Mnogo lažnih vesti danas o tome kako je Kijev nesposoban da evakuiše svoje stanovništvo. Oni koji su hteli već su izašli, oni što su ostali su unutra. I moj prijatelj Valentin, koji je izgubio obe noge zbog korone i dijabetesa prenet je sa sedmog na četvrti sprat bolnice, poručio je pisac Andrej Kurkov na Tviteru. Rođen 1961. godine u tadašnjem Lenjingradu, Kurkov danas živi u Ukrajini i smatra se ukrajinskim piscem, iako piše na ruskom jeziku. Poruke na društvenim mrežama i članci i eseji za medije, sa namerom da prenese dešavanja i rasvetli okolnosti invazije ruske vojske na Ukrajinu, jedino su što trenutno piše, a vreme provodi i razgovarajući sa novinarima sa istim ciljem. Novinar Njujork tajmsa Aleks Maršal zatekao je pisca kod kuće, u Kijevu, prvog dana invazije, i njihov razgovor prenosimo ovde.
***
Andrej Kurkov, jedan od najpoznatijih ukrajinskih pisaca, često je smatran humoristom zbog knjiga poput Smrti autsajdera (kod nas prevedena pod naslovom Piknik na ledu, prim. prir), o piscu nekrologa koji uzima pingvina iz propalog zoo-vrta. Ali Kurkov kaže da od invazije Rusije na tu zemlju u četvrtak “nije bio spreman da se nasmeje bilo čemu”. Prekinuo je pisanje novog romana, rekao je u telefonskom intervjuu iz svog doma u Kijevu u četvrtak, i vreme je posvetio razgovorima sa novinarima u nameri da objasni šta se dešava u njegovoj zemlji.
Kurkov odavno skreće pažnju na rusku agresiju u Ukrajini. Njegov roman iz 2018. godine, Sive pčele, čiji izlazak u SAD je najavljen za april, smešten je u region Donbasa u istočnoj Ukrajini, gde su 2014. godine pobunjeničke snage lojalne Rusiji proglasile nezavisnost oblasti oko gradova Donjeck i Lugansk. Knjiga govori o dvojici starijih muškaraca, stanovnika neutralne zone između oblasti koje kontrolišu ukrajinska vojska sa jedne i separatisti sa druge strane, pri čemu jedan od njih deluje kao da ga više zanima održavanje pčelinjaka nego sukob oko njega.
Kurkov je u intervjuu govorio o Sivim pčelama, tome kako je rat promenio ukrajinsku književnost i o tome čemu se nada u budućnosti. Ovo su uređeni odlomci razgovora.
Kod kuće ste, u Kijevu. Kako živite?
Pa, ranije smo tražili sklonište jer su komšije počele da viču da se sprema vazdušni napad, ali smo umesto u sklonište otišli u hotel Radison i ostali tamo pola sata. Onda smo otišli do mog prijatelja koji ima sklonište u kući. Ali bilo je veoma skučeno i zagušljivo i ne baš lepo. Bilo je još eksplozija, ali je onda usledilo zatišje, pa smo se vratili kući.
The gun shop is still closed, too early. But the queue is there. Lviv. pic.twitter.com/iwWjOPOOHk
— Andrei Kurkov (@AKurkov) February 27, 2022
Neki od čitalaca će uzeti Sive pčele i pokušati da saznaju nešto o pozadini ovog sukoba. Zašto ste se odlučili da pišete o ranijem ratu na istoku Ukrajine?
Nisam nameravao da napišem tu knjigu, ali smo 2014. godine imali priliv izbeglica iz Donbasa u Kijev i tada sam sreo mladog poslovnog čoveka iz Donjecka koji je vozio svakog meseca u selo nedaleko od linije fronta, gde je ostalo sedam porodica, bez radnji, bez struje, bez ičega. I on im je nosio lekove i sve drugo što su mu tražili, a oni su mu u znak zahvalnosti davali tegle sa turšijom i kiselim krastavčićima. Pomislio sam kako su hiljade ljudi zaglavljene između ruske i ukrajinske vojske i nisu imali kud da odu, pa sam poželeo da se čuju i njihovi glasovi.
U knjizi se dvojica glavnih junaka prosto nose sa životnom svakodnevicom; reklo bi se da ih nije briga za politiku ili rat.
Ljudi prosto žele da prežive. I ljudi se prilagođavaju ratu, ako ih on ne zbriše. Išao sam tamo tri puta i video sam da čak i deca znaju da kažu koja je raketa ili mina eksplodirala, i to samo po zvuku. Rat je postao nešto banalno, sastavni deo života.
Pošto ste videli sukob izbliza, da li ste ikada očekivali ovu invaziju?
Ne, sve do pre nekoliko nedelja nisam verovao da je to realno. I onda sam primetio da je Putin veoma ostario, jako brzo, i počeo je da liči na Staljina pred smrt. Putinov san je da ponovo stvori Sovjetski Savez i sve koji ne vole Rusiju, a razumeju ruski jezik, smatra izdajnicima. A on voli da ubija izdajnike.
Kako ustanak 2014. i događaji posle njega uticali na književnost u zemlji?
Pre rata nije bilo ratne književnosti. Pisalo se uglavnom o seksu, drogama i rokenrolu – i krimi priče, naravno. Ali ovaj rat je stvorio paralelnu književnost – književnost koju su pisali ratni veterani, dobrovoljci. Ti autori su verovatno već na putu ka frontu. Ako Ukrajina opstane, to će doneti još više militantne književnosti. A to ne znači da će književnost postati bolja. Samo znači da će književnost biti politizovanija – kao sovjetska književnost, ali sa drugačijom vrstom propagande ili patriotskih ideja.
Džulijan Barns: Pisac u porodiciUkrainian mushroom pickers pic.twitter.com/hvttcW2TQD
— Andrei Kurkov (@AKurkov) February 27, 2022
Zvuči kao da vas takav razvoj zabrinjava.
Brine me, jer u Rusiji pisci tradicionalno služe vlasti i njenoj ideologiji. A u Ukrajini pisci služe samima sebi i svojim čitaocima. Mislim, vlast se nikada nije zanimala za to šta pisci pišu. Zato smo i imali toliko knjiga o seksu, drogi i rokenrolu, a ne toliko o istoriji Ukrajine.
Osim što razgovarate sa novinarima, pišete i eseje za novine i magazine da biste proširili priču o situaciji u Ukrajini. Šta biste poručili čitaocima Njujork tajmsa?
Voleo bih, opšte uzev, da objasnim razliku između Rusa i Ukrajinaca, ruske istorije i ukrajinske istorije, ruskog mentaliteta i ukrajinskog mentaliteta. Jer Putin i svo to njegovo društvo svakog dana ponavljaju da su Ukrajinci i Rusi isto – da smo svi braća i da moramo da živimo zajedno. To nije istina. Duga je to priča, ali Ukrajinci su 300 godina bili nezavisni od ruskih careva i bilo koje imperijalne vladavine.
Šta biste našim čitaocima koji u ovom trenutku žele da saznaju više o Ukrajini predložili da čitaju?
Imam svoje omiljene pisce koje mogu da preporučim, poput Marije Matios. Ona je poreklom iz Bukovine, blizu granice sa Rumunijom. Autorka je jednog od najboljih romana napisanih od proglašenja nezavisnosti, a naslov mu je Slatka Darusja. To je priča o dva sela u Bukovini i životu tamo od 1920-ih do 1990-ih. Govori o užasnim stvarima, ali je napisan tako divnim jezikom da se zaljubite u svakog od likova i saosećate sa njima. To je emotivno veoma snažna knjiga.
Čemu se sada nadate?
Pa, jedino čemu se sada nadam je to da će svet naći načina da zaustavi Putina, da ostavi Ukrajinu na miru jer su njegovi ciljevi da razori zemlju i uništi ukrajinsku nezavisnost. A ako se to dogodi, polovina zemlje će otići u Evropu, biće imigranti ili izbeglice, a sve ono što ostane uništiće Rusi koji će se ponašati kao boljševici 1919. godine.
Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor; Njujork tajms
Pročitajte još; Pet knjiga za bolje razumevanje sukoba Rusije i Ukrajine