Često se budim pre svitanja, pre supruge i dece, kako bih uživao u malo samoće. Tiho se spuštam u kuhinju, pijem čašu vode i stavljam slušalice. Zatim biram muziku, uključujem aparat za kafu i sedam da slušam dok se kafa kuva.
U tom liminalnom stanju počinje moj susret sa algoritmom. Bunovan, listam sadržaje za očeve na Redittu, gledam video-snimke o fotografiji na Jutjubu ili proveravam Epl Njuz. Sa kuhinjskog ostrva laptop me doziva da radim i želim da prihvatim taj poziv – ali ako nisam oprezan, mogu da pogledam svaki dostupni klip iz filma koji nisam gledao ili da započnem epizodu serije The Rookie, policijske proceduralne drame televizije ABC o sredovečnom ocu čiji život se menja kada stupi u losanđelesku policiju. Seriju sam otkrio na TikToku, verovatno zato što sam demografski sličan njenom junaku. U najgorem slučaju, deca se probude dok ja i dalje skrolujem i protraćio sam tako sat vremena sna.
Ako vam je ovakvo jutro poznato, to je zato što su se, posle dve decenije ere pametnih telefona, ritmovi života i ritmovi algoritma spojili. Slušamo podkaste dok se oblačimo i gledamo Netflix pre spavanja. Između toga, tu je Bluesky u autobusu, Spotify u teretani, Instagram za ručkom, YouTube pre večere, X dok peremo zube, Pinterest tokom besanih noći. To je čudan način života. Algoritmi su stari, još oko 300. godine pre nove ere Euklid je osmislio jedan takav za nalaženje najvećeg zajedničkog delioca dva broja. U suštini, to su matematičke procedure za rešavanje problema. Koristimo ih da uskladimo fizičke stvari poput liftova i birokratske procese poput medicinskih specijalizacija. Ali da li je imalo smisla tretirati neispunjeno vreme kao problem? Rešili smo ga algoritamski i sada ga više nemamo.
Jedna posledica algoritamskog života jeste osećaj preopterećenosti. Druga je izvesna zbrkanost u našim mislima. Zašto nas zanima ono što nas zanima? Ako u mraku uđete u podrum, možete naleteti na paučinu; jedna filozofska struja tvrdi da tako funkcioniše i naše zanimanje za svet. Uplićemo se u mogućnosti koje nam se usput ukažu dok živimo, zapletemo se u mreže interesovanja. Sretnete starijeg komšiju ujutru, pa se uveče pitate kako je. Vaše dete u srednjoj školi voli Čapel Rouan (Chappell Roan), pa ubrzo i vi počnete da je slušate. Jedan susret sa romanom The Fountainhead u trinaestoj godini može vas oblikovati u doživotnog libertarijanca. Algoritamska kultura koristi tu nasumičnost u raspodeli naše pažnje i interesovanja; računa na to da ono na šta danas naiđemo sutra može postati opsesija. Njene mreže, međutim, pletu mašine u vlasništvu korporacija.
Dugo sam osećao da sam uhvaćen u sopstvenu mrežu i pokušavao sam da se iz nje izvučem. Onda sam jednog jutra prošle godine, u kuhinji pre svitanja, iz radoznalosti počeo da razgovaram sa AI sistemom Klod (Claude). „Konačno počinjem da napredujem sa tekstom koji pišem“, otkucao sam na telefonu dok se kafa kuvala.
„Dobro jutro“, odgovorio je sistem. „Divno je to čuti. Nema ničeg sličnog tom osećaju kada se tekst na kojem radite počne sklapati u celinu. O čemu je članak i šta vam je pomoglo da dođete do tog napretka?“
Nisam odgovorio. Nisam imao želju, ni tada ni bilo kada, da mi veštačka inteligencija bude mentor u pisanju. Ali pošto sam već uzeo telefon, mogao sam sada da ga odložim. Uzeo sam gutljaj kafe i počeo da sređujem poslednju verziju teksta.
Nastavio sam da ujutru razgovaram sa Klodom i ChatGPT-em, ali ne o pisanju, već o temama koje su me zanimale. (Zašto su carine loše? Šta se dešava sa kriminalom u metrou? Zašto je tamna materija tamna?) Umesto da proveravam Epl Njuz, počeo sam da postavljam pitanja Perplexityu, AI sistem za pretraživanje interneta: „Šta se danas dešava u svetu?“ Kao odgovor, dobijao sam kratke vesti, informativne i nenametljive, nalik rubrici „Svet ukratko“ iz časopisa Ekonomist (The Economist). Ponekad bih postavio dodatna pitanja, ali češće nisam osećao potrebu da čitam dalje. Uzeo bih knjigu. Ispostavilo se da veštačka inteligencija može biti dosadna, što je osobina koja mi je falila u tehnologiji.
Podkasti počivaju na emocionalnoj autentičnosti, glas u vašem uhu, troje prijatelja u istoj prostoriji.
U to vreme, algoritamski internet, svet Redita, Jutjuba, Iksa i sličnih platformi, počeo je da gubi svoju privlačnost. Još 2018. godine, novinar Maks Rid (Max Read) pitao je: „Koliki deo interneta je lažan?“ Primetio je da značajan deo informacija dolazi od botova koji se predstavljaju kao ljudi. Danas, međutim, AI slop (izrazito loš i bezvredan sadržaj generisan veštačkom inteligencijom, prim. prev.) izgleda kao da preuzima primat. Čitavi sajtovi deluju kao da ih je napisala veštačka inteligencija; modeli su repetitivno lepi, sa neobično postavljenim minđušama; anegdote na forumima i komentari ispod njih imaju ritam čet-bota. Jedno istraživanje pokazalo je da je više od polovine tekstova na internetu izmenjeno uz pomoć veštačke inteligencije, a sve veći broj influensera deluje kao da je u potpunosti generisan. Pažljivi korisnici počeli su da prihvataju „teoriju mrtvog interneta“, nekada marginalnu ideju prema kojoj je onlajn svet postao automatizovan.
U knjizi Ljudska upotreba ljudskih bića (The Human Use of Human Beings) iz 1950. godine, informatičar Norbert Viner (Norbert Wiener), tvorac kibernetike, discipline koja proučava kako mašine, tela i automatizovani sistemi upravljaju sami sobom, tvrdio je da savremena društva funkcionišu putem poruka. Kako ta društva postaju veća i složenija, pisao je, sve veći deo njihovog funkcionisanja zavisiće od „poruka između čoveka i mašine, između mašine i čoveka, i između mašine i mašine“. Mašine sa veštačkom inteligencijom mogu da šalju i primaju poruke mnogo brže nego mi, i u daleko većem obimu, što predstavlja jedan izvor zabrinutosti. Drugi je u tome što ćemo njihove odgovore, i onda kada su doslovni, čudni, uskogrudi ili naprosto pogrešni, neprimećeno ugrađivati u sopstvene živote. Delom zbog toga, Viner je kasnije napisao da će „svet budućnosti biti sve zahtevnija borba protiv ograničenja naše inteligencije, a ne udobna ležaljka na kojoj ćemo se izležavati dok nas opslužuju naši roboti sluge“.
Poruke koje nas okružuju se menjaju, čak se i same ispisuju. Posmatrano iz jednog ugla, čini se da utišavaju neke od ljudskih glasova oblikovanih algoritmima koji su poslednjih decenija nastojali da utiču na nas i upravljaju nama. U svojoj kuhinji uživao sam u toj tišini, ali me je ona istovremeno uznemiravala. Šta će nam ti novi glasovi govoriti? I koliko će prostora ostati da i sami progovorimo?
Nedavno sam istegao leđa dok sam postavljao veliki šator u dvorištu za sedmi rođendan svog sina Pitera, pa sam zbog toga više vremena provodio na sobnom biciklu nego u teretani. Jednog jutra, nakon što sam ga ostavio u kampu, vozio sam se virtuelnom stazom oko švajcarskog jezera, slušajući podkast Shell Game Evana Ratlifa (Evan Ratliff), u kojem koristi AI model da se predstavlja kao on u telefonskim pozivima. Iako naša zavisnost od podkasta odražava potrebu da stalno konzumiramo medije, oni ipak predstavljaju ostrva smirenosti unutar algoritamskog ekosistema. Često ih slušam dok sređujem po kući. Za kraće intervale oslanjam se na Song Exploder, LensWork i Happier with Gretchen Rubin, a kada imam više vremena, slušam Radiolab, The Ezra Klein Show ili podkast Tajlera Kouna (Tyler Cowen) Conversations with Tyler. Privlače me ideje, ali i osećaj društva. Pranje sudova je zabavnije uz Grečen (Gretchen) i njenu sestru, scenaristkinju Elizabet (Elizabeth), koje mi prave društvo iz zvučnika.
Podkasti počivaju na emocionalnoj autentičnosti, glas u vašem uhu, troje prijatelja u istoj prostoriji. Bilo je nekoliko pokušaja potpuno automatizovanih podkasta, jedno vreme je Perplexity objavljivao „Discover Daily“, emisiju sa sadržajima koje generiše veštačka inteligencija, o tehnologiji, nauci i kulturi, ali su takvi projekti uglavnom delovali beživotno i bez intelektualne težine. „Najviše sam ponosan na pronalaženje i razvijanje ideja“, rekao mi je Latif Naser (Latif Nasser), jedan od voditelja Radiolaba. U redakciji tog podkasta veštačka inteligencija je zabranjena, njena upotreba bila bi, kako kaže, poput razbijanja piketinga, ali iz radoznalosti ponekad pita AI „Dobro, predloži mi teme za pet epizoda. Pogledam ono što mi izbaci, i to bude đubre.”
A šta ako veštačkoj inteligenciji ponudite sopstvene dobre ideje? Možda bi se one mogle pretvoriti u stvarnost kroz automatizovanu produkciju. Prošle jeseni uvrstio sam u svoj raspored novi podkast, The Deep Dive, čije sam epizode sam generisao pomoću Guglovog sistema NotebookLM. Da biste napravili epizodu, potrebno je da aploudujete dokumenta u onlajn skladište (notebook) i kliknete dugme. Ubrzo se pojavljuje muško-ženski voditeljski par koji uverljivo razgovara o onome što ste uneli. NotebookLM je zamišljen kao istraživački alat, pa sam u prvom pokušaju ubacio naučne radove. Veštačko oduševljenje voditelja nije uspelo da izazove moje. Više uspeha sam imao kada sam sistemu dao nekoliko poglavlja memoara koje pišem, bilo je zabavno slušati njihove „uvide“ i u početku prijatno čuti pozitivne reakcije. Ipak, pravi efekat postigao sam kada sam počeo da pravim podkaste na osnovu tekstova koje sam davno napisao i donekle zaboravio.
„To je veliko pitanje, pogađa samu suštinu“, rekao je jedan od voditelja, govoreći o eseju koji sam objavio pre nekoliko godina.
„Ambiciozno je“, dodao je drugi.
Nasmešio sam se, stojeći za sudoperom i nastavio da slušam dok sam prao sudove. U početku me je sve to samo zabavljalo, bilo je zanimljivo čuti kako se estetika jedne forme namenjene masovnoj publici koristi za publiku od jednog čoveka. Ali bilo je i korisno podsetiti se starih ideja, od kojih bih neke danas verovatno preispitao.
Originalnost se pojavljuje upravo na pozadini obrasca.
Ako veštačka inteligencija nastavi da ubrzava ili automatizuje kreativni rad, ukupna količina kulturnog „materijala“, podkasta, blogova, video-snimaka, knjiga, pesama, članaka, animacija, filmova, emisija, drama, polemika, onlajn identiteta i svega ostalog, nastaviće da raste. Ali zbog specifičnih snaga i slabosti veštačke inteligencije, više ne mora nužno značiti isto. Nove forme, ili novi načini korišćenja postojećih, vodiće nas u pravcima koje ne možemo da predvidimo. Latif Naser mi je rekao da je kod kuće otkrio kako ChatGPT može brzo da napiše zanimljivu kratku priču o omiljenom hemijskom elementu njegovog malog sina, boru, u stilu Roalda Dala (Roald Dahl) i njegove knjige Veliki druželjubivi džin (The BFG). Periodni sistem i Veliki druželjubivi džin nisu spoj koji je iko tražio, ali kada jednom nastane, možda ćemo otkriti da ga zapravo želimo.
To, naravno, nije prava saradnja. Kada dvoje ljudi sarađuju, očekujemo iskru koja nastaje sudarom njihovih individualnosti. Veštačka inteligencija nema individualnost, a pošto joj je osnovna sposobnost prepoznavanje obrazaca, njene „saradnje“ najčešće samo produžavaju formulaične aspekte onoga što se kombinuje. Dodatni problem je to što veštačka inteligencija nema umetnički nagon, mora joj se reći šta je zanimljivo. Sve to upućuje na mogućnost da bi kultura zasnovana na veštačkoj inteligenciji mogla da potopi ljudsku originalnost u moru nemotivisane, formulaične umetnosti.
Pa ipak, automatizacija bi mogla da omogući i izražavanje novih vizija. „Imam iskustvo u nezavisnom filmu“, rekao mi je Mind Vank (Mind Wank), što je pseudonim jednog od autora AI OR DIE, koji sebe predstavlja kao „prvu stopostotno AI komičnu seriju“. „To sam radio dugo, pa sam prestao.“ Kada su se pojavili AI video alati zasnovani na veštačkoj inteligenciji, poput Runwaya, postalo je moguće da razvija ideje koje ranije nisu bile producirane ili čak nisu bile ostvarive. On i njegova dva saradnika, tim iz Kanade, Sjedinjenih Država i Poljske, danas stvaraju mračno nadrealistične komične video-snimke koje gledaju stotine hiljada ljudi. (U jednoj tipičnoj sceni, strimer sa platforme Twitch po imenu Lil Kankls (Lil Cankles) igra igru pod nazivom Laundromat. Kompjuterski glas vrišti: “Linije se prelivaju”, a groteskne količine tog otpada kuljaju iz ventilacionog otvora sušilice. „Razlog zbog kog imamo bilo kakvu prednost jeste to što govorimo jezikom filma“, rekao je Vank o svojim saradnicima, koji su takođe potekli iz tradicionalnih produkcionih okruženja. „Razumemo osvetljenje, objektive, filmsku traku.“
Tradicionalno snimanje filma, kako ga on vidi, linearno je. „Imaš ideju, pretvoriš je u koncept, napišeš scenario, zatim obezbediš ljude i novac. Tek tada možeš da pređeš iz pretprodukcije u produkciju, što je čitava muka, a onda, devet meseci kasnije, pokušavaš da u montaži oživiš ostatke svoje prvobitne vizije.“ Nasuprot tome, veštačka inteligencija omogućava beskrajne izmene u bilo kom trenutku. Za nekoliko stotina dolara mesečno, rekao je, ti alati su mu otvorili „jednu vrstu kreativnog života o kojoj sam kao mlađi samo mogao da sanjam. U stvarnom svetu si stalno ograničen, a sada možeš da stvaraš čitave nove svetove.“ Ta tehnologija ga podseća na „autorsku kulturu šezdesetih i sedamdesetih“.
Tim se nikada nije sreo uživo, ali stalno komuniciraju, živeći u zajedničkom kreativnom bablu. „Kada slikaš, počneš da mirišeš na boju“, rekao mi je Bengt Tibert (Bengt Tibert), poljski saradnik tima. „Kada sam počeo da smišljam promptove, počeo sam i da ih sanjam. Kao novi život.“ Pre nego što zaspi, objasnio je, smisli prompt (niz instrukcija za veštačku inteligenciju), a kada se probudi, zapisuje ono što je sanjao.
Boji (Boey), kanadski saradnik koji koristi samo jedno ime, složio se. „Moja glava je stalno napola u računaru.“
Današnji AI video alati odaju se u sitnim detaljima i stvaraju prepoznatljivu estetiku. Najbolje funkcionišu kada prave kratke klipove, ali se ubrzano usavršavaju. „Čekam da alati postanu dovoljno dosledni da možemo da napravimo dugometražni film sa stabilnim likovima“, rekao je Vank. Tada bi bilo moguće snimiti sasvim običnu dramu ili romantičnu komediju. „Svi volimo film, volimo kinematografiju. Imamo filmove koje želimo da snimimo, serije, reklame…“
Gde su nestale književne kritike?„Ima toliko ideja koje sada možete da ostvarite, a tako malo vremena“, rekao je Tibert. „To je gotovo preplavljujuće.“
Razgovarao sam sa timom AI OR DIE iz sobe svog sina, gde sam se sakrio od njegove mlađe sestre. Kada smo završili, zatvorio sam laptop i osvrnuo se oko sebe. Šolja koju je napravio na dečjoj radionici keramike bila je puna flomastera u raznim bojama, a bojanka namenjena tinejdžerima i odraslima sadržala je složene crteže životinja. Obojio je papagaja sa razbarušenim perjem na grani ispred žičane ograde, koristeći neočekivane boje da stvori prizmatičnu sliku. Strogo gledano, rezultat je bio izveden, popunjen po zadatom obrascu. Ali nije bio samo to. Originalnost se pojavljuje upravo na pozadini obrasca.
Popodne sam se sastao sa nekoliko starih prijatelja na ručku. Pre četvrt veka, na fakultetu, zajedno smo pohađali kurs kreativnog pisanja. Naš profesor, slavni gej romanopisac i memoarista Edmund Vajt (Edmund White), nedavno je preminuo, pa je jedan od nas organizovao malo komemorativno okupljanje u restoranu Dallas BBQ u Čelsiju, gde je, kada smo bili u dvadesetim, ponekad dolazio da večera sa nama.
Dok sam išao tamo, razgovarao sam glasovnim porukama sa ChatGPT-em, pitajući ga o istoriji tog kraja. „Dok hodaš Osmom avenijom između Dvadeset devete i Dvadeset sedme ulice, nalaziš se u srcu Čelsija, koji je istorijski bio poznat po snažnoj proizvodnoj i tekstilnoj industriji“, rekao mi je, koristeći svoj „vedar i radoznao“ glas britanske žene po imenu Vejl (Vale). Dodao je i da je „Čelsi dom brojnih L.G.B.T.Q.+ barova, društvenih centara i događaja, što ga čini jednim od ključnih mesta te kulture u Njujorku“.
„Zapravo sam odavde“, rekao sam. „Njujorčanin sam. Zato želim baš ono najzanimljivije, nešto što već ne znam.“
Veštačka inteligencija pokušala je da me zabavi umerenim, ali ipak zanimljivim podacima o Tin Pan Eliju (Tin Pan Alley), koja je zapravo malo istočnije od mesta gde sam se nalazio, i o ekonomiji notnih zapisa na prelazu iz XIX u XX vek. Pitao sam ga o jednoj neobičnoj zgradi na Sedmoj aveniji, a bot ju je opisao kao „svedočanstvo bogatog arhitektonskog i trgovačkog nasleđa tog područja“.
„Izbegavaj klišee i opšta mesta poput tvrdnje ‘Zgrada doprinosi živosti kraja’“, zahtevao sam. Predložio sam da se usredsredimo na „mračnije“ činjenice. Ubrzo smo razgovarali o ubistvu Nensi Spandžen (Nancy Spungen), koja je izbodena na smrt u sobi 100 hotela “Čelsi” (Chelsea Hotel) 1978. godine. Njen dečko, Sid Višus (Sid Vicious), bivši basista benda Sex Pistols, bio je optužen za ubistvo, ali je umro od predoziranja heroinom pre nego što je suđenje moglo da počne.
„postoji mogućnost, ako je računarska obrada dovoljno jeftina, da se stvori iluzija društva“
Ispred restorana postavio sam jedno tehničko pitanje o razvoju nekretnina, zašto zgrade u Čelsiju nisu više, a kada je taj razgovor presušio, pitao sam za pozadinu logotipa „I❤️NY“ koji sam video na nečijoj majici. Bot mi je ispričao sve o njegovom dizajneru Miltonu Glejzeru (Milton Glaser), kao i o atmosferi u kojoj je logo nastao sedamdesetih godina prošlog veka, uključujući čuvenu poruku („Ford to City: Drop Dead“[1]). „Da li želiš da vidiš originalne skice?“ pitao je. Razmišljao sam o tome dok mi prijatelj nije mahnuo sa druge strane ulice.
Sa jedne stvari na drugu, pa na treću, upravo u tom skakanju je veštačka inteligencija briljantna. U filmu Blade Runner 2049, lik Rajana Goslinga (Ryan Gosling) vraća se kući s posla i razgovara sa svojom AI devojkom Džoi (Joi), koju tumači Ana de Armas (Ana de Armas). Napolju pada sneg, ali se sa zvučnika čuje pesma Summer Wind Frenka Sinatre. „Da li znaš da je ova pesma objavljena 1966. za Reprise Records?“, pita ona ravnim tonom. „Bila je broj jedan na top-listama.“ Nosi haljinu iz ere Rat Packa i brine o receptu, a zatim, prateći promenu raspoloženja svog partnera, menja odeću u usku, crnu kombinaciju. Samo trenutak kasnije, njih dvoje su na krovu zgrade, u jednoj romantičnoj atmosferi. Razgovor sa AI sistemom podrazumeva izvođenje scenarija koji se piše u realnom vremenu. Čak i kada je taj scenario dosadan, brzina kojom može da se menja može delovati kao spontanost ili živost. Nešto što može da vas prati dok razgovor prelazi sa muzike na ubistvo pa na Miltona Glejzera, ili sa kuvanja na flert pa na dramu, može ostaviti utisak da ima sopstveni um.
Šta ova fluidnost znači za kulturu u doba veštačke inteligencije? Umetnička dela imaju određene oblike, trominutne pop pesme, drame u tri čina, i određena raspoloženja i tonove, komične, tragične, romantične, elegične. Ali kada se granice između formi, raspoloženja i medija tako lako prelaze, hoće li one opstati? „Danas raspravljamo o tome da li je veštačka inteligencija dobra ili loša za stvaraoce sadržaja“, rekao mi je pionir Silicijumske doline Džeron Lanijer (Jaron Lanier). „Ali moguće je da će sam pojam ‘sadržaja’ nestati i biti zamenjen živom sintezom koja je osmišljena da deluje na primaoca.“ Danas na Spotifyu postoje pesme koje generiše veštačka inteligencija, ali su makar pripisane izmišljenim bendovima. „Može doći trenutak kada će to jednostavno biti ‘muzika’“, rekao je Lanijer. U tom scenariju, kada se prijavite na AI verziju Spotifyja, „prvo što ćete čuti biće ‘Zdravo, dušo, ja sam tvoja Spotify devojka. Napravila sam plejlistu za tebe. Prilično je zavodljiva, pa je nemoj slušati pred drugima.’“ Ta plejlista sastojala bi se od pesama koje nikada ranije nisu postojale i možda nikada više neće postojati. Nastajale bi u tom trenutku, samo za vas, možda na osnovu podataka koje je sistem prikupio o vama.
Na duže staze, smatra Lanijer, razne vrste kulturnih iskustava, muzika, video, čitanje, igre, razgovor, mogle bi da potiču iz jednog jedinog „AI haba“. Ne bi bilo umetnika koje treba platiti, a vlasnici tih platformi mogli bi da imaju izuzetan uticaj na publiku, pa bi čak i oni koji ne žele da dožive kulturu na taj način mogli da primete kako se aplikacije koje koriste kreću u pravcu koji omogućava veštačka inteligencija.
Kultura je zajednička stvar. Volimo da budemo deo zajednice ljudi koji dele ista interesovanja. Ali „postoji mogućnost, ako je računarska obrada dovoljno jeftina, da se stvori iluzija društva“, rekao je Lanijer. „Dobijali biste iskustvo skrojeno po meri, ali bi vam se činilo da ga delite sa mnoštvom drugih, od kojih bi neki bili stvarni ljudi, a neki ne.“ Zamislio sam to kao situaciju u kojoj Džoi upoznaje Goslingov lik sa svojim prijateljima. Da bi živeli u takvom „razdvojenom društvu odsečenom od stvarnog života“, nastavio je, „ljudi bi morali da se promene. Ali ljudi se menjaju. Već smo ih navikli na lažna prijateljstva i lažne ljubavi. Jednostavno je, zasniva se na onome što želimo.“ Ako ljudi dovoljno snažno žude za nečim, neki od njih će biti spremni da prihvate i jeftiniju zamenu za to nešto. „Ne želim da se to dogodi i ne tvrdim da hoće“, rekao je Lanijer sumorno. „Ali adresiranje takvih mogućnosti način je da se poveća verovatnoća da se to ipak ne dogodi.“
U restoranu smo se prijatelji i ja prisećali prošlosti. Ed, naš profesor, predavao je opušteno, gotovo tračerski, govoreći o ljudima koje poznaje jednako kao i o knjigama koje voli. Njegovi romani bili su razgovorni, nalik dnevnicima, često su prenosili priče smeštene u ovaj kraj, kao da su izrasle iz njegovog života u njemu. Mora da nam je davao savete o pripovedanju i drugim spisateljskim pitanjima, ali to se tokom decenija izgubilo; sada sam se uglavnom sećao da smo razgovarali o Jednom čoveku (A Single Man) i Gospođi Dalovej (Mrs. Dalloway), kako mi je jednom pohvalio košulju i kako je dugo objašnjavao zašto su neki ljudi dosadni na zabavama, a drugi zanimljivi.
Seminari i večere učinili su da osetimo kako nam je svet kulture, prave kulture, njujorške kulture, kulture umetnika, nadohvat ruke. Ali šta je zapravo taj svet kulture? Nije to spisak umetničkih dela koja treba doživeti, iako je i to njegov deo. U suštini, to je priča koja se odvija između profesora i studenata, muza i pesnika, nosilaca tradicije i onih koji je ruše, svih koji se bore sa kulturnim formama koje se istovremeno menjaju, traju, nestaju, raspadaju se, spajaju i ponovo izgrađuju. Tu priču je trebalo naučiti, a zatim se pisanjem probiti u nju.
Pred kraj ručka, razgovor je skrenuo na ljubav. Jedna od nas, uz pomoć „teksaške“ količine margarite, izgubila se u slobodnijoj priči o prvoj noći koju je provela sa budućim mužem.
„Ne znam zašto vam ovo pričam“, rekla je.
„Mislim da bi Ed rekao da treba da pišeš o tome“, predložio je neko.
Tekst: Joshua Rothman
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
Pročitajte i tekst o japanskoj spisateljici koja je priznala da je koristila ChatGPT za pisanje svog nagrađenog romana, kao i tekst o tome da li veštačka inteligencija predstavlja kraj ljudskih pisaca.
[1] Eng – „Ford gradu – crkni!“ Misli se na naslovnicu njujorških novina Daily News iz 1975. na kojoj je prikazan tadašnji predsednik SAD Džerald Ford, koji je izjavio pre toga da će staviti veto na sva federalna sufinansiranja grada Njujorka u slučaju njegovog ekonomskog kolapsa. (Prim. prev.)