Olga Ivinskaja, pesnikinja koja je platila cenu nastanka romana Doktor Živago Lik Lare u romanu Doktor Živago inspirisan je Olgom Ivinskajom, pesnikinjom i Pasternakovom ljubavnicom, koja je pesniku pružala najveću podršku tokom rada na njegovom remek-delu, zbog čega je zapala u nemilost KGB-a

Dana 6. oktobra 1949. godine grupa naoružanih ljudi upala je u mali stan u Moskvi. Muškarci su pripadali MGB-u, kasnije nazvanom KGB, Staljinovi ljudi iz državne bezbednosti. Stan koji se nalazio u ulici Potapov u Moskvi pripadao je ženi po imenu Olga Ivinskaja, koja je u njemu živela sa svoje dvoje dece, majkom i očuhom. Oni nisu bili razlog što je MGB bio na njenim vratima.

Ivinskaja je u to vreme bila ljubavnica Borisa Pasternaka; jedan od najpoznatijih pesnika Rusije je tada radio na svom remek-delu Doktor Živago. Ivinskaja i Pasternak upoznali su se u kancelarijama Novog Mira, gde je radila kao urednica. Uprkos svim naporima – on se već jednom razveo i ponovo oženio; ona je dva puta ostala udovica –  njih dvoje su se zaljubili jedno u drugo. Bio je najvoljeniji pesnik u zemlji, a ona, takođe pesnikinja, mada od skora i u proboju, zauzvrat je bila njegova voljena. Kada je stigao MGB, sedela je za mašinom i kucala pesmu za Pasternaka.

Ivinskaja je nikada neće završiti, a čovek koji je bio inspiracija za nju bio je i razlog zašto je uhapšena i odvezena u zatvor Lubjanka. Ruska tajna policija znala je da je Pasternak usred pisanja romana Doktor Živago, romana o mladom ruskom lekaru koji je u početku zaljubljen u revoluciju, da bi se kasnije razočarao u nju, slomljen zbog nje i od strane nje. U Ivinskoj je Pasternak našao podršku za pisanje svog romana; uz njeno odobravanje, počeo je da čita neke njegove delove u književnim salonima u Moskvi. Ako mu udalje muzu, izvor njegove emotivne podrške, računao je MGB, stvaranje ovog zapaljivog i antiruskog romana moglo bi biti zaustavljeno. I tako su učinili upravo to. Optužbe protiv Ivinskaje su podrazumevale „izražavanje antisovjetskog mišljenja terorističke prirode“.

Tadašnja antiteroristička politika Rusije nije štedela Ivinskaju. Te noći kada je odvezena, njena porodica, dvoje dece, rođaci i komšije bili su zadržani u dnevnoj sobi stana na ulici Potapov, dok su službenici pregledavali svaki papirić u potrazi za dokazima. Ostali policajci su sedeli i palili cigaretu na cigaretu u dnevnoj sobi, ispitujući prijatelje i rođake koji su se tamo okupili. Olgina ćerka je pitala da li može da ode u kuhinju da nahrani ljubimca. Nije dobila dozvolu.

Sudbina Ivinskaje bila je daleko gora. U zatvoru Lubjanka bila je skinuta do gole kože, oduzete su joj sve stvari, uključujući grudnjak, i stavljena na pod stražu za samoubice. Uprkos tome, Ivinskaja je bila toliko potrešena da je pokušala da se ubije u samici, nakon čega je premeštena u drugu sobu gde se nalazilo još nekoliko žena. Sam Pasternak je saznao šta se dogodilo tek sledećeg jutra. Znao je da će ona platiti cenu njegovog pisanja.

I zaista, kako otkriva Lara, nedavno objavljena knjiga Ane Pasternak, Borisove rođake, ona jeste platila. Staljinova državna mašinerija računala je da bi bilo previše rizično zatvoriti Pasternaka. Za to je postojao niz razloga, manje ili više ezoterični. Ranije u svojoj karijeri, Pasternak, koji je za život zarađivao prevodeći sa engleskog, preveo je neke gruzijske pesnike koje je Staljin voleo. Kasnije, čak i kad se Pasternak počeo okretati od književnog establišmenta koji je kooptiran za stvaranje dela u službi prostaljinističke propagande, Staljin je odbio da se obračuna sa njim. Pasternak mu, međutim, nikada nije potpuno okrenuo leđa; njegova supruga i porodica bili su smešteni u državnoj dači u Peredelkinu, a on se trudio da ne zauzima otvorene stavove protiv režima.

Zatvaranje Ivinskaje i njena kazna od pet godina u ruskom radnom logoru nisu imali željeni efekat. Pasternakovo pero nije presušilo, iako je čovek koji ga je držao u ruci osećao krivicu zbog onoga što se desilo njegovoj voljenoj. Može biti da je njeno utamničenje učinilo opasnost, koja je do tada izgledala neposredna, ali apstraktna, odjednom stvarnom i prisutnom. Iako sam Pasternak nije uhapšen. Utamničenje Ivinskaje ga je verovatno nateralo da hitro privede kraju Doktora Živaga. Poglavlja koja je napisao u tom periodu sadrže neke tragove o odnosu između Pasternakove ljubavi i njegovog dela; razdvajanje Živaga od Lare bilo je isto kao njegovo od Olge; njegovo emotivno kidanje bilo je stvarno, a ne izmaštano. Dalje, bilo kakvi ostaci lojalnost koju je Pasternak mogao imati prema ruskoj državi isparili su, jer je ona postala izvršilac neopravdanih kazni i okrutnosti nad ženom koju je voleo. Ako je junakova krivica što je izdao svoju suprugu – ublažena strašću kojom voli Laru – pokretala radnju prvih poglavlja knjige, njegovo prinudno odvajanje od nje nagoveštavalo je ono što sledi.

Kao što je Tim Parks primetio u nedavnom eseju za Njujork Tajms, progon može pokrenuti veliku kreativnost: „Neko želi da nas ućutka? Jesmo li u ratu? Za pisca ništa nije uzbudljivije od osećaja da je obično pisanje po papiru čin hrabrosti i težnje za slobodom.“ To se može reći i za Pasternaka čija je knjiga od objavljivanja 1957. godine prevedena na nebrojene jezike i doživela nekoliko filmskih adaptacija. Ali kako Parks takođe primećuje, groznica ne zahvata samo pisce, već i čitaoce; sam čin čitanja postaje posledično prožet junaštvom. Međutim, on na ovu jednačinu gleda sa skepticizmom i ne može se da zna da li će se ona preneti u američku književnu sferu. Odgovor može zavisiti od toga da li se oni koji su najviše povređeni, oni koji pate ne u apstraktnom, već u stvarnom smislu, oni koji su zabranjeni ili zatvoreni ili saslušavani, mogu čuti od buke najglasnijih i najpovlašćenijih.

Pasternakova upućenost na patnju bila je u ovom smislu idealna, neposredna, ali ne i zabranjena. Dana 5. marta 1953. godine, dok je Ivinskaja još uvek izdržavala kaznu u radnom logoru, Staljin je umro od srčanog udara. Bilo je to čudo neophodno za njeno puštanje na slobodu, što se dogodilo sledećeg meseca nakon ublažavanja kazni političkim zatvorenicima. Vratila se oslabljenom Pasternaku, koji je nedavno pretrpeo srčani udar, ali njihova strast i ljubav, otkrili su, ostale su iste. Pasternak je nastavio rad na knjizi; Ivinskaja je nastavila da ga podržava, preselivši se na kraju u malu kuću nedaleko od „velike kuće“ u Peredelkinu. Njih je razdvajao most koji je Pasternak svake večeri prelazio u šest sati, kada je uzimao svoje rukom pisane stranice da bi ih Olga prekucala. Doktor Živago objavljen je van Rusije 1957. godine, uz pomoć CIA-e, koja ga je brzo prevela na ruski i odštampala da bi mogao da se deli Rusima na Svetskoj izložbi 1958. godine.

Upravo u toj maloj kući preko mosta, Olga Ivinskaja je dočekala 30. maj 1960, kada je saznala da je Pasternak umro. Potrčala je preko mosta i ušla u veliku kuću u kojoj je ležalo Pasternakovo telo. Njegova supruga joj nije dozvoljavala da dolazi tamo dok je on bio živ. Klečeći pored njegovog kreveta, dugo je plakala. Njeno stradanje, koje je podstaklo delo književnog genija, nije bilo gotovo. Dana 18. avgusta 1960. ponovo je uhapšena. Pasternakova kontrarevolucionarna knjiga, njegova alternativna istorija revolucije koju su Rusi naučeni da poštuju, osramotila je zemlju. Pasternak je otišao, ali Olga je ostala i morala je da plati cenu.

(Pročitajte tekst o Branvelu Bronteu, talentovanom bratu poznatih sestra, ili prikaz stvaralašva Ljudmile Petruševske.)

Tekst: Rafija Zakarija
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *