Neofeudalizam – kraj kapitalizma? – II deo U nastavku ovog eseja koji razmatra neofeudalizam autorka piše o stradanju predgrađa, zaleđine velikih gradova u kojima život postaje neizvestan i beznadežan, kao i o tome koji su izazovi pred levicom po ovom pitanju i može li ona da da odgovor na njih.

Hinterlandizacija

Po trećoj karakteristici, neofeudalizam je prostorno povezan sa feudalizmom, a podrazumeva jedan od zaštićenih, često živahnih centara okruženih poljoprivrednim i pustim zaleđima. Ovo bismo takođe mogli okarakterisati kao podelu između grada i sela, opštinskih i seoskih područja, urbanih opština i okoline ili tačnije između unutrašnjosti ozidane spolja, kao podelu na ono što je sigurno i na ono što je u opasnosti, na onog ko napreduje i na onog koji propada. Vud kaže da su srednjovekovni gradovi u osnovi bili oligarhije, „sa dominantnim klasama koje su bogatstvo stekle trgovinom i finansijskim uslugama za kraljeve, careve i pape. Skupa su vladali okolnim selima […] izvlačeći bogatstvo iz njega na ovaj ili onaj način. “ Izvan gradova bili su nomadi i migranti koji su, suočavajući se sa nepodnošljivim egzistencijalnim uslovima, tražili nova mesta za život i rad, ali su prečesto nailazili na zidove.

Povećana pažnja na društvenu reprodukciju odgovor je na hinterlandizaciju, odnosno na gubitak opšte sposobnosti za reprodukciju osnovnih uslova za život. To se vidi u porastu stope samoubistava, povećanju anksioznosti i zavisnosti od droga, opadanju nataliteta, kraćim životnim vekom od očekivanog, a u Sjedinjenim Državama psihotičnom društvenom samouništenju u vidu masovnih pucnjava.

Američka zaleđa su mesta gubitaka i razdvajanja, mesta na kojima se mašta o povratku i procvatu kapitalističke prošlosti u kojoj je nakratko pojedinima dala nadu da će njihov život i život njihove dece možda postati bolji. Budući da ono predstavlja ostatke industrijskog kapitalizma u kojem su dospeli iza jeftine radne snage, zaleđe je zrelo za novu, intenzivniju eksploataciju u neofeudalizmu. Pošto više ne prave stvari, ljudi u zaleđu se izdržavaju od rada po skladištima, call centrima, prodavnicama sve-za-dolar i restoranima brze hrane. U nedavno objavljenoj knjizi Fila A. Nila (Phil A. Neel) Hinterland pokazani su određeni obrasci koji se mogu primetiti u Kini, Egiptu, Ukrajini i Sjedinjenim Državama. To su sve mesta sa osamljenim napuštenim pustarama i gradovima koji su na ivici preopterećenja.

Politički, beznadežnost zaleđa se manifestuje u seobama onih koji su van gradova, seobama koja su ponekad u vezi sa ekološkim pitanjima (fracking i borbe oko cevovoda), ponekad oko zemlje (privatizacija i eksproprijacija), ponekad izazvane redukcijom usluga (zatvaranje bolnica i škola). U Sjedinjenim Državama, oružana politika stavlja zaleđe u sukob sa urbanim. Takođe možemo primetiti način na koji se podela između zaleđa i opštine ponovo upisuje u same gradove. Ovo se manifestuje i napuštanjem siromašnih područja i njihovim iskorenjivanjem u kapitalističkom grabljenju zemlje za džentrifikaciju. Grad postaje bogatiji i sve više ljudi postaju beskućnici – pomislite na San Francisko, Sijetl, Njujork, Los Anđeles.

Povećana pažnja na društvenu reprodukciju odgovor je na hinterlandizaciju, odnosno na gubitak opšte sposobnosti za reprodukciju osnovnih uslova za život. To se vidi u porastu stope samoubistava, povećanju anksioznosti i zavisnosti od droga, opadanju nataliteta, kraćim životnim vekom od očekivanog, a u Sjedinjenim Državama psihotičnom društvenom samouništenju u vidu masovnih pucnjava. Vidi se u urušenoj infrastrukturi, vodi koja se ne može piti i vazduhu koji se ne može disati. Zaleđe je upisano na telima ljudi i na zemlji. Zatvaranjem bolnica i škola i smanjenjem osnovnih usluga život postaje beznadežniji i neizvesniji.

 

Katastrofizam

Konačno, neofeudalizam sa sobom nosi nesigurnost i preplavljujući osećaj strepnje od katastrofe. Postoji dobar razlog da se osećate nesigurno. Katastrofa kapitalističke eksproprijacije društvenog viška u uslovima krajnje nejednakosti i klimatskih promena je stvarna.

Labava, mistična neofeudalna ideologija, koja povezuje i pojačava apokaliptičnu nesigurnost, izgleda da se oblikuje u novom zagrljaju okultnog, tehno-paganskog i antimodernog. Primeri uključuju mistični jungijanizam Džordana Pitersona i mitsku geopolitiku Atlantide i Hiperboreje Aleksandra Dugina (Alexander Dugin). Takođe bismo mogli primetiti porast neoreakcionara tehnološkog sektora poput osnivača Pejpala milijardera Pitera Tila (Peter Thiel), koji tvrdi da je sloboda nekompatibilna sa demokratijom. U predavanju koje je održao 2012. Til je objasnio vezu između feudalizma i tehnoloških startapova: „Nijedan osnivač ili izvršni direktor nema apsolutnu moć. To više liči na neku arhaičnu feudalnu strukturu. Ljudi ovlaste glavnu osobu da raspolaže svim vrstama moći i sposobnosti, a zatim svaljuju svu krivicu na nju ako i kada stvari pođu po zlu.“ Zajedno sa ostalim kapitalistima iz Silicijumske doline, Til se brine kako da zaštiti svoje bogatstvo od uticaja demokratije, pa zagovara strategije egzodusa i izolacije, poput života na moru i svemirske kolonizacije, šta god je potrebno da bi se bogatstvo sačuvalo od oporezivanja. Ekstremni kapitalizam prelazi u radikalnu decentralizaciju neofeudalizma.

Za one s druge strane neofeudalne podele, anksioznost i nesigurnost se manje tretiraju ideologijom, nego opijatima, alkoholom i hranom, tj. bilo čime u šta se može utopiti bol od beznadežnih, bezumnih i beskrajnih muka. Emili Gundelsberger (Emili Guendelsberger) opisuje šta izaziva stres kod stalnog tehnološkog nadzora na radnom mestu – rizik od otkaza zbog kašnjenja od nekoliko sekundi, zbog neispunjavanja kvota, zbog prečestog korišćenja kupatila. Repetitivni rad s niskim intenzitetom kontrole i visokim nivoom stresa poput onog povezanog sa poslom koji se nadzire tehnologijom u direktnoj je vezi sa „depresijom i anksioznošću“. Neizvesni poslovni rasporedi, koji se pohvaljuju kao fleksibilni, nesigurne plate, jer je krađa plata sveprisutna, stresni su i pasivizirajući. Neofeudalni katastrofizam može biti individualni, porodični ili lokalni. Teško je započeti rad na klimatskim promenama kada već nekoliko generacija živite u katastrofi.

 

III

Kakvu dobrobit možemo imati od promišljanja našeg današnjeg prekarnog kapitalizma kao nečega postkapitalističkog, kao neofeudalnog? Za konzervativce poput Kotkina, neofeudalna hipoteza pomaže da se identifikuje šta oni žele da brane – ugljen-kapitalizam i američki način života – i protiv koga treba da se bore – protiv onog segmenta kapitalističke elite koji se bogati na račun srednjeg klase, naime, ekološki preduzetnici iz oblasti visokih tehnologija i njihovi saveznici u finansijama. Neofeudalizam je deo dijagnoze koja ima za cilj da traži podršku radničke klase za određeni deo kapitalističke klase, a to su fosilna goriva, nekretnine i velika poljoprivreda.

Većina nas čini nižu klasu bez imovine koji mogu preživeti jedino zadovoljavajući potrebe onih sa visokom zaradom. Izveštaj Zavoda za statistiku rada kaže da zanimanja za koja će tokom sledećih 10 godina biti najviše radnih mesta asistenti za ličnu negu, dakle ne zdravstveni radnici, već ispomoć koja kupa i čisti ljude.

Za one sa levice, neofeudalizam nam omogućava da shvatimo primarni politički sukob koji proizilazi iz neoliberalizma. Danas se velika konfrontacija ne odvija na liniji demokratija – fašizam. Iako popularna među liberalima, ova formulacija nema previše smisla s obzirom na moć oligarha – finansijera, medijskih mogula i stručnjaka za nekretnine, milijardera nastalih zahvaljujući ugljendioksidu i tehnologiji. Posmatranje naše sadašnjosti u kontekstu demokratije kojoj preti narastajući fašizam skreće pažnju sa fundamentalne uloge globalno umreženog komunikacionog kapitalizma u pojačavanju narodnog besa i nezadovoljstva. U osnovi politizacije koja naginje desnici je ekonomija: složene mreže proizvode krajnje nejednakosti, stvaraju distribuciju obrasca pobednik-uzima-sve (winner-take-all) ili pobednik-uzima-najviše (winner-take-most). Naginjanje desnici odgovar je na ovo intenziviranje nejednakosti. Kada je levica slaba ili joj glavni mediji i kapitalističke političke stranke blokiraju političko izražavanje, narodni bes iskazjuju drugi koji su spremni da napadnu sistem. U sadašnjem trenutku, ovi drugi su krajnja desnica. Razmišljanje o smislu neofeudalizma nas primorava da se suprotstavimo uticaju krajnje ekonomske nejednakosti na političko društvo i institucije. To nas tera da računamo sa činjenicom da milijarderi gomilaju milijarde dolara i zatvaraju se u svoje enklave, dok milioni ljudi postaju klimatske izbeglice, a stotine miliona se suočavaju sa neizglednim planovima za život, gde se intenzivira njihova borba za goli opstanak.

Opklada u neofeudalizam takođe signalizira promenu radnih odnosa. Socijaldemokratija je bila zasnovana na kompromisu između rada i kapitala. Organizovani rad u većem delu Globalnog Severa iznedrio je zadružnu radničku klasu, dobijenu u zamenu za delić svog dobrog života. Poraz laburista i naknadno ukidanje države blagostanja trebali su jednom zauvek pokazati bankrot strategije koja zahteva kompromis sa kapitalističkom eksploatacijom. Ipak, neki socijalisti nastavljaju da se nadaju ljubaznijem, nežnijem kapitalizmu – kao da će kapitalisti kapitulirati samo iz razloga da bi bili fini, kao da ni oni nisu podložni tržišnoj logici koja otkup akcija čini privlačnijim od ulaganja u proizvodnju. Neofeudalna hipoteza nam govori da je svaka radnička borba zasnovana na prolongiranju kapitalizma jalova. Kapitalizam je već postao nešto gore.

U ekonomijama Globalnog Severa, kojima dominiraju usluge, većina radi u uslužnim sektorima. Neki smatraju da su njihovi telefoni, bicikli, automobili i domovi izgubili karakter lične svojine i pretvoreni su u proizvodna sredstva ili sredstva za izvlačenje kirije. Vezani za platforme u vlasništvu drugih, potrošački predmeti i sredstva za život postala su sredstva za akumulaciju kapitala vlasniku platforme. Većina nas čini nižu klasu bez imovine koji mogu preživeti jedino zadovoljavajući potrebe onih sa visokom zaradom. Izveštaj Zavoda za statistiku rada kaže da zanimanja za koja će tokom sledećih 10 godina biti najviše radnih mesta asistenti za ličnu negu, dakle ne zdravstveni radnici, već ispomoć koja kupa i čisti ljude. Zavisnost vladajuće klase od ogromnog sektora sluga – spremačica, kuvara, piljara, blagajnika, dostavljača, magacionera itd. – otkriva nova mesta borbe, tačke slabosti u kojima radnici mogu da se izbore za moć. Štrajkovi medicinskih sestara, radnika Amazona i drugih mogu targetirati potrebe bogatih blokirajući im pristup sredstvima za preživljavanje. Ako su radničke borbe u kapitalizmu imale prioritet u proizvodnoj tački, u neofeudalizmu se one javljaju u tačkama usluga.

Neofeudalna hipoteza nam omogućava da vidimo i privlačnost i slabost popularnih levih ideja. One su prihvatljive jer su u saglasju sa dominatnim shvatanjima. One su slabe jer su ova dominantna shvatanja odraz naginjanja ka neofeudalizmu.

Konačno, neofeudalizam je ideja koja nam omogućava da identifikujemo primarnu slabost savremene levice: levičarske ideje koje imaju najvišu vrednost su one koje više afirmišu, nego osporavaju neofeudalizam. Lokalizam podstiče parcelizaciju. Pristupi tehnologijama i platformama jačaju hijerarhiju i nejednakost. Opštinarstvo potvrđuje podelu između grada i sela koja je povezana sa hinterlandizacijom. Naglasak na preživljavanju i opstanku odvija se kao da su kmetske ekonomije odgovarajuće ne samo za onu polovinu planete koja živi u gradovima (uključujući 82% Severnoamerikanaca i 74% Evropljana) već i za milione raseljenih zbog klimatskih promena, rata i unosne krađe zemljišta. Mnogi koji žive u zaleđu suočavaju se sa političkim, kulturnim, ekonomskim i klimatskim uslovima u kojima ne mogu preživeti od poljoprivrednih radova. Univerzalni osnovni dohodak neodrživ je pristup preživljavanju. Pruža taman toliko da oni u zaleđu mogu da životare i jedva dovoljno da gradski rentijeri imaju za harač svojim gazdama. Katastrofizam postaje negativan trend koji baca senku na nadu i napor, kao da narednih stotinu godina, ili već koliko, jednostavno nije važno.

Sve ove trenutne leve ideje sugerišu budućnost malih grupa koje se bave samoodrživom proizvodnjom zanatskog sira, možda na obodima gradova u kojima obitavaju enklave i tehničari pomoću dronova eksperimentišu sa urbanim baštama. Takve grupe reprodukuju njihov život zajedničkim snagama, ali zajedničko imanje je obavezno malo, lokalno i u nekom smislu isključivo i elitno. Isključivo ukoliko je njihov broj nužno ograničen; elitno, jer su njihove težnje dolaze od specifične kulture, koja nije rasprostranjena.

Daleko od vizije bazirane na emancipaciji multinacionalne radničke klase koja se bavi širokim spektrom plaćenog, potplaćenog i neplaćenog rada, popularne leve analize neofeudalizma ne vide radničku klasu. Kada se zamišlja posao – a neki na levici misle da bi trebalo prihvatiti koncept „imaginarnog post-posla“ – on izgleda ili kao romantična vizija poljoprivrede bez rizika ili kao tehnološki rad, „nematerijalni rad“. Razotkrivanje mukotrpnosti rada po call centrima, da ne pominjemo traumatičnost rada na nadziranju uznemiravajućeg i nedozvoljenog sadržaja na Fejzbuku,  već je učinila da neadekvatnost ideje o “nematerijalnom radu” bude očigledna. Trebalo bi da je na isti način očigledno da zamišljeni post-posao takođe ukida proizvodnju i održavanje infrastrukture, što je širok spektar radne snage neophodne za društvenu reprodukciju i osnovnu državnu strukturu.

Neofeudalna hipoteza nam omogućava da vidimo i privlačnost i slabost popularnih levih ideja. One su prihvatljive jer su u saglasju sa dominatnim shvatanjima. One su slabe jer su ova dominantna shvatanja odraz naginjanja ka neofeudalizmu.

Baš kao što su feudalni odnosi opstajali u kapitalizmu, tako se i kapitalistički odnosi proizvodnje i eksploatacije nastavljaju pod neofeudalizmom. Razlika je u tome što su nekapitalističke dimenzije proizvodnje – eksproprijacija, dominacija i sila – ojačale do te mere da više nema smisla pretpostavljati slobodne i ravnopravne aktere koji se okupljaju na tržištu rada čak ni kao okvirnu fikciju. To znači da se stanarina i dug u akumulaciji pojavljuju podjednako ili više nego profit, i da rad sve više premašuje odnos u kome stoji prema zaradi. Šta se dešava kada je kapitalizam globalan? Okreće se protiv sebe, generišući, zatvarajući i iskopavajući karakteristike ljudskog života kroz digitalne mreže i masovne personalizovane medije. Ova samokanibalizacija stvara nove gospodare i kmetove, ogromno bogatstvo i krajnju nejednakost, kao i parcelisane suverenitete koji osiguravaju ovu nejednakost dok mnogi lutaju i kopne po zaleđu.

(Prvi deo ovog eseja možete pročitati ovde.)

Tekst: Džodi Din
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: