Rie Kudan: Zašto sam koristila ChatGPT pri pisanju nagrađivanog romana Japanska spisateljica objašnjava šta je tačno u knjizi za koju je dobila prestižnu nagradu Akutagava napisala služeći se veštačkom inteligencijom i šta je time postigla.

„Nisam nešto posebno nezadovoljna u vezi s tim što se moje delo koristi za treniranje veštačke inteligencije“, kaže japanska spisateljica Rie Kudan. „Čak i ako ono bude kopirano, sigurna sam da će u tome osati deo mene, deo koji niko ne može da iskopira“.

Spisateljica (34) razgovara sa mnom preko zuma iz svoje kuće nedaleko od Tokija pred objavljivanje engleskog prevoda njenog četvrtog romana, Tokijski toranj empatije. Knjiga je izazvala kontroverze u Japanu, gde je osvojila prestižnu nagradu uprkos tome što ju je delom napiso ChatGPT.

Spisateljica se sporazumeva na engleskom, ali je njena prevoditeljka, Džesi Kirkvud, takođe onlajn, i prevodi pitanja i odgovore kad se ukaže potreba za tim. U središtu Tokijskog tornja empatije je japanska arhitektkinja, Sara Mašina, angažovana sa zadatkom da izgradi kulu za smeštaj osuđenih kriminalaca. Ta kula predstavljaće ono što jedan od likova, ne bez ironije, zove „izuzetnom slobodoumnošću japanskog naroda“, pošto će u njoj prestupnici biti pažljivo i udobno smešteni.

U romanu se Sara, i sama žrtva nasilnog zločina, pita da li je ovaj empatični pristup kriminalcima prikladan. Da li takva saosećajnost odlikuje japanskog društvo i u stvarnosti?

„Ona definitivno preovlađuje“, kaže Kudanova. Jedan od snažnih podsticaja da napiše roman, dodaje, bilo je ubistvo premijera Šinzo Abea u julu 2022. „Osoba koja ga je ubila dospela je u centar pažnje u Japanu, a njegovo poreklo izazvalo je mnogo saosećajnosti u narodu. On je odrastao u veoma religioznom domaćinstvu, bila mu je uskraćena sloboda. Dugo mi je ta ideja bila na pameti i, kada je došlo vreme za pisanje romana, ponovo se pojavila kao deo procesa“.

Pitanje odnosa javnosti prema kriminalcima provlači se kroz celu knjigu, na ozbiljan i na satiričan način. Potencijalni stanari tornja moraju da prođu „test empatije“ da bi se odredilo da li zaslužuju saosećanje („Da li su vaši roditelji bili nasilni prema vama? – Da / Ne / Ne znam), a konačnu odluku donosi veštačka inteligencija.

Tokijski toranj empatije je, kada je objavljen 2024. godine, osvojio nagradu Akutagava za debitante ili autore u usponu. Bila je „oduševljena“, kaže, ali joj je i „laknulo, pošto se, kad debitujete kao pisci, javlja konstantan pritisak da osvojite ovu nagradu“. Dve godine ranije bila je nominovana za knjigu Učenica, ali je nije osvojila. „Osećala sam se kao da ću izneveriti ljude time što nisam osvojila nagradu i nisam želela da mi se to ponovo dogodi. Znate, ta nagrada vas posle prati ceo život“.

Ali knjiga je privukla pažnju i zato što je Kudanova rekla da ju je delimično – precizirana je brojka od 5 odsto, iako sad kaže da je otprilike toliko – napisala koriseći se veštačkom inteligencijom. To, kaže mi, obuhvata delove romana koji su predstavljeni kao prepiska lika sa ChatGPT-jem. Ali Kudanova je takođe „dobila dosta inspiracije“ za roman iz „prepiske sa veštačkom inteligencijom, pošto je shvatila da ona na interesantne načine odražava proces čovečjeg razmišljanja“. Drugim rečima,  Kudanovoj nije bila namera da koristeći veštačku inteligenciju prevari čitaoce, nego da nam pomogne da vidimo njene posledice.

Jedan od likova sažaljeva četbota, „osuđenog na isprazan život beskrajnog bljuvanja jezika koji mu je zadato da izbljuje a da čak nikada i ne razume šta taj pačvork iskopiranih i prenetih reči drugih ljudi uopšte znači“.

Strahuje li Kudanova od toga da će veštačka inteligencija zameniti žive ljude od pera? „Možda će u budućnost to moći da se dogodi, ali sada nema šanse da veštačka inteligencija napiše roman bolji od čoveka koji piše“. Tokijski toranj empatije je kod čitalaca u Japanu „privukao pažnju zbog korišćenja veštačke inteligencije. Ali fokus je, pre svega, bio na samom jeziku koji je i pokrenuo raspravu; kako promene u jeziku u poslednjih nekoliko decenija utiču na način na koji ljudi nešto vide“. A to čini ključnu temu u središtu knjige Rie Kudan. Tokijski toranj empatije zaista je sav u jeziku, a on u knjizi nije samo stvar toga kako se izražavamo, nego i kako se razotkrivamo. „Reči nam određuju stvarnost“, kaže jedan od likova.

Ključna rasprava u romanu tiče se sve rasprostranjenije katakane u Japanu, to jest pisma korišćenog za pisanje izvedenica iz stranih jezika. Reči prenete katakanom (nasuprot hiragana pismu i kanđi slovnim znacima, koji se koriste za pisanje tradicionalnih japanskih reči) podsećaju na transliteraciju engleskog – “negurekuto” za neglect, “fōrin wākāzu” za foreign workers – i japanskom uhu zvuče „blaže, eufemističnije“ nego tradicionalne reči na kanđiju, a uz njih može da se izbegne i „diskriminativna oštrica fraze“. Lik Sara misli da „Japanci teže tome da napuste sopstveni jezik“. Njen momak želi da „zaustavi to grozno širenje katakane“.

Ali to zaustavljanje nije lako, a verovatno nije ni moguće. Kudanova objašnjava da, dok starije generacije ponekad biraju katakanu umesto kanđija, ili obrnuto, za mlađe generacije, poput njene (rođena je 1990. godine) katakana je „postala standard koji se ne dovodi u pitanje“.

Nije to tek akademski ili kulturološki detalj, nego gorući politički problem današnjeg Japana. Na izborima u Japanu prošlog meseca, ekstremna desničarska partija Sanseito je na talasu podrške osvojila 14 mesta u gornjem domu parlamenta, gde je do sada imala samo jedno. Stranka je u kampanju ušla pod sloganom koji se prevodi kao „Japanski narod pre svega“, u čemu odjekuje „Amerika pre svega“ Donalda Trampa i MAGA-e. Uspeh te partije pojačao je strahove od reakcija i protesta protiv stranaca. Da li je raznolikost na ceni u Japanu?

„Nažalost“, kaže Kudanova, „realnost je takva da razolikost ne prihvataju oberučke baš svi Japanci. Pre 12 godina sam imala momka stranca i upoznala sam ga sa svojim roditeljima. Moja majka bila je krajnje nesrećna. Paničila je. To je možda i ponajveći šok u mom dosadašnjem životu, to što sam videla da moja rođena majka tako reaguje. Nikada nisam pomislila da je ona neko sklon diskriminaciji stranaca. Postoje oko vas ljudi za koje nikada ne biste rekli da imaju takve nazore, a zapravo imaju. Mnogi Japanci znaju kako da se postave tako da se to (neprihvatanje raznolikosti) naoko ne vidi. Ta diskrepancija između onoga što ljudi misle i onoga što govore je karakteristična crta“.

Ovo nas vraća jeziku i tome kako on može i da prikriva i da otkriva. U svom sloganu „Japanci na prvom mestu“, objašnjava Kudanova, stranka Sanseito koristi katakana reč za „prvom mestu“ umesto tradicionalne kanđi reči. „Korišćenjem pandan na katakani“, kaže ona, „mnoštvo negativnih asocijacija zamenjuje se onim neutralnim. Ne izazivaju ljude na isti način“.

To, drugim rečima, zvuči kao neka vrsta slatkorečivog odbijanja? „Da, da. Oni tačno znaju šta rade. I zato takvo korišćenje katakane zahteva da budemo pažljivi“, zaključuje Rie Kudan. „Kad neko koristi katakanu, trebalo bi da se zapitamo: šta je to što pokušava da sakrije?“

Piše: Džon Self
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još i zašto Noam Čomski misli da je ChatGPT opasan, zatim kako je jedan izdavač zatvorio konkurs za kratku priču jer je bio zatrpan generisanim tekstovima, kao i odeljak iz knjige o pokušaju čoveka i algoritma da naizmenično pišući sastave književno delo.