„Ponekad se osećam slomljeno od težine posla“; „Koliko sam lud što sam se uopšte upustio u ovo!“; „Čovek mora da bude majstor asketizma da bi sebi nametnuo ovakve muke“; „Iskreno, ne mogu više.“ Tako se Gistav Flober žalio svom prijatelju Ivanu Turgenjevu na svoj roman u nastajanju Buvar i Pekiše. Ubija ga. I zaista, umreće pre nego što će ga završiti; knjiga je objavljena posthumno, 1881. godine, nakon nekoliko godina mukotrpnog rada. Ali ovo jadikovanje ukazuje na nešto čudnije od uobičajene spisateljske frustracije: u Floberovom poduhvatu postoji neka neljudska dimenzija, kao da je ručno pokušavao da oponaša nekakav „FloberGPT”.
Buvar i Pekiše govori o dvojici službenika prepisivača koji napuštaju svoje poslove i povlače se na selo nakon što jedan od njih, Buvar, nasledi skromno bogatstvo. Tamo se prepuštaju nezasitoj intelektualnoj radoznalosti i započinju niz istraživanja koja obuhvataju čitav spektar ljudskog znanja – iako, uprkos obimnom čitanju, nikada ništa zaista ne uspevaju da shvate. To je komedija apsolutnog znanja, delo eksperimentalnog ili avangardnog tipa, nalik na enciklopediju više nego na realistički roman; Flober ga je nazvao „kritičkom enciklopedijom u obliku farse“ (une encyclopédie critique en farce).
Ogromni istraživački projekat glavnih junaka može se meriti jedino sa onim samog autora: Flober je tvrdio da je pročitao oko 1500 knjiga pripremajući ovaj roman. Da bi se stekao utisak o širini tog poduhvata, dovoljno je reći da se dvojac u svojim istraživanjima bavi: poljoprivredom, baštovanstvom, pravljenjem alkoholnih pića (jedan neprocenjiv trenutak odnosi se na njihov neuspešni pokušaj da stvore ultimativni napitak, „Buvarin“), hemijom, anatomijom, fiziologijom, medicinom, astronomijom, prirodnom istorijom, geologijom, arheologijom (uključujući vrlo detaljan deo o keltskoj arheologiji), francuskom istorijom, rimskom istorijom, opštom istorijom, književnošću, gramatikom, estetikom, politikom, političkom ekonomijom („Hajde da pronađemo najbolji sistem!“), ljubavlju, gimnastikom, mezmerizmom, hipnozom, spiritualizmom, filozofijom, logikom, metafizikom, religijom, hrišćanstvom, budizmom, frenologijom i pedagogijom – pri čemu odgajaju dvoje napuštene dece kao pedagoški eksperiment. U začuđujućem nagoveštaju Kafkinog Zamka (iako za to nemam dokaza, voleo bih da verujem da je Kafka napravio namernu aluziju), poslednje zanimanje koje isprobavaju pre nego što roman sklizne u beleške i skice jeste – geometar. Svaki poduhvat završava se fijaskom ili dosadom, ali to nikada ne obeshrabruje ove nepopravljive entuzijaste. „Osim toga, šta jedan neuspeh uopšte dokazuje?“ – rečenica je sa skoro samog kraja romana. Njihovi neuspesi, promašaji i razočaranja samo ih podstiču da započnu nova istraživanja.
monstruoznost Floberove enciklopedije u formi romana leži u jednom mnogo jezivijem efektu: jezik se pojavljuje kao anonimna i autonomna sila, diskurs Drugog koji svoje subjekte pretvara u ljudske papagaje
Ta duhovita pukotina između teorije i prakse koja pokreće naraciju – neograničeno oduševljenje za teoriju, potpuna nesposobnost u praksi – može podsetiti na Hegelovu Fenomenologiju duha, ali Floberova „fenomenologija“ je čudno statična i repetitivna (možda je i Hegelova takva?). Buvar i Pekiše pokušavaju da uče i razumeju, ali zapravo samo citiraju i ponavljaju. Floberov univerzum je svet gotovog znanja, praznih formula i doktrina koje se međusobno sudaraju i poništavaju. Buvar i Pekiše su u suštini papagaji (papagaj je jedna od Floberovih omiljenih životinja), a tekst romana sastavljen je kao složena mreža parafraza i citata. Kuda to uopšte može da vodi? Flober je imao plan da na kraju romana postoji neka vrsta pomirenja, srećan kraj. Nakon konačnog debakla, Buvar i Pekiše odustaju od pokušaja da uče i vraćaju se svom izvornom zanimanju: prepisivanju. Prave poseban sto za dvoje i počinju da prepisuju sve što im padne pod ruku.
„Prepisuju nasumično, šta god im se nađe pred očima – sve papire i rukopise na koje naiđu, paklice duvana, stare novine, izgubljena pisma – verujući da je sve to važno i vredno čuvanja.“ Svaki znak, celokupan simbolički poredak, mora biti prepisan. Tokom svojih ranijih eksperimenata, Buvar i Pekiše su žudeli da budu slavljeni zbog svojih naučnih dostignuća: „Kao svi umetnici, čeznuli su za aplauzom.“ Do kraja knjige, oni odustaju od narcisoidnih fantazija i posvećuju se čistijem pozivu. U jednom eseju iz 1967. godine, Mišel Fuko povlači vezu između Floberovih činovnika i njegove ranije slike Svetog Antonija. U radu prepisivača postoji kvazimistična dimenzija, neka vrsta sekularizovanog zanosa za eru moderne kancelarije. Kao što je Sveti Antonije sanjao da postane čista materija, tako i moderni činovnički svetitelji sanjaju da postanu čisti diskurs. Fuko završava svoje tumačenje romana zamišljajući, u petlji nalik onim koje je stvarao Moris Esher, Buvara i Pekišea kako prepisuju Buvara i Pekišea. Sasvim prikladno, i sam zaplet romana bio je prepisan: Flober je osnovni okvir pozajmio iz priče „Dva činovnika“ (Les Deux Greffiers, 1841) autora Bartelmi Morisa, o ostarelom paru pravnih činovnika koji se zajedno povlače na selo i planiraju da započnu novi život – samo da bi otkrili da je prepisivanje njihovo istinsko zvanje i izvor sreće.
Zanimljivo je uporediti Floberove prepisivače sa drugim slavnim činovnikom iz književnosti XIX veka i predmetom intenzivnog filozofskog promišljanja – Melvilovim Bartlebijem – koji je, pak, naslednik Gogoljevog prepisivača Akakija Akakijeviča, junaka verovatno najveće priče ruske književnosti. (Književna istorija činovnika, genealogija kancelarijske komedije, još uvek nije napisana.) S jedne strane imamo đavolskog prepisivača koji, radije birajući da ne prepisuje, postaje kost u grlu sistema, jedinstveni objekat koji se ne može asimilovati u simbolički poredak (u ovom slučaju, u pravila i čudnu rutinu advokatske kancelarije na Volstritu). S druge strane imamo prepisivače – svece koji uzdižu sam simbolički poredak na nivo uzvišenog objekta i koji, u jednoj mise en abyme, postaju ništa drugo do „diskurs uvijen sam u sebe“ (ako sledimo Fukoa). Time što ne samo da odbija da prepisuje, već odbija da se pomeri ili objasni, Bartlebi postaje zagonetna „Stvar“, upadljivo prisustvo koje odoleva razumevanju i simbolizaciji. Nasuprot njemu, Buvar i Pekiše su savršeni prepisivači za koje sve mora biti integrisano u jednu beskrajnu knjigu, neprekidno rastuću pačvork jezičkog otpada. Rečeno rečnikom Lakana: ili se Stvar pojavljuje kao unutrašnja granica simboličkog, njen nedeljivi ostatak, ili simbolički poredak sam zauzima mesto Stvari, postajući tako jedan ogroman, sveprožimajući ostatak – ne zatvor jezika, već njegova deponija. Arhiva ili biblioteka (Fuko je svoj esej naslovio „Fantazija biblioteke“) možda su previše uzvišeni izrazi: Buvar i Pekiše jezik tretiraju više kao deponiju podataka. Floberov poslednji roman najavljuje, na vrhuncu realističke književnosti, svet u kojem je književnost prevaziđena, u kojem priče i mitovi više nemaju počasno mesto, već gde su sve reči jednake i svaki poslednji otpadak pisanja zaslužuje da bude iskupljen. Takvo je spasenje reči: da budu prepisane.
Floberov učenik Gi de Mopasan opisao je Buvara i Pekišea kao „Vavilonsku kulu nauke, gde sve različite, protivrečne, a ipak apsolutne doktrine, svaka govoreći svojim jezikom, pokazuju nemoć napora, ispraznost tvrđenja i ‘večnu bedu svega’“. Ali nije reč samo o tome da roman ismeva nesposobnost svojih junaka, ili da ih koristi da razotkrije smešne doktrine svog vremena, ili da isporuči moralnu pouku o uzaludnosti ljudskog stremljenja. Naprotiv, monstruoznost Floberove enciklopedije u formi romana – ozbiljnost njegove beskonačne šale – leži u jednom mnogo jezivijem efektu: jezik se pojavljuje kao anonimna i autonomna sila, diskurs Drugog koji svoje subjekte pretvara u ljudske papagaje, u one koji su govoreni a ne oni koji govore. Pišući o svom Rečniku opšteprihvaćenih ideja, koji je trebalo da bude završni deo romana, Flober objašnjava da mu je cilj bio da čitaoce ostavi bez reči: „Jednom kada ga pročitaš, ne bi smeo da progovoriš iz straha da ćeš spontano izgovoriti neku od njegovih fraza.“ Da bi roman uspeo, Flober je znao da mora da ga dovede do tačke spoznajne vrtoglavice, do tačke u kojoj čitalac više ne zna šta autor misli ili u šta veruje: Flober je morao da se poistoveti s tekstovima koje prepisuje, s radom svojih prepisivača. (Kako objašnjava Turgenjevu u pismu od 25. jula 1874: „Ako se to uradi kratko, sažeto, s lakoćom, biće to više-manje duhovita fantazija, ali će joj nedostajati snaga i uverljivost, dok će, ako bude detaljna i razrađena, izgledati kao da verujem u ono što pišem, i može postati ozbiljna, pa čak i zastrašujuća stvar.“) On sam je morao da postane univerzalni procesor znanja.
Floberovi „trapavi amateri“ već su pokazivali upornost nalik mašinskoj – nikada nisu odustajali od svoje potrage za apsolutnim.
Kritičari su tvrdili da književni stil Gospođe Buvari anticipira pojavu filma, sa svojim rezovima kadrova, zumiranjem na značajne detalje i korišćenjem hors-champ-a. Sergej Ajzenštajn je naročito hvalio Floberovu montažu dijaloga. Slično tome, Buvar i Pekiše predviđa eru digitalnih pretraživača i mašinske inteligencije. Kao da je Flober, unutar forme realističkog romana (koju je, uzgred, on možda i izmislio), predvideo jedno buduće medijsko doba. Zar nas Gugl sve ne pretvara u Buvare i Pekišee? Zar Buvar i Pekiše nije originalni ChatGPT, koji daje gotove odgovore na sva pitanja, izvađene iz nepojmljivo ogromne gomile podataka, iz „univerzalne biblioteke“? Floberovi činovnici koji prežvakavaju znanje već zvuče pomalo kao veštačka inteligencija. (Jeziv efekat četbotova nije u tome što mogu da oponašaju ljudski govor, već što neki ljudi već zvuče kao četbotovi.) Buvar i Pekiše su izuzetno načitani idioti koji samo papagajski ponavljaju tekstove koje konzumiraju, neumoljivi i bezumni poput algoritmova. Oni su ljudski procesori knjiga, automatizovana inteligencija pre nego što je postojala reč za to, a Flober zapravo oplakuje cenu ručnog rada koji bi trebalo da obavlja mašina – stvaranja univerzalnog znanja: „Iskreno, više ne mogu.“
Nisu mogli ni mnogi njegovi čitaoci. Flober je i sam strepeo od toga: „Najveća opasnost je monotonija i dosada.“ Žan-Pol Sartr, koji je napisao egzistencijalnu psihoanalizu Flobera od preko hiljadu stranica, nije voleo roman, smatrao ga je „smrtno dosadnim“. Možda tek danas farsična kritička enciklopedija pronalazi svog idealnog čitaoca. ChatGPT daje izrazito buvar-pekiševski odgovor na pitanje „Po čemu je roman Buvar i Pekiše sličan ChatGPT-u?“, uključujući i sopstvenu tvrdnju o superiornosti nad Floberovim naučnim amaterima:
Buvar i Pekiše je satirični roman francuskog pisca Gistava Flobera, objavljen posthumno 1881. godine. Roman pripoveda priču o dvojici pisara-prepisivača, Buvaru i Pekišeu, koji odlučuju da napuste svoje poslove i posvete se potrazi za znanjem. Upuštaju se u niz eksperimenata i istraživanja, ali njihovi pokušaji neminovno završavaju neuspehom i apsurdom. Na neki način, Buvar i Pekiše može se posmatrati kao preteča ideje veštačke inteligencije poput ChatGPT-ja, koji je takođe osmišljen da prikuplja znanje i generiše odgovore na osnovu tog znanja. Poput Buvara i Pekišea, ChatGPT je sposoban da pruži informacije i uvide o širokom spektru tema, ali su njegovi odgovori ipak ograničeni kvalitetom i obimom podataka na kojima je obučen. Ipak, postoje i značajne razlike između ChatGPT-ja i likova iz romana. Za razliku od ljudskih protagonista, ChatGPT nije u stanju da doživi frustraciju ili razočaranje kada njegovi napori ne urode plodom. Umesto toga, on jednostavno obrađuje dostupne podatke i generiše odgovor bez ikakvog emotivnog vezivanja ili ulaganja u ishod. Uz to, dok su Buvar i Pekiše prikazani kao trapavi amateri koji su se upustili u nešto što ne razumeju, ChatGPT je izuzetno sofisticiran alat koji njegovi programeri neprestano usavršavaju i dorađuju.
Related
Šetalište Mirijevo (esej Daniela Kovača)Istina je da je Floberov generativni unapred istrenirani transformator bio obučen na svega 1500 knjiga, u poređenju sa 300 milijardi reči i 570 milijardi gigabajta tekstualnih podataka koje je obradio ChatGPT. Floberova istraživanja za Buvara i Pekišea danas su katalogizovana u jednom onlajn projektu Evropskog udruženja za digitalne humanističke nauke. Kako stoji na sajtu, njegova „glavna vrednost je originalni računarski uređaj koji omogućava konfigurisanje rasporeda citata iz objavljenih dokumenata. Između ostalog, korisnici mogu da kreiraju hipotetičke rekonstrukcije drugog toma Buvara i Pekišea.“ Radoznali čitaoci danas mogu da igraju igru Buvara i Pekišea sa Floberovim originalnim arhivom – svojevrsnu igru „izaberi sam svoj put“ kroz najčudnije ćoškove kolektivnog duha XIX veka. Sistem Buvara i Pekišea našeg doba funkcioniše na mnogo širem epistemološkom nivou. On je takođe, kako i sam ChatGPT primećuje, savršeno lišen strasti, bez kapaciteta za frustraciju, razočaranje i druge previše ljudske afekte koji su mučili originalne činovnike prepisivače. S druge strane, Floberovi „trapavi amateri“ već su pokazivali upornost nalik mašinskoj – nikada nisu odustajali od svoje potrage za apsolutnim. Njihov odgovor na svaki zastoj ili ćorsokak uvek je bio: još više znanja. „Možda samo ne znamo dovoljno o hemiji!“ Neuspeh se pripisuje nedostatku znanja, odnosno nedovoljnom broju ulaznih podataka. Nikada se ne postavlja pitanje da li postoji manjak u samom znanju, pukotina ili rascep unutar određenog okvira. Horhe Luis Borhes napisao je odbranu Buvara i Pekišea u kojoj tvrdi da je Flober prvi srušio realistični roman koji je sam stvorio; smatrao je i da birokratija znanja u ovom delu nagoveštava Kafku. A Kafka je zaista bio veliki Floberov poštovalac. Međutim, Kafkina opsesija bila je upravo taj drugačiji manjak, pisao je o strukturama punim rupa i praznina, o izgubljenoj reči. On je autor ne Vavilonske kule nauke, već, da citiramo jedan od njegovih fragmenata, „jame Vavilona“.
U jednom trenutku, Buvar i Pekiše zaista doživljavaju neku vrstu loma:
Tada se u njihovim umovima razvila žalosna sposobnost: da uoče glupost i da je ne mogu podneti. Beznačajne stvari su ih žalostile: oglasi u novinama, silueta nekog građanina, neka glupa opaska uhvaćena u prolazu. I razmišljajući o onome što se priča u njihovom selu, i o činjenici da sličnih Kulona, Mareskoa i Fureoa ima svugde na Zemlji, osetili su na svojim plećima teret čitavog sveta.
Ovo je možda najbliže direktnoj Floberovoj izjavi u samom romanu – „žalosna sposobnost“ da se prepozna glupost jeste zapravo Floberova sposobnost. Flober je svoj vavilonski roman zamislio kao osvetu svom dobu: „Planiram jedno delo u kojem ću dati oduška svom gnevu […] Povratiću po svojim savremenicima sav prezir koji u meni bude.“ No upravo forma koju je toliko pronicljivo predvideo – čisto deskriptivna književnost koja ne čini ništa drugo osim što reciklira već postojeći diskurs, povraćajući sve što je prethodno svarila, sada mu se sveti, bez gneva i bez prezira.
Tekst: Aaron Shuster
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i esej Maria Vargasa Ljose o Floberu kao tvorcu modernog romana, kao i tekst o tome da li veštačka inteligencija predstavlja kraj ljudi pisaca.