Japanska spisateljica koristila ChatGPT za pisanje romana, i šta sad? Da li je varanje ako se ChatGPT koristi u pisanju, ili se algoritmovi već odavno koriste – pitanja su koja je pokrenula Rie Kudan, priznavši da je AI napisao 5% njene knjige.

Mora se pozdraviti drska smelost japanske književnice Rie Kudan. Primala je jednu od najprestižnijih japanskih književnih nagrada Akutagava. Članovi žirija su obasipali komplimentima njen novi roman Tokijski toranj empatije, a jedan član komisije je čak izjavio: „Rad je besprekoran i teško je naći bilo kakvu grešku u njemu.” Onda je, baš u tom trenutku, uživo pred svima u prostoriji, potpuno opušteno, izjavila da je veliki deo knjige napisao ChatGPT. „Aktivno sam koristila generativnu veštačku inteligenciju kao što je ChatGPT u pisanju ove knjige“, ​​rekla je. „Mislim da je oko 5% knjige doslovni citat rečenica koje je generisala veštačka inteligencija”.

Odjednom je japanska nagrada za koju se u anglosferi jedva čulo dospela na naslovnice širom sveta. Da li se obistinila najgora noćna mora čuvara vrednosti visoke književne kulture? Da li sa lica članova žirija sada cure jaja, poput majstora vina koji je odabrao “Plavu monahinju” na degustaciji naslepo? I da li je što se tiče Rie Kudan u pitanju varanje? Pa, ne… i ne.

Na poslednje pitanje mogli bismo da se odgovorimo da je koristila jezik koji je generisala veštačka inteligencija upravo da bi iznela stav o jeziku koji je generisala veštačka inteligencija: to jest, da je želela (kako ona to kaže) da testira način na koji „meke i nejasne reči“ mogu pomutiti našu etičku jasnoću. Dalje, mogli bismo da odgovorimo da ChatGPT nije donosio odluku kojih će 5% romana biti ChatGPT-jevo, niti koji delovi ChatGPT-ovog jezika će se tu upotrebiti.

U novije vreme, eksperimentalni i modernistički autori su pre sto i više godina koristili slučajnost, ili ekvivalent algoritmovima napravljen u kućnoj radinosti, da generišu svoje tekstove.

A na prethodno pitanje – da li su članovi žirija pogrešili što su roman smatrali dobrim – možemo reći: zasigurno je sve to iza nas. Ako su mislili da je Tokijski toranj empatije besprekoran, onda u skladu sa njihovim sopstvenim uvidima – a ako su pošteni kritičari, za očekivati je da će se i čitaoci složiti sa njima – on to jeste. Zar nismo svi u školama učili da je čitaočeva interpretacija pesme mnogo važnija od pokušavanja da shvatimo šta je autor hteo da kaže? Nije li Rolan Bart još 1967. godine proklamovao “Smrt autora”?

Ideja da jedan, nadahnuti autor stvara tekst bezmalo svete originalnosti je sama po sebi mamurluk izazvan romantičarima. To je dva veka greške u sistemu. Pre toga, pisci su često davali sve od sebe da kopiraju nekog drugog, čak i kada su sve izmaštavali. Čoser je uvek govorio o „myn auctor“-u, a tekst koji je adaptacija nekog prethodnika smatran je pouzdanijim i višeg statusa od onog koji nije. Milton je preradio Bibliju, Šekspir je preradio Holinšeda, i tako dalje i tako bliže.

U novije vreme, eksperimentalni i modernistički autori su pre sto i više godina koristili slučajnost, ili ekvivalent algoritmovima napravljen u kućnoj radinosti, da generišu svoje tekstove. Godine 1920, dadaistička eminencija Tristan Cara je izjavio da se poezija može pisati tako što se uzme novinski članak u dužini pesme koju želite da napišete, iseče se na sastavne reči makazama koje se izmešaju u vreći i zatim se prepiše po slučajnom redosledu kako su se pojavljivale. Ima jedan smešan deo o ovome u drami “Travestije” Toma Stoparda.

To je bio samo startni pucanj za najrazličitije vrste književnih mutljaža. Vilijam Barouz i njegov saradnik Brion Gisin preuzeli su Carinu palicu šezdesetih godina, eksperimentišući sa cut-up-ovima (slično kao dadaistička poezija) i fold-in-ovima (gde se presavijaju dve stranice knjige tako da se ivice dodiruju, pa se tako na tom preklopu čita novi tekst). Knjiga pisca fantastike Džefa Nuna iz 2001. godine Cobralingus sadrži skup algoritamskih instrukcija za transformaciju teksta kroz ono što je Nun nazvao „filter kapija“, nešto slično DJ-u koji pravi remiks neke pesme. Pisac za decu Endi Stenton je nedavno objavio knjigu Beni, plavi kit: zaranjanje u priču, jezik i ludilo ChatGPT-a, ozbiljno-blesav prikaz njegovih eksperimenata u kojima je terao ChatGPT da napiše roman o plavom kitu sa mikropenisom.

Svaki autor, na svoj individualni način, je ChatGPT pilećeg mozga, „treniran“ za doživotno čitanje klasika i dela sa autorskim pravima.

Proizvoljna književna ograničenja ili potpuna slučajnost – što će reći, stvari van autorove kontrole koje pomažu u određivanju konačnog teksta – imaju dakle veoma istaknuto mesto u istoriji književnosti. Možete čak i na sonetnu formu ili vilanelu gledati kao na vrstu algoritma. Pripadnici ULIPO-a iz sedine XX veka tražili su barokna formalna ograničenja (najpoznatije je to što je Žorž Perek uspeo da napiše roman bez slova E) tako što su oslobodili svoju kreativnost umesto da je guše. Italo Kalvino je napisao roman Zamak ukrštenih sudbina (1973) prema špilu tarot karata. Čitaoci B.S. Džonsonovih Nesrećnika (1969) su dobijali samo stranice u kutiji uz poziv da pročitaju roman kojim god redosledom žele.

Ništa od toga ne znači da je gospođa Kudan nužno avangardista, ili da to mora biti. Samo što je veoma uskogrudo i regresivno u književnosti gledati na prepuštanje kontrole nad vašim tekstom slučaju ili algoritmu kao na “varanje”. Ono što radite sa rezultatom je ono što se računa, a ono što je gospođa Kudan uradila je očigledno, pa… besprekorno.

Nesumnjivo postoje literarno-etički problemi sa ChatGPT-jem. Ako je algoritam bio „treniran“, kako se sada tvrdi u nekim teškim optužbama, na ogromnim količinama teksta sa autorskim pravima a bez dozvole ili nadoknade za autore, to je prekršaj koji zaslužuje kompenzaciju. Možda biste čak mogli da tvrdite da 5% novca gospođe Kudan od nagrade treba s pravom biti razdeljeno svakom autoru na japanskom jeziku na čijim autorskim delima je algoritam treniran. Ali to pitanje je pitanje poslovnog i intelektualnog vlasništva, naspram čisto književnog pitanja njegovog učešća u stvaranju Tokijskog tornja empatije.

Zaista, ako ste književno-teoretičarski um mogli biste da ukažete na ono na šta su Cara i njegovi naslednici ukazivali na jedan indirektan način: na intertekstualnost. Svaki tekst je, na kraju krajeva, načinjen od drugih tekstova. Svaka reč u romanu ili pesmi je preuzeta: njeno značenje zavisi od ogromne konstelacije drugih konteksta u kojima se pojavila i kroz koje će je njen čitalac razumeti. Svaki autor, na svoj individualni način, je ChatGPT pilećeg mozga, „treniran“ za doživotno čitanje klasika i dela sa autorskim pravima.

To je mesto gde slučaj gospođe Kudan zaista ispituje anksioznost u kulturi. Šta ako je pisac (u frazi koju je Martin Ejmis koristio za V.S. Pritčeta) ogledalo, a ne lampa? Kod romantičarskog modela umetnika je, na kraju krajeva, istaknuta uverljiva ideja o čovečanstvu: da smo mi kreatori, a ne kreacije; da ono što nas čini prepoznatljivim nije samo neurološki kompost naših inputa, već neka neizreciva unutrašnja suština koja se jedino može iskazati činom izražavanja.

Da li je onda moguće da tako grčevito kontrolišemo razliku između onoga što veliki jezički modeli mogu da urade i ljudske kreativnosti zato što smo… osetljivi u vezi sa time? Zato što smo zabrinuti da je to možda privremena razlika stepena, a ne fundamentalna razlika kategorija; što će reći, da razlike nema?

Tekst: Sam Leith
Izvor: unherd.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i zašto Noam Čomski misli da je ChatGPT opasan, zatim kako je jedan izdavač zatvorio konkurs za kratku priču jer je bio zatrpan generisanim tekstovima, kao i odeljak iz knjige o pokušaju čoveka i algoritma da naizmenično pišući sastave književno delo.