Naučnici otkrili matematičke strukture u klasičnim književnim delima

SHARE:

Svašta se govorilo za Džojsovo “Fineganovo bdenje”, od toga da je remek delo do toga da je nečitljiva nebuloza. Međutim, prema istraživanju naučnika sa Instituta za nuklearnu fiziku iz Poljske, ono neodoljivo podseća i na čist matematički multifraktal.

Naučnici su podvrgnuli detaljnoj statističkoj analizi više od 100 radova iz oblasti svetske književnosti, od autora kao što su Čarls Dikens, Šekspir, Aleksandar Dima, Tomas Man, Umberto Eko i Semjuel Beket. Posmatrajući dužinu rečenica i način na koji su varirale, oni su otkrili u “ogromnoj većini” proučavanih tekstova da su korelacije u varijacijama rečeničnih dužina bile vođene dinamikom kaskade – u smislu da je njihova konstrukcija fraktalna, a to je matematički objekat čiji svaki fragment, kada se proširi, poseduje strukturu celine.

Fraktali se koriste u nauci da bi se njima oblikovale strukture koje poseduju ponavljajuće obrasce, kao što su snežne pahulje i galaksije.

 “Svi ispitani radovi pokazuju (samo)sličnosti u smislu organizacije dužine rečenica. Neki su bili izraženiji – u tom smislu se “Ambasadori” Henrija Džejmsa istakao – a neki daleko manje ekstremni, kao što je francuski roman iz XVII veka “Artamen ili Veliki Sirus”. Ipak, korelacije su evidentne, pa zbog toga ovi tekstovi poseduju konstrukciju fraktala”, rekao je doktor Pavel Ošvjencimka sa poljskog Instituta za nuklearnu fiziku, koji je jedan od autora članka “Kvantifikacijsko poreklo i karakter dugodometnih korelacija u narativnim tekstovima”. Inače, neki radovi su bili matematički kompleksniji od drugih, a oni sa tokom svesti bili su najkompleksniji, uporedivi sa multifraktalima, ili fraktalima fraktala. “Fineganovo bdenje”, kako su naučnici otkrili, najsloženije je od svih.

“Ispostavilo se da apsolutni rekord u multifraktalnosti drži “Fineganovo bdenje” Džejmsa Džojsa. Rezultati naših analiza ovog teksta su bukvalno identični idealnim, čistim matematičkim multifraktalima”, rekao je profesor Stanislav Droždž, još jedan autor pomenutog članka, koji je upravo objavljen u žurnalu za kompjuterske nauke “Informativna nauka” (Information Sciences, prim. prev.).

Multifraktalna analiza "Fineganovog bdenja" Džejmsa Džojsa

Multifraktalna analiza “Fineganovog bdenja” Džejmsa Džojsa: oblik grafikona pokazuje da je identičan rezultatima dobijenim iz čisto matematičkih multifraktala. Horizontalna osa pokazuje stepen singulariteta, a vertikalna osa pokazuje spektar singulariteta. Foto: IFJ PAN

Sam Džojs je navodno rekao da je “Fineganovo bdenje” napisao kao bi “kritičari imali šta da rade narednih 300 godina”, a navodno je i predvideo sve ovo. U pismu Havier Viver o ovoj knjizi rekao je: “Zaista, ja sam jedan od najvećih inženjera na svetu, ako ne i najveći, pored toga što sam kompozitor, filozofist i još mnogo šta drugo. Nijedan motor za koji znam ne valja. Jednostavnost. Ja pravim motor sa samo jednim točkom. Bez krakova, naravno. Točak je savršen kvadrat. Vidiš na šta ciljam, zar ne? Strašno sam ponosan na to, oprosti mi, tako da nemoj da misliš da je ovo samo neka blesava priča o mišu i grožđu. Ne, to je točak, govorim svetu. I četvorougaon je.”

Naučnici su u članku napisali sledeće: “Proučavanja karakteristike varijabilnosti rečeničnih dužina u velikom korpusu svetski poznatih književnih tekstova pokazuju da estetski optimum (…) podrazumeva samoslične alternacije dužina rečenica, nalik kaskadama.”

“Ogromna većina proučenih tekstova jednostavno podleže takvim fraktalnim atributima, ali naročito su vredni pažnje romani toka svesti, koji liče na hiper-tekstove. Uz to, čini se da razvijaju strukturne karakteristike nesvodivo isprepletanih nizova fraktala koji se nazivaju multifraktali.”

Sekvence rečeničnih dužina (merene prema broju reči) u četiri knjige, koje su reprezentativne za različite stepene kaskadnih osobina. Foto: IFJ PAN

Sekvence rečeničnih dužina (merene prema broju reči) u četiri knjige, koje su reprezentativne za različite stepene kaskadnih osobina. Foto: IFJ PAN

Drugi radovi slični multifraktalima su, kako su naučnici otkrili, “Potresno delo zapanjujuće genijalnosti” Dejva Egersa, “Školice” Hulija Kortasara, “Američka trilogija” Džona Dos Pasosa, “Talasi” Virdžinije Vulf, “2666” Roberta Bolanja i Džojsov “Uliks.”

Naučnici su primetili da “fraktalnost književnog teksta u praksi nikad neće biti savršena kao što je u svetu matematike”, jer matematički fraktal može da se beskrajno uvećava, dok je broj rečenica u knjizi konačan.

“Nije do kraja jasno da li romani toka svesti zapravo otkrivaju skrivene kakvoće naše svesti, ili upućuju na maštovitost pisaca. Nije iznenađujuće to što pripisivanje nekog dela određenom žanru, iz bilo kojeg razloga, jeste subjektivno”, kaže Droždž, sugerišući da ovaj rad naučnika “jednog dana može pomoći u objektivnijem određivanju kojem žanru neka knjiga pripada.”

Droždž je nagovestio da se na osnovu ovih otkrića može pretpostaviti da su pisci “u prirodi otkrili fraktale, pa čak i multifraktale, mnogo pre naučnika”. “Očigledno su oni (poput Džojsa) na neki način intuitivno naslutili, kao što se događa sa velikim umetnicima, da takav narativni oblik u izvesnom smislu pokazuje “kako priroda funkcioniše” i zatim su to uspešno inkorporirali u svoje tekstove”, rekao je. “Priroda evoluira kaskadno i stoga je fraktalno organizovana, a to zatičemo u varijabilnosti rečeničnih dužina.”

Ajmer Mekbrajd, čiji je višestruko nagrađivani debitantski roman “Devojka je polu-formirana stvar” napisan kao tok svesti, kaže da nije bila zapanjena ovim otkrićima.

“Ne čudi me što se ispostavilo da su radovi koje opisujemo kao “tok svesti” najfraktalniji. Po svojoj prirodi, takvo književno delo ne obraća pažnju samo na uobičajene težišne aspekte jezika – sadržaj, značenje, estetiku itd. – već stupa u odnos sa jezikom kao objektom, koristeći svoje zakonitosti kako bi pružilo čitaocu prizmatičan uvid u temu o kojoj govori. Imajući u vidu odavno poznatu povezanost lepote i simetrije, posmatranje književnosti kao fraktalno kvantifikativne čini se potpuno razumnim.”

Međutim, dodala je kako nije mogla da ne bude “pomalo i razočarana idejom da je glavni ishod ovog istraživanja olakšavanje pripisivanja žanra.”

“Sigurno postoje zanimljivija pitanja o tome kako i zašto umovi pisaca dolaze do ovih kompleksnih, ali izgleda instinktivnih, fraktala?”, rekla je ona. “A uzevši u obzir neospornu tvrdnju profesora Droždža da ostaje nejasno da li pisanje u stilu toka svesti zaista otkriva dublje slojeve svesnog, koliko će ovo istraživanje morati da ode daleko kako bi objasnilo zašto neki čitaoci reaguju na određeni način, dok drugi imaju upravo suprotne reakcije.”

Alison Flod
(prevod: Danilo Lučić)

izvor: theguardian.com