Nik Kejv: Šejnu su se reči same nudile Imao je nešto za šta mi manji pisci moramo jako da se potrudimo ne bismo li se makar približili tome: graciozan, bogom dani talenat, zapisao je Nik Kejv u znak sećanja na Šejna Mekgouena, autora pesama i frotmena grupe The Pogues.

Sa Šejnom sam se prvi put sreo 1989. godine, kada su u muzičkom časopisu NME pomislili da bi bila dobra ideja da nas okupe, zajedno sa Markom E. Smitom iz The Fall, na takozvanom “susretu na vrhu”. Bio sam uzbuđen jer sam bio fan, zadivljen time kako Šejn piše pesme. Bio je to, nažalost, i moj prvi dan po izlasku sa rehabilitacije, tako da verovatno nije bilo najpametnije provesti ga sa dva čoveka koja nisu bila baš poznata po umerenosti. To je od samog početka bio čist haos. Takav početak prijateljstva nije naročito obećavao, ali Šejn i ja smo ubrzo nakon toga postali bliski prijatelji.

Kada smo počeli da provodimo vreme zajedno, često smo izlazili u barove i klubove. Bilo je to pomalo komplikovano, pošto sam ja privremeno prestao da pijem i da koristim droge, ali smo obojica voleli da jedan drugom pravimo društvo. Ne bih rekao da je navikao da se druži sa nekim ko ne pije. U suštini nije verovao nikome ko nije bio odvaljen. U nekom trenutku, kad sam ponovo počeo da pijem, našli smo se u baru i pitao me je za šta sam. Naručio sam duplu votku, a njemu su se oči zacaklile. Kao klincu na Božić. I to je bilo to. Godine smo proveli izlazeći, zajebavajući se i unakazujući se.

Ponekad sam svraćao u njegov stan na Kings Krosu, a on bi gledao Lice s ožiljkom ili neki od onih Kitanovih policijskih trilera punih nasilja. Sećam se da me je brinulo to što ne piše pesme. Jednom je, kada sam ga pitao za to, otpuzao preko poda do gomile smeća i kopao po je njoj sve dok nije našao parče papira. Bili su to stihovi za pesmu koju je nazvao “St John of Gods”. Divan naslov. Divne reči. Meni su njegove pesme bile toliko dragocene, snažna umetnička dela, zaista, ali se on prema njima nije tako odnosio. Dok sam ja okapao za radnim stolom, iz dana u dan, ne bih li napravio ono što umem, Šejnu su reči same dolazile na tacni sa pivom i viskijem da preseče.

Ono na čemu sam zaista zavideo Šejnu u vezi s pisanjem stihova bilo je to što je pravio nešto izuzetno u klasičnoj kantautorskoj formi. Način na koji je pisao bio je prožet tradicijom irskih balada. Ni po čemu nije bio moderan, dok su moje pesme, tada, bile usklađenije sa svojim vremenom: mračnije, razlomljene i eksperimentalne. Malo je saosećanja bilo u njima. Nije bilo istinskog razumevanja onog “običnog”. Sumnjam da bih mogao da napišem stihove poput: “vetar briše kroz tebe /to nije mesto za stare” (iz “Fairytale of New York”). Oni nose u sebi još toliko toga neizrečenog. Možete da osetite vetar i led u atmosferi, ali i duh stečene empatije i duboko saosećanje kakvo je Šejn gajio za ljude.

Dopadao mi se i njegov glas. Bio je savršeno ruho za njegovu haotičnu, poetičnu dušu. I dopadalo mi se kako se ponašao dok je pevao uživo. Bilo je u tome nonšalancije. Sećam se da sam gledao tonsku probu The Pogues na nekom festivalu u Francuskoj. Prosto je prišao mikrofonu i otpevao “Pair of Brown Eyes”, sa rukama nabijenim u džepove, a taj prelepi, napaćeni glas izlazio je iz njega kao šifra za anđele. Bila je retka privilegija prisustvovati nečemu takvom.

Šejn se prihvatao kao zvanične dužnosti toga da bude stalno sjeban i, veći deo života, bio je zadovoljan time što je takav kakav jeste. Nikada ga nisam čuo da se žali da je mamuran ili da mu nije dobro. Prosto je terao dalje. Nikada nije žalio ni za čim. I poštovao sam to kod njega, ali je nekada bilo i teško. Bilo je trenutaka kada je bio toliko oduzet da je jedva funkcionisao i kada biste ga videli takvog, to vam je, kao prijatelju, slamalo srce. Postoji mit o onim “posebnim” ljudima koji preteruju u svemu, a nekako ipak uspevaju da i dalje budu kreativni, ali to prosto nije istina. Tužno je bilo gledati Šejna kako gubi svoje izuzetne darove i vremenom bledi, ali vas to ne sprečava da nekoga volite.

Na kraju krajeva, ipak je njegov genij ono po čemu bi trebalo da ga pamtimo, više nego po bilo čemu drugom. Napisao je mnoštvo zaista sjajnih pesama. A to je dobrano više nego što pođe za rukom većini kantautora. Njegovi najbolji stihovi u sebi nose istinsku proživljenost. Njegova divna duša ugrađena je u svaku reč, svaku sintagmu “A Rainy Night in Soho” ili “The Old Main Drag”. Potiču iz stečenog iskustva. Te iz korena lepe reči što naviru iz tako ranjene duše. Imao je nešto za šta mi manji pisci moramo jako da se potrudimo ne bismo li se makar približili tome: graciozan, bogom dani talenat.

Moje prijateljstvo sa njim je ispočetka bilo zasnovano na dubokom divljenju načinu na koji piše pesme. Bio sam fan, prosto i jasno, i uvek ću to biti. Ali trajna priroda naše veze izrasla je iz velike ljubavi prema samom čoveku. Šejn nije bio kao drugi. Bez obzira na to u kakvom stanju je bio, nosio je dobrotu u sebi i duboko je osećao neizmernu poetsku prirodu naše ljudske sudbine. U njemu je bila istina, jasnoća duše najčistije vrste. Nešto takvo ne možete da sakrijete. Ceo svet je to mogao da vidi, zbog čega su ga mnogi i voleli tako jako.

Piše; Nik Kejv
Izvor: The Observer
Preveo; Matija Jovandić