemlji čuda i lektire Orlovi rano lete, a zatim kasnije, u sedmom razredu, Tolkinovog Gospodara prstenova, praćenog osećajem da bi trebalo putovati negde, doživeti nešto, samo što tada nisam znao ni gde, ni šta.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Viljem Fokner – Buka i bes. Ni pre ni posle te knjige mi nešto toliko tužno nije prijalo. To je bio moj prvi susret sa romanom toka svesti. Čitanje opisa likova u prologu, Bendžijeva perspektiva u prvom poglavlju, sladostrasna i nostalgična poslednja šetnja Kventina Kompsona u drugom, trenutak kada Džejson shvata ko je razbio prozor u njegovoj sobi, korišćenje jezika u svrsi oslikavanja izmeštene svesti ili one u procesu rastrojstva, sve to je za mene bilo toliko intenzivno čitalačko iskustvo da sam se iznova vraćao knjizi, u po noći je prelistavao pokušavajući da povežem ne samo logički niz događaja, već i da dešifrujem Foknerove asocijativne nizove i prepoznam ritam kidanja njihove smislenosti.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Džojsov Uliks. Jednostavno je u tu knjigu utkano previše istorijskih i književnih referenci za čije potpuno razumevanje u ovom trenutku nisam spreman. Možda probam opet posle četrdesete.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ben Lerner – Polazak sa stanice Atoča. Nisam pronašao ništa zanimljivo unutar dvesta strana opisivanja života američkog autora tokom književnog rezidencijalnog boravka u Španiji, tačnije napornih opisa njegove bezrazložne nervoze i razmaženosti. 

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

U Tolkinovom Gospodaru prstenova, kada se Frodo konačno vraća u Okrug, posle dugog, dugog puta i uspešno obavljenog posla. 

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Danas ih u suštini uvek imam, jer često čitam sa mobilnog. Ako bih se vratio petnaestak godina unazad,bilo bi to čekanje u fakultetskim, opštinskim ili ambulantnim hodnicima, kada su posledice čitanja na prostor-vreme bile očiglednije.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Nemačkog pesnika Maksa Čoleka, austrijsku pesnikinju Maju Haderlap, kao i zbirku pesama Bugi-vugi predgrađa Mirka Kekića, toplo i bolno svedočanstvo o raznim lepotama koje u sebi kriju skoro svi rubovi gradova, uklješteni između zavere prirode u zaleđu i grada pred nosem, gde se suton posebno lepi za rđave šipke, a ljubavne posete liče na pohode tihog ubice.   

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Buku i bes, posebno paragraf u kojem Kventin Kompson poslednji put posmatra reku i početak istog poglavlja kada lomi staklo na časovniku, shvatajući da su sve bitke oduvek bile mahom zaludan posao.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Nabokovljeva Lolita. Čitao sam je preko šest meseci, u trenucima kada sam verovao da je neophodno završiti jednom započeto čitanje. Možda bi sada doživljaj bio drugačiji, ali tada jednostavno nisam video ništa uzbudljivo u Humbertovoj jurnjavi i opravdavanjima, a i stil mi se činio previše kitnjastim. 

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Selindžerov Lovac u žitu. Došao je nakon što su pubertetski i adolescentski nemiri prošli, a mislim da bih se uz njegovog Holdena (posebno) tokom gimnazijskih dana osećao manje usamljeno.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Tandem Novica Tadić – Momčilo Nastasijević, južnjačka uteha – Viljem Fokner i Kormak Makarti, a verujem da bi bilo sasvim ludo kada bi se i Pinčon odazvao.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Trudim se da ne diram tekst. Ponekada na unutrašnje strane korica ili prazne površine prvih strana zapišem broj stranice na kojem se nalazi meni značajan deo, ponekad ih fotografišem i čuvam u mobilnom.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odslužene doživotne zatvorske kazne?

Na pusto ostrvo Izabrane radove T.V. Spiveta Rejfa Larsena, knjigu koju još nisam stigao da pročitam, a sve mi se čini da bi pusto ostrvo bilo idealno mesto za takvu avanturu. U romanu je reč o porodičnoj misteriji izuzetno mladog, a darovitog kartografa T.V. Spiveta, stranice i fusnote su ispunjene očaravajućim crtežima koje je Larsen lično radio, tako da je roman i neka vrsta sasvim raznolikog, kataloškog zapisa, koji bi verovatno dobro došao u trenucima kada je čoveku u cilju preživljavanja neophodna određena vrsta kreativnog, analitičkog mišljenja. Ako bi dobijanje doživotne robije bilo pravedno, onda bih poneo Tadićevog Đavolovog druga. Kad bih već imao vremena da se spremim na takvo saputništvo, onda bi trebalo učiti od najboljeg.  

Šta trenutno čitate?

Silviju Plat – Stakleno zvono i završavam Fermaovu poslednju teoremu Sajmona Singa, knjigu koja mi je pokazala da su razlike u izazovima sa kojima se suočavaju pisci i matematičari samo formalne prirode.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.