Šta čitaju oni koji pišu: Muanis Sinanović Drago mi je da sam pročitao sve knjige koje sam pročitao. Ako su sadržale za mene bolne informacije, ipak su proširile moju svest i znanje, a to mi je bitnije od idile koja ionako nije moguća, kaže Muanis Sinanović, slovenački pisac, kritičar i prevodilac.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Najranije sećanje se veže za razne atlase i enciklopedije nad kojima sam se oduševljavao već prije početka osnovne škole. Naravno da su uglavnom sadržavali fascinantne velike slike.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

To bi verovatno bila serija dečijih kriminalnih romana koja se u Sloveniji nazivala Novohlačniki, a u Austriji Knickerbocker-bande austrijanskog pisca Thomasa Brezine.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Retko se vraćam, pošto uvek imam želju da pročitam nešto novo i čini mi se da nisam dovoljno star za vraćanje. Što je glupost, pošto imam prilično loše pamćenje. Ali volim određene pisce, naravno. Recimo da je to Ballard, jako mi se sviđa njegova kritika takozvanog kasnog kapitalizma uz distopijsku maštu, koja me podseća na moju.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Mnogo je takvih knjiga. I najvećih klasika. Često imam deficit koncentracije, prihvatim se mnogih stvari, ali rijetke završim. Pa je često tako i sa knjigama. Uzmem veći broj knjiga iz biblioteka, a pročitam možda jednu.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Drago mi je da sam pročitao sve koje sam pročitao. Ako su sadržale za mene bolne informacije, ipak su proširile moju svest i znanje, a to mi je bitnije od idile koja ionako nije moguća. Iako je knjiga bila loše napisana, naučio sam kako izgleda loše napisana knjiga.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Možda u svetu Raymonda Chandlera ili Asturiasa. Rani Holivud, noć u ranim američkim velegradovima ili tiranija, unutar koje je moguće sve.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Često zažalim kad zaboravim da ponesem neku knjigu sa sabom na put, a koju inače ne bih čitao da sam je uzeo.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Verovatno Deaf Republic Ilye Kaminskog ili Irački Hristos Hassana Blasima.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Patrick Modiano, U kafeu izgubljene mladosti ili Berlin Alexanderplatz Alfreda Deblina ili Američku pastoralu Phillipa Rotha. Voleo bi da znam da pišem o tugi i promašenim životima na takav sveobuhvatan i realističan način.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Pa recimo romani Čefurji raus i Figa Gorana Vojnovića koji su u Sloveniji skoro opšteprihvaćeni kao remek–dela, mislim na osnovu politike identiteta i jugonostalgije. Jednostavno zato što se ne radi o knjigama te razine, fali im određena lucidnost, malo manje liberalnih stereotipa i manje sentimentalnosti. Ne mislim da su to loše knjige, ali nisu remek–dela kako ih se shvata u Sloveniji.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

DeLillo. Znao sam za njega, ali ga nisam čitao. Da sam ga čitao ranije, ranije bi našao podršku i uzor u nekom tipu pisanja ka kojem naginjem.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Pozvao bi Dona DeLila, Mary Oliver, Dostojevskog, Rumija i Buzzatija.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Uglavnom sam koristio sve tri tehnike, ali sam sada prestao pošto sam ustanovio da mi ne pomažu baš ništa kod drugog čitanja… Zapravo mi se čini da više upamtim bez tih načina obeleževanja, možda je zato što tako sebi ne stvaram iluziju da ću tako nešto lakše zapamtiti. A stekao sam još jedno uverenje: ako je u knjizi nešto što me naročito interesira, to ću zapamtiti ovako ili onako.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Ako izuzmemo svete knjige, na doživotnu zatvorsku kaznu bi uzeo Wittgensteinov Logičko-filozofski traktat, a na pusto ostrvo knjigu sabrane poezije Mary Oliver.

Šta trenutno čitate?

1895, Potres Janija Virka, roman koji se događa u vreme najvećeg potresa u Ljubljani, Mi Jevgenija Zemjatina, nevjerovatnu sovjetsku sci-fi klasiku, i Telo med ekstazo in ritualom Miše Gams, teorijski rad o ulozi ponavljanja u svakodnevnom životu i religiji.

Još priloga iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” pročitajte ovde.