Šta čitaju oni koji pišu: Đorđe Ivković Ne uspevam da pročitam do kraja omiljene zbirke pesama. Ne zato što mi je žao da im ponestanu nove pesme, nego zato što me je strah da se susretnem sa još dobrih pesama. Dobra pesma razara, kaže pesnik Đorđe Ivković.

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Буквар, bukvalno, Zavodov, od Vuka Milatovića i Anastasije Ivković iz prošlog milenijuma. Pre njega su bile razne prirodnjačke enciklopedije sa slikama koje sam ocenjivao. Sve strane sa vodom i snegom dobile su 5++.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Hari Poter serijal i Dnevnici Adrijana Mola. U ono vreme na koricama Dnevnika Adrijana Mola nisam mogao da razumem šta znači ispis: Sju Taunsend. Prvo nisam ni pomišljao da je to nečije ime. Bilo mi je nemoguće da sve ono nije napisao Adrijan Mol, još manje neki Sju, ponajmanje neka Sju. Sa druge strane, nisam se mirio ni sa činjenicom što mi nikako ne stiže pismo iz Hogvortsa.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Često se vraćam grčkoj mitologiji. U pitanju je verzija Roberta Grejvsa. A još češće se vraćam srpskim epskim pesmama i Vukovim Pripovijetkama. Prava sam slovenska ovčica sa Vukom za pastira. Tako ispada da se vraćam kolektivno-nesvesnim pripovedačima.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Omiljene zbirke pesama. Ne zbog toga što mi je žao da im ponestanu nove pesme, nego zato što me je strah da se susretnem sa još dobrih pesama. Dobra pesma razara. To su zbirke Rastka Petrovića, Otoa Tolnaia, Tomaža Šalamuna, Juna Fosea, Frenka O’Hare, Oušna Vuonga, Patriše Lokvud, Aleksa Dimitrova, Marka Pogačara i mnogih drugih koje potiskujem u sećanju kao neku vrstu traume.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Više su to tekstovi koji se bave proricanjem. Proročanstva, tarot čitanja, horoskop, pa i ostale sportske, političke, fatalističke predikcije koje su stvari ljudske fikcije, a svojom se iracionalnom nametljivošću i čovečjom tvrdoglavom nadom na kraju zaista ostvaruju. Čist gaslighting. Ovo je najopipljivije kod ljudi koji veruju u horoskopske osobine. Kada pomeneš nekom zodijak-zelotu koji si znak, on ti svesno instalira paketić predrasuda. Sa druge strane, ako pročitaš neko proročanstvo i dopadne ti se ili te uplaši, nesvesno počneš da se upravljaš prema njemu. Tzv. jesam ti reko. Ima onaj kraj briljantne pripovetke Vetar od Laze Lazarevića koji me progoni do dana današnjeg i koji mi uvek unosi nemir. To je kada majka kaže Janku: A šta ja tebi, more, rekoh, a? A ko se stara za ona dva crva!

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Harija Potera. Ali baš književnog dela, onakvog kakvog sam ga ja zamislio, ne kako je prikazan na platnu. Kad sam bio na premijeri Kamena mudrosti u Sava centru, na kraju filma smo ustali i tapšali, a pomislio sam šta mi je ovo trebalo. Odgledao sam kasnije i ostale filmove iz serijala zbog tog nostalgično-mazohističkog doživljaja. Voleo bih da mogu sve da ih izbrišem iz glave.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

U trenutku kada je preporučujem nekome. Uglavnom bih da im je uvalim odmah u ruke s nadom da će ih pročitati odmah tu na mestu, a moje oduševljenje biti potvrđeno u nekome drugom.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Patrišu Lokvud (Patricia Lockwood) u originalu i mom prevodu. Do nje sam došao preko časopisa Rizom u prevodu Stevana Bradića i bio sam oduševljen. Evo jednog stiha koji je dolazio odmah na početku pesme o kradljivcu dragulja: Sunce je predsednik ovde. Ili nešto tako, ali – Sunce je predsednik! u toj sobi punoj dragulja. Aleksa Dimitrova (Alex Dimitrov), takođe: It’s Sunday and the trains run on time / but today death feels so far, it’s impossible / to go underground.
Šta čekamo?

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Objavu broja 49 od Tomasa Pinčona. Taman dužina. Jedno implodirajuće delo koje snažno ispisuje paranoju na humorističan način i oživljava svoje likove kroz apsurdne situacije. A između stranica diriguje i Maksvelov demon. Ne bi mi bilo rđavo ni da sam napisao Sampas od Ilije Đurovića.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Trenutno je to Uliks. Prešao sam nekih 200, 300 strana, ali nije uspeo da me ugrize. Pročitao sam Portret umetnika u mladosti u mladosti, i on mi je bio interesantan. Sada, petnaestak godina kasnije, čitajući Uliksa, došlo mi je da Stivena Dedalusa ćebujem. Knjiga te zapljusne nekim divnim opisima i revnošću u detaljima, ali mi ni tematika ni poetika u ovom početnom delu knjige nije bliska. Ne radi me. A koliko sam guglao, nisam jedini. Sa mnom bi se složila i strašna Virdžinija Vulf.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Harukija Murakamija. Da sam naleteo na njega ranije, razumeo bih brže da književnost može biti neopterećujuće zabavna a dobrano utemeljena u auto-fiktivnu mitologiju. To nisu romani, to su mitovi. Njegovi likovi su u teranju, gonjeni nekim iskonskim vetrom, šupljom sekirom kroz koju je nekada davno Odisej proterao strelu. Nisu to puki refleksi ljudskog mesa jednog 16. juna, već ciljanje. A sve to u savremenoj scenografiji. Razina: Itaka–Hokaido.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Ne pada mi na pamet da zovem krajnje džangrizave i introvertne manijake i maltretiram sebe sa spremanjem večere i big big talk-om. Ali kad bi mi Glif uredništvo pripretilo i dalo sredstva, poveo bih izabranike na roštilj na Zvezdaru i poneo kantu piva. Onda bismo produžili na koktele, izašli do kluba/kafane i završili na afteru. Bilo bi zanimljivo videti Rastka Petrovića, Lazu Lazarevića, Homera, Kiša i Starca Miliju polupane. Makar dovoljno da niko nikoga ne razume kad krene da razglaba o književnosti.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Beležim sve misli i citate u Notes aplikaciji na ajfonu. Nekad bacim nešto i na papir, old-school, analogno. Digitalni zapis mi je zgodan zato što mogu posle lako da nađem nešto u vezi sa delom tako što ukucam njegov naziv. Pisanje po papiru je zanimljivo zato što iziskuje fizički napor i određenu pozu i koja podrazumeva mešanje gravitacije u tvoje misli. Teže je i deluje kao koreografija. Ovakvo zapisivanje pre svega počinje od odluke da li je vredno upuštati se u sve to cimanje tela. Dobar filter. Najzad, ako se upustiš u škrabanje po papiru, misli ti postaju pokreti i zakrivljenja prostora, svečani čin. Podvlačenje, obeležavanje markerom ili kupusanje ušima, jedno je veliko laganje. Lako je staviti uvo i misliti kako si porazmislio o odeljku koji ti se svideo, a ako mu se vratiš, ne sećaš se šta taj znak podrazumeva. Teže je odlučiti se da sročiš svoju misao na telefonu, kompjuteru, papiru. To je aktivnije i korisnije čitanje, a na kraju sve svoje misli o knjigama imaš na jednom uvek pristupačnom mestu, bez obzira gde se nalazilo to delo.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odsluženje doživotne zatvorske kazne?

Na pusto ostrvo verovatno Žute strane za potpalu. Zaista ne verujem da bi mi tamo bilo do čitanja. Na doživotnoj bi možda bilo vreme za Uliksa? Ili bi to bila dodatna kazna.

Šta trenutno čitate?

Satantango od Lasla Krasnahorkaija. Sviđa mi se kako ume da prikaže učmale panonske predele i degutantne likove na zanimljiv način. Da prirodno strpa neku dodatnu situaciju u situaciju. Ima jedan lik koji u selu posmatra sve meštane i pomno zapisuje svaki njihov korak. Udesio je tako da mu sve bude po meri dok sedi na svojoj čeki, u fotelji ispred prozora. Ispred njega su sve potrepštine poređane cakum-pakum na dohvat ruke tako da ne mora da se makne. Iza njegove fotelje je đubre na sve strane, gotovo trulež i gamad. Ali on istrajava u tom svom strejt pogledu seoskog serafima i ne dozvoljava da išta promakne njegovom anđeoskom peru.

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.