Nema i neka ne bude, Edina Svoren

SHARE:

Međuljudski odnosi oduvek su zanimali brojne pisce. To je jedna od onih tema koje su istovremeno zahvalne, ali i nezahvalne za pisanje. Klizav je to teren, na kome dobar pisac može da se spotakne, a onaj loš dokaže kao dobar. Pravila naprosto nema, a i ako ih ima, neuhvatljiva su. Upravo ta neuhvatljivost čini prozu mađarske spisateljice Edine Svoren jedinstvenom. Njena knjiga priča “Nema i neka ne bude” izlazi iz već poznatih i zadatih književnih okvira, a istovremeno poštuje sve zakonitosti dobrog pisanja.

To njeno pisanje traži od čitaoca da mu se prepusti, ali i da razmišlja. Preciznost kojom oslikava pojedine situacije, ljude i događaje neverovatna je. Evo jednog primera:

“Trener me ne voli, ali me i ne mrzi. Iako, kaže da mi je rad nogu traljav, ipak ne viče. Odrasli su tog dana u svlačionici pričali o njegovoj ženi. Umrla je nakon dve godine umiranja. ‘Dve godine?’, razmišljao sam. To nije umiranje, već život. Ali na treneru se nije videlo to o čemu su govorili muškarci. Možda zato jer nije voleo svoju ženu, kao što ni Tata nije voleo Kevu. Ali ni to se nije videlo. Mirno su sedeli za večerom, a i Tata se smeškao kada sam izneo da se na Kevinom nožu brže otopi puter. Pošto se samo na Kevi vidi kada nekoga voli. Kada sam povredio članak, zaboravila je karticu u bankomatu.”

Ova životna situacija nam se svima može učiniti bliskom, poznatom i svakodnevnom, ovaj rukopis vrvi takvim detaljima iz svakodnevnog života, a istovremeno i jetkim, lepo osmišljenim i na pravo mesto stavljenim humorom, koji likove iz priča približava čitaocima, jer se u njima možemo prepoznati svi. Rečenica ove spisateljice je puna značenja i asocijacija, vuče ćitaoca da nastavi sa pustolovinom i intelektualnom avanturom. Iako je knjiga izašla na mađarskom jeziku još 2012. godine, ništa nije izgubila na aktuelnosti. Štaviše, dobri rukopisi su, kako vreme prolazi, sve bolji i samo potvrđuju svoju vrednost. Ovaj su prepoznali publika i kritika, a dobio je nekoliko značajnih književnih nagrada.

Evo još jednog zanimljivog odlomka:

“Otac nikada ne viče. Svoj bes izražava tako što ćuti. Dubina ćutanja može se izmeriti po putanji pogleda koji ide uz to ćutanje, ni po čemu drugom. Očev pogled prelazi preko pribora za jelo i ni u kom slučaju se ne penje do ruke koja taj pribor drži, ili, ako i krene i zadrži se na laktu, onda je taj bes dugotrajan, postojan. Može da potraje i nedelju dana dok ne iščezne. Međutim, ukoliko se pogled osmeli da ide do ramena, tada bes ubrzo može dati mesta novim besovima. Očevo vreme prolazi drugačije nego onima koji završe kod nekog lakta i čije su usne jarkocrvene. Ali ko bi hteo da pogleda u te usne? Školske svađe buknu i stišaju se u roku od dva minuta. To da čovek promeni drugaricu ili da zauvek promeni mesto na kojem obično sedi oduzima najviše deset minuta. Otac je drugačiji. Dugo se činilo da se svaka reka zove Dunav – i ovo može biti tako nešto. Odjednom je ispalo da ne zovu svakog oca Otac. Mada, većina ljudi kada su besni – viču. Zapravo, vedri ljudi smeju da podignu glas. Vedri očevi su hrišćani, mada nije svaki hrišćanin vedar.”

Edina Svoren svesno i namerno preispituje sisteme vrednosti koje smo usvojili vaspitanjem i koje smo zdravo-za-gotovo usvojili, a da nas to niko nije ni pitao. Istovremeno, ruga se sveprisutnoj malograđaštini “pristojnih građana iz dobrih kuća”:

“Kad čujem vest, moram da se pravim da sam tužna. Mama me privije uz sebe i zagrli, putnici bulje u mene. Ne verujem Maminom udvaraču da ona preskakanja potiču od ove nepravilnosti, kada vreme prianja uz mene poput gumene kape za plivanje koju mi je Tatica doneo iz Bilefelda. Ne mogu da dočekam da stignemo kući. I ne operem ruke, i ne javim se Tati, jurim po dnevnik. Odnesem ga u ve-ce. Prvo promrmljam molitvu zahvalnosti, zatim velikim štampanim slovima upišem da sam srčani bolesnik. Pogledam, podvučem. Suviše senčim, suviše debelo, jedva može da se pročita. Ispišem ponovo, još većim slovima, ali sada olovku držim nežnije i podvučem samo s četiri tanke linije, tek toliko da može da se pročita ako teta Emi zaviri u dnevnik. Dugo razmišljam, šta bih još mogla da upišem, usput čujem kako Mama i Tatica šapuću o meni. Mama ne voli kada za sobom zatvorim vrata, boji se da ću da naškodim sebi ili da ću se ubiti. Lupa na vrata sve dok ih ne otvorim.”

Dovoljno je razloga za čitanje ove knjige, koja je zahvaljujući programu Evropske unije – Kreativna Evropa, dostupna i našim čitaocima.