Pablu Nerudi je za “poeziju koja delovanjem elementarne sile oživljava sudbinu i snove jednog kontinenta” dodeljena Nobelova nagrada 1971. Nepune dve godine kasnije, 12 dana posle vojnog udara u Čileu kojim je u krvi svrgnut predsednik Salvador Aljende, pesnik je pronađen mrtav u kući u Isli Negri. Zvanična verzija bila je kancer i srčani udar. Međutim, nedavna forenzička ispitivanja dala su za pravo Nerudi kada je, samo nekoliko sati pred smrt, tvrdio da su ga otrovali u bolnici.
General Augusto Pinoče i njegova vojna hunta su, prema dostupnim podacima, odgovorni za više od 27.250 mučenih oponenata i više od 2.270 brutalno ubijenih ljudi, među kojima su i umetnici poput Viktora Hare, briljantnog kantautora i reditelja, jednog od osnivača Nove čileanske pesme, kao i za više od 200.000 prognanih Čileanaca.
Pablo Neruda za sobom je ostavio više od 40 knjiga poezije, a svedočanstvo o dramatičnim događajima iz života u izuzetnim memoarima pisanim do pred samu smrt i objavljenim posthumno pod naslovom Priznajem da sam živeo.
Povodom pola veka od Nerudine smrti prenosimo ovde intervju dat krajem 1971. godine za Paris rivju, nekoliko dana pre nego što je povukao kandidaturu za predsednika Čilea ispred Komunističke partije. Razgovor u kojem jedan od najznačajnijih latinoameričkih pesnika svih vremena govori o poeziji i politici, pisanju i jeziku, prijateljima Lorki i Himenezu, kritičarima, Beketu, Borhesu i Majleru, detektivskim romanima i Čileu, prenosimo ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Drugi deo može se pročitati ovde.)
***
“Nikada nisam ni pomislio da mi se život deli na poeziju i politiku”, rekao je Pablo Neruda u govoru 30. septembra 1969. godine kao kandidat Komunističke partije Čilea na predsedničkim izborima. “Ja sam Čileanac koji već decenijama zna za muku i probleme u kakvima je naša nacija i učestvovao sam u svim tugovanjima i radovanjima naroda. Ti ljudi meni nisu tuđi, ja potičem od njih, deo sam naroda. Potičem iz radničke porodice… Nikada nisam bio sa onima u vlasti i uvek sam osećao da su mi poziv i dužnost da služim ljudima Čilea svojim delima i poezijom. Živeo sam pevajući i braneći ih”.
Zbog podela na levici, Neruda je posle četiri meseca intenzivne kampanje odustao od kandidature i povukao se da bi podržao kandidata Narodnog jedinstva. Ovaj intervju vođen je u njegovoj kući na Isla Negri januara 1970. godine, malo pre nego što se povukao.
Isla Negra (Crno Ostrvo) niti je crno niti je ostrvo. To je elegantno letovalište sa plažom na 40 kilometara od Valparaisa, dva sata vožnje od Santjaga. Niko ne zna odakle takvo ime; Neruda nagađa da ima veze sa crnim stenama, donekle u obliku ostrva, koje vidi sa svoje terase. Pre 30 godina, mnogo pre nego što je Isla Negra ušla u modu, Neruda je kupio (od prihoda od svojih knjiga) šest stotina kvadratnih metara priobalja, zajedno sa malom kućom od kamena iznad strmog vodopada. “Onda je kuća počela da raste, kao ljudi, kao drveće”.
Neruda ima još kuća, jednu na brdu San Kristobal u Santjagu i jednu u Valparaisu. Da bi ukrasio kuće, posećivao je antikvarnice i otpade sa raznim stvarima. Svaka od tih stvari ga podseća na anegdotu. “Zar vam ne liči na Staljina”, pita pokazujući bistu engleskog avanturiste Morgana u trpezariji na Isla Negri. “Antikvar u Parizu nije hteo da mi je proda, ali kad je čuo da sam Čileanac pitao me je da li poznajem Pabla Nerudu. Eto kako sam ga ubedio da mi je proda”.
Isla Negru su Pablo Neruda, “navigator po kopnu”, i njegova treća žena Matilde (“Patoha”, kako joj tepa od milošte, “muza” kojoj je napisao mnoge ljubavne pesme) odabrali kao mesto gde tokom godine najduže borave.
Na njegovom visokom, plećatom i kao maslina žilavom stasu izdvajaju se upečatljiv nos i velike smeđe oči pod gustim obrvama. Pokreti su mu lagani, ali snažni. Govori razgovetno, bez pompeznosti. Kada pođe u šetnju, obično u pratnji svoja dva čau čaua, obuče dugi pončo i ponese rustični štap.
Neruda je na Isla Negri domaćin posetiocima koji neprekidno dolaze, pa za stolom uvek ostane mesta za nekog od gostiju ko se pojavi u zadnji čas. Najčešće se opušta za barom u koji se ulazi kroz mali hodnik sa terase okrenute plaži. Na podu u hodniku su viktorijanski bide i stari vergl. Na policama na prozoru kolekcija boca. Bar je uređen kao brodski salon, sa nameštajem pričvršćenim za pod, brodskim lampama i slikama. Veliki stakleni prozori te prostorije okrenuti su ka moru. Na plafonu i svakoj od drvenih poprečnih greda stolar je, prema Nerudinom rukopisu, izdeljao imena njegovih preminulih prijatelja.
Iza šanka, na polici sa pićem, stoji znak no se fia (nema veresije). Neruda veoma ozbiljno shvata ulogu barmena i voli da pravi raskošna pića prijateljima, iako on sam pije samo viski i vino. Na zidu su i dva anti-Neruda plakata, a jedan od njih doneo je nedavno sa puta u Karakas. Taj plakat prikazuje ga iz profila uz poruku: “Neruda, idi kući”. Drugi je naslovna strana argentinskog časopisa sa njegovom slikom i naslovom: “Neruda, zašto se ne ubiješ?” Ogroman poster Tvigi proteže se od poda do plafona.
Jela na Isla Negri tipično su čileanska. Neruda je neka od njih spominjao u svojoj poeziji: čorba od jegulje, riba sa finim paradajz sosom i mladim škampima; pita s mesom. Vino je uvek čileansko. Jedan od porcelanskih vrčeva za vino, u obliku ptice, peva kada se istače iz njega. Leti se ručak postavlja na tremu koji gleda na baštu sa starom železničkom mašinom. “Tako je moćna, to je takav berač kukuruza, takav pokretač, zviždač, brundalo i grmilo… Volim ga jer deluje kao Volt Vitmen”.
Razgovori za intervju odvijali su se u kratkim sesijama. Ujutru, nakon što Neruda doručkuje u svojoj sobi, sretali smo se u biblioteci, u novom krilu kuće. Sačekao bih da odgovori na poštu, napiše pesmu za novu knjigu ili ispravi probni primerak novog čileanskog izdanja njegovih Dvadeset ljubavnih pesama. Kada stvara poeziju piše zelenim mastilom u običnoj svesci. U stanju da je napiše prilično dugu pesmu jako brzo, posle čega unosi tek poneku izmenu. Pesme potom prekucava Homero Arse, njegova sekretarica i bliska prijateljica već više od pola veka. Posle podne, posle njegove redovne dremke, seli bismo na kamenu klupu na terasi okrenutoj moru. Neruda bi govorio držeći mikrofon magnetofona, koji je kupio i zvuke mora kao pozadinu pesnikovog glasa.
Zašto ste promenili ime i zašto ste odabrali “Pablo Neruda”?
Ne sećam se. Imao sam tad samo 13 ili 14 godina. Sećam se da je mom ocu jako smetalo što sam želeo da pišem. Uz najbolje namere, mislio je da će pisanje da uništi porodicu i mene, a posebno da ću zbog toga živeti potpuno beskorisno. Imao je porodične razloge da tako misli, razloge koji meni nisu teško padali. Bila je to prva mera samodbrane kojoj sam pribegao: da promenim ime.
Da niste to “Neruda” odabrali zbog češkog pesnika Jana Nerude?
Pročitao sam njegovu pripovetku. Nisam nikada čitao njegovu poeziju, ali imao je knjigu pod naslovom Priče sa Male Strane o skromnim ljudima iz tog kraja Praga. Moguće je da mi je ime poteklo odatle. Ali, kažem, cela ta stvar toliko mi je potisnuta u sećanju da je se i ne sećam. Međutim, Česi o meni misle kao o svom, kao o pripadniku svog naroda, i vežu nas jake prijateljske veze.
Ako budete izabrani za predsednika Čilea, hoćete li nastaviti da pišete?
Za mene je pisanje kao disanje. Ne bih mogao da živim a da ne dišem, ne bih mogao da živim a da ne pišem.
Ko su pesnici koji su dosegli visoke političke pozicije i uspeli su?
Naše vreme je doba vladavine pesnika: Mao Ce Tung i Ho Ši Min. Mao Ce Tung ima i drugih kvaliteta: kao što znate, on je sjajan plivač, nešto što ja nisam. Tu je takođe sjajan pesnik, Leopold Sengor, predsednik Senegala; i još, Eme Sezer, gradonačelnik For de Fransa na Martiniku. U mojoj zemlji su se pesnici stalno uplitali u politiku, iako nismo nikada imali pesnika predsednika republike. Sa druge strane, ima pisaca u Latinskoj Americi koji su bili predsednici: Romulo Galjegos bio je predsednik Venecuele.
Kako ste vodili predsedničku kampanju?
Platforma je spremna. Prvo su tu uvek folk pesme, a onda neko zadužen za to objašnjava striktno političke aspekte naše kampanje. Posle toga, kad razgovaram sa okupljenim narodom, biram uvek slobodniji ton, manje organizovan; pesničkiji je. I skoro svaki put završim čitajući poeziju. Ako ne bih pročitao malo poezije, ljudi bi otišli razočarani. Naravno, oni hoće da čuju i moja razmišljanja o politici, ali ne preterujem sa političkim ili ekonomskim aspektima, pošto je ljudima potrebna i drugačija vrsta jezika.
Kako ljudi reaguju kada im čitate vaše pesme?
Vole me, jako emotivno. Na neka mesta ne mogu da uđem ni da izađem. Imam posebnu pratnju koja me štiti od mase jer se ljudi tiskaju oko mene. To se svuda dešava.
Moji prijatelji su se rasuli: neki su pogubljeni na licu mesta, kao Garsija Lorka i Migel Hernandez; drugi su umrli u izgnanstvu; neki i dalje žive u izgnanstvu
Ako biste morali da birate između Nobelova nagrade i predsednikovanja Čileom, što ste često spominjali, šta biste odabrali?
Nema tu dileme oko odluke kad je reč o tako iluzornim stvarima.
Ali ako bi stavili pred vas na sto Nobelovu nagradu i mesto predsednika?
Ako bi mi to stavili na sto, ustao bih i seo za drugi sto.
Mislite li da je dodeljivanje Nobelove nagrade Semjuelu Beketu pravedno?
Da, verujem da jeste. Beket piše kratke, ali izvrsne stvari. Nobelova nagrada, kako god se uzme, uvek je u čast književnosti. Ja nisam od onih koji se stalno raspravljaju da li je nagrada pripala pravoj osobi ili nije. Ono što je važno u vezi s ovom nagradom – ako ona ima ikakav značaj – to je da kači natpis sa izrazima poštovanja na piščevu radnu sobu. To je važno.
Šta najviše i najbolje pamtite?
Ne znam. Najsnažnija su mi sećanja, možda, vezana za moj život u Španiji, u tom velikom pesničkom bratstvu; nikada ni pre ni posle nisam upoznao takvo bratstvo u našem američkom svetu, tako punom alacraneos (tračeva), kako to kažu u Buenos Ajresu. A onda, posle, bilo je užasno videti tu republiku prijatelja uništenu građanskim ratom, koji je time pokazao stravičnu stvarnosti fašističke represije.
Moji prijatelji su se rasuli: neki su pogubljeni na licu mesta, kao Garsija Lorka i Migel Hernandez; drugi su umrli u izgnanstvu; neki i dalje žive u izgnanstvu. Cela ta faza mog života bila je prepuna događaja, dubokih osećanja i iz korena je promenila evoluciju mog života.
Da li bi vas sada pustili da uđete u Španiju?
Zvanično mi nije zabranjeno da uđem. Jednom prilikom sam pozvan iz čileanske ambasade na neko književno veče tamo. Sasvim je moguće da bi me pustili da uđem. Ali ne želim da tome dajem na značaju, jer je španskim vlastima to jednostavno došlo zgodno da pokažu osećaj za demokratiju, time što dozvole ulazak ljudima koji su se tako žučno borili protiv njih. Ne znam. Sprečavali su me da uđem u tolike zemlje i izbacivan sam iz tolikih drugih da me, iskreno, to više i ne iritira kao ranije.
Vaša oda Garsiji Lorki, koju ste napisali pre nego što je umro, na neki način je predvidela njegov tragični kraj.
Da, ta pesma je čudna. Čudna, jer je on bio tako srećna osoba, tako veselo stvorenje. Poznavao sam malo ljudi sličnih njemu. On je bio inkarnacija… dobro, da ne kažemo baš uspeha, ali ljubavi prema životu. Zato je zločin njegovog pogubljenja jedan od najneoprostivijih zločina fašizma.
Često ga spominjete u svojim pesmama, kao i Migela Hernandeza.
Hernandez mi je bio kao sin. Kao pesnik, bio mi je neka vrsta učenika i skoro da je živeo u mojoj kući. Odveden je u zatvor i tamo je umro zato što je osporavao zvaničnu verziju smrti Garsije Lorke. Ako je njihovo objašnjenje tačno, zašto su onda fašističke vlasti držale Migela Hernandeza u zatvoru do smrti? Zašto su odbili čak i da ga prevezu u bolnicu, kako je predlagala čileanska ambasada? Smrt Migela Hernandeza takođe je bila ubistvo.
Čega se najviše sećate iz godina koje ste proveli u Indiji?
Moj boravak tamo bio je susret na kakav nisam bio spreman. Raskoš tog meni nepoznatog kontinenta me je preplavila, a opet sam bio očajan, jer su mi se život i usamljenost tamo odužili. Nekad mi se činilo da sam zaključan u tehnikolor filmu kome nema kraja, u čudesnom filmu, ali takvom da mi nije bilo dozvoljeno da ga napustim.
Nikada nisam doživeo mistiku koja je tolike Južnoamerikance i druge strance vodila u Indiju. Ljudi koji odlaze u Indiju tražeći u religiji odgovore na svoju teskobu stvari vide drugačije. Što se mene tiče, bio sam duboko dirnut sociološkim uslovima, tom ogromnom nenaoružanom nacijom, tako bespomoćnom, stavljenom pod imperijalni jaram. Čak mi je i engleska kultura, prema kojoj sam gajio velike afinitete, delovala mrsko jer je tada bila instrument potčinjavanja tolikih Indusa.
Umešao sam se među pobunjene mlade ljude na tom kontinentu; uprkos mom konzularnom poslanstvu, uspeo sam da upoznam sve revolucionare, one iz velikog pokreta koji je na kraju doveo do njihove nezavisnosti.
Related
Edvard Kocbek: Tri pesme, odlomci iz dnevnika i pismo ZupanuU Indiji ste pisali Boravak na Zemlji?
Da, iako je Indija jako malo intelektualno uticala na moju poeziju.
Iz Ranguna ste pisali ona dirljiva pisma u Argentinu, Hektoru Eandiju?
Da. Ta pisma su mi bila važna u životu, pošto je on, pisac kojeg nisam lično poznavao, preuzeo na sebe, kao dobri Samarićanin, da mi šalje vesti, da mi šalje periodiku i pomogne mi da se izborim sa velikom usamljenošću. Uplašio sam se da ću izgubiti dodir sa sopstvenim jezikom; godinama nisam sreo nikoga sa kim bih mogao da razgovaram na španskom. U jednom pismu Rafaelu Albertiju morao sam da zatražim španski rečnik. Bio sam imenovan na mesto konzula, ali je to bila nisko rangirana pozicija, jedna od onih koja nije stipendirana. Živeo sam u velikom siromaštvu i u još većoj usamljenosti. Četiri nedelje nisam video ljudsko biće.
Dok ste bili tamo bili ste u velikoj ljubavnoj vezi sa Džozi Blis, a nju spominjete u mnogim pesmama.
Da, Džozi Blis je žena koja je udarila prilično dubok pečat na moju poeziju. Uvek sam je se sećao, čak i u mojim skorijim knjigama.
Vaš rad je, dakle, veoma povezan sa vašim privatnim životom?
Prirodno. Život pesnika mora da se odražava u njegovoj poeziji. To je zakon umetnosti i zakon života.
Vaše delo može da bude podeljeno u faze, zar ne?
Moji stavovi o tome su prilično zbunjujući. Ja sam nemam faze; kritičari ih otkrivaju. Ako mogu ja tu da kažem bilo šta, to je da moja poezija ima svojstvo organizma: intantilna kada sam bio dečak, juvenilna kada sam bio mlad, potištena kad sam patio, ratoborna kada sam morao da uđem u društvene bitke. Mešavina tih tendencija je u poeziji koju trenutno pišem. Uvek sam pisao iz unutrašnje potrebe; pretpostavljam da se to dešava svim piscima, a posebno pesnicima.
Video sam vas kako pišete u kolima.
Pišem gde mogu i kako mogu, ali uvek pišem.
Pišete li uvek sve rukom?
Od kada sam u nezgodi slomio prst, pa nekoliko meseci nisam mogao da koristim pisaću mašinu, pribegao sam običaju iz mladosti i vratio se pisanju rukom. Otkrio sam, kada mi je prst bio bolje i mogao sam pesme ponovo da kucam, da mi je poezija napisana rukom osetljivija; njene gipke forme mogu lakše da se promene.
Robert Grejvs u jednom intervjuu kaže da je, da bi se razmišljalo, potrebno imati oko sebe što manje stvari koje nisu pravljene ručno. Mogao je da doda da bi poeziju trebalo pisati rukom. Pisaća mašina mi je uskratila dublju intimnost sa poezijom, a ruka me je ponovo primakla toj intimnosti.
Kada radite?
Nemam raspored, ali više volim da pišem ujutru. Drugim rečima, da niste ovde i ne terate me da gubim vreme (i vi gubite svoje), sada bih pisao. Ne čitam mnogo preko dana. Radije bih pisao ceo dan, ali me povremeno punoća misli, izraza ili nešto što burno izbije iz mene – označimo to zastarelim terminom, “inspiracija” – ostavi zadovoljnim, ili iscrpljenim, ili smirenim, ili praznim. I to je to, ne mogu dalje. Osim toga, suviše volim da živim da bih po ceo dan sedeo za radnim stolom. Volim da se upustim životna dešavanja, u dešavanja u svojoj kući, politici ili prirodi. Ja uvek dolazim i odlazim. Ali pišem intenzivno kad god mogu i gde god da sam. Ne smeta mi ako se tada, možda, oko mene nađe i mnogo ljudi.
Potpuno se isključite iz okruženja?
Isključim se i sve je iznenada mirno, a onda to počne da mi smeta.
Nikada niste mnogo razmišljali o prozi.
Proza… Celog života sam osećao potrebu da pišem stihove. Prozni izraz me ne zanima. Prozom se koristim kad hoću da izrazim određenu vrstu prolazne emocije ili događaja koji zaista teže priči. Istina je da bih mogao sasvim da odustanem od pisanja proze. To radim samo povremeno.
Da morate svoja dela da spasete od vatre, šta biste sačuvali?
Verovatno nijedno. Za šta bi mi bila potrebna? Radije bih spasao devojku… ili dobru zbirku detektivskih priča… što bi me više zabavilo nego moja sopstvena dela.
Ko je od vaših kritičara najbolje razumeo vaše delo?
Oh! Moji kritičari! Moji kritičari su me skoro raskidali na komade, sa svom tom ljubavlju ili mržnjom sa ovog sveta! U životu, kao i u umetnosti, ne možete da ugodite svima, a stalno se susrećemo sa takvim situacijama. Uvek su tu i poljupci i šamari, maženja i šutiranja, takav je život pesnika. Ono što mi smeta su izvrtanja pri tumačenjima poezije ili događaja iz nečijeg života.
Na primer, tokom kongresa PEN-a u Njujorku, koji je okupio mnoge ljude sa različitih mesta, čitao sam svoju socijalnu poeziju, a u Kaliforniji još i više, pesme posvećene Kubi u znak podrške Kubanskoj revoluciji. A opet su kubanski pisci potpisali, i u milionima primeraka rasturili, pismo u kom dovode moje stavove u pitanje i izdvojen sam kao stvorenje koje podržavaju Severnoamerikanci; čak su nagovestili i da je moj ulazak u SAD bio neka vrsta nagrade! To je savršeno glupo, ako ne i klevetnički, pošto su došli mnogi pisci iz socijalističkih država; čak se očekivao i dolazak kubanskih pisaca. Nismo ukaljali svoj karakter kao antiimperijalisti time što smo otišli u Njujork. Međutim, tako je to prikazano, zbog nepromišljenosti ili loših namera kubanskih pisaca.
Činjenica da sam trenutno kandidat svoje partije za predsednika republike pokazuje da imam istinsku revolucionarnu prošlost. Teško bi bilo pronaći makar jednog pisca koji je potpisao to pismo a da može da se poredi po posvećenosti revolucionarnom radu, ko bi dobacio do stotog dela onoga što sam ja uradio i za šta sam se borio.
Kritikovali su način na koji živite, kao i vašu ekonomsku poziciju.
Opšte uzev, sve je to mit. U izvesnom smislu smo prihvatili prilično loše nasleđe iz Španije, koja nikada nije mogla da podnese da se njeni ljudi ističu ili izdvajaju iz bilo čega. Oni su Kristofera Kolumba bacili u okove kad se vratio u Španiju. To potiče od zavidnih malih buržuja koji idu naokolo razmišljajući o tome šta drugi imaju i šta oni sami nemaju.
Što se mene tiče, posvetio sam život obeštećivanju ljudi, a ono što imam u svojoj kući, moje knjige, proizvod su mog rada. Nikoga nisam eksploatisao. Čudno je to. Ta vrsta prekora na moj račun nikada ne ide na račun pisaca koji su rođeni bogati! Umesto toga, prekorevaju mene, pisca sa 50 godina rada za sobom. Stalno govore: “Vidi, vidi kako on živi! Ima kuću s pogledom na more. Pije dobra vina”. Besmislice. Samo da kažem, teško je piti loše vino u Čileu jer je skoro svako čileansko vino dobro. To je problem koji, na neki način, odražava nerazvijenost naše zemlje – ukratko, osrednjost na naš način.
Vi sami ste mi rekli da je Normanu Majleru plaćeno 90.000 dolara za tri članka u severnoameričkom časopisu. Ako bi ovde, u Latinskoj Americi, pisac dobio toliku naknadu za svoj rad, to bi pokrenulo talas protesta drugih pisaca – “Nečuveno! Užasno! Gde to vodi i dokle tako?” – umesto da svima bude drago što pisac može da traži takve honorare. Ali dobro, kažem, to su jadi koji se podvode pod nerazvijenost kulture.
Da li su te optužbe snažnije pošto ste član Komunističke partije?
Upravo tako. Onaj ko nema ništa, rečeno je mnogo puta, nema da izgubi ništa sem svojih okova. Ja rizikujem, u svakom trenutku, sopstveni život, svoje ime, sve što imam, svoje knjige, svoju kuću. Kuća mi je bila spaljena; suđeno mi je; bio sam pritvaran više puta; bio sam u izgnanstvu; proglasili su me izopštenim; hiljadu puta sam doživeo policijski pretres. Dobro onda. Nije mi prijatno sa onim što imam.
Dakle, sve što imam stavio sam na raspolaganje borbi za narod, sama ova kuća u kojoj ste 20 godina pripada Komunističkoj partiji, kojoj sam je ustupio javnim ugovorom. Ja sam u ovoj kući prosto zahvaljujući darežljivosti moje partije. U redu, neka oni koji me prekorevaju urade isto ili neka barem ostave svoje cipele negde odakle mogu da budu date nekom drugom!
Poklanjali ste knjige raznim bibliotekama. Zar niste i sada uključeni u projekat kolonije pisaca na Isla Negri?
Poklonio sam više od cele biblioteke univerzitetu moje zemlje. Živim od prihoda od svojih knjiga. Nemam ušteđevinu. Nemam više čega da se lišim, osim što sam svakog meseca plaćen za svoje knjige. Od tih prihoda sam nedavno zakupio oveći komad zemlje u priobalju tako da bi pisci ubuduće mogli tamo da provode leta i stvaraju u izuzetno lepoj atmosferi. Biće to Fondacija Kantalao, sa direktorima sa Katoličkog univerziteta, Univerziteta Čilea i Društva pisaca.
Dvadeset ljubavnih pesama i jednu očajnu, jednu od vaših prvih knjiga, čitali su i čitaju hiljade vaših ljubitelja.
U prologu izdanja kojim je obeleženo objavljivanje milion primeraka te knjige (uskoro će biti i dva miliona) rekao sam da zaista ne razumem odakle sve to, zašto tu knjigu, knjigu ljubavi-tuge, ljubavi-bola, ne prestaje da čita toliko ljudi, toliko mladih ljudi. Iskreno, ne razumem. Možda ova knjiga predstavlja mladalačko posezanje za raznim zagonetkama; možda predstavlja odgovore na te zagonetke. To je tužna knjiga, ali njena privlačnost ne jenjava.
Jedan ste od najprevođenijih pesnika, na oko 30 jezika. Na koji jezik ste najbolje prepevani?
Rekao bih na italijanski, zbog sličnosti dva jezika. Engleski i francuski jezik, dva jezika koja znam pored italijanskog, ne korespondiraju sa španskim, ni po izgovoru, ni po postavci, niti po boji ili težini reči. Nije to stvar interpretativne ekvivalentnosti; ne, smisao može da bude tačan, ali ta korektnost prevoda, značenja, može da uništi pesmu. U mnogim prevodima na francuski, ne kažem u svim, moja poezija izmiče, ne ostaje ništa; i ne može se tu protestovati jer oni govore isto ono što je napisano. Ali je očigledno da ne bih, da sam francuski pesnik, rekao ono što jesam u pesmi, jer je vrednost reči mnogo drugačija. Napisao bih nešto drugo.
A prevodi na engleski?
Engleski mi deluje mnogo drugačiji od španskog, mnogo direktniji, tako da ti prevodi često prenesu smisao pesama, ali ne i atmosferu iz moje poezije. Moguće je da se isto dešava sa pesnicima čije se pesme prevode sa engleskog na španski.
(nastaviće se)
Piše Ronald Krajst
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić