Moj prijatelj Dejvid Bouvi, od Hanifa Kurejšija

SHARE:

Jedan od prvih i najvažnijih saveta koje mi je dao Dejvid Bouvi ranih 90-tih godina bio je da zapišem imena sekretarica i asistenata sa kojima sam stupao u kontakt. To će mi pomoći kasnije, objasnio mi je, da dođem do najvažnijih ljudi.

Suština šarma, kako ga je Albert Kami opisao u „Padu“, jeste da navedeš ljude da kažu „da“ i pre nego što im izneseš šta želiš. Major Tom ili Kapetan Tom, kako je Frenk Zapa insistirao da zovemo Bouvija, već je koristio svoju značajnu količinu šarma da dođe do najvažnijih ljudi. Šarmom se probijao i do sekretarica, asistenata i hiljada drugih žena sa kojima je spavao, nekada i orgijao, u ulici Oakli u Čelsiju, gde je živeo sa Endži Barnet sa kojom je bio u „otvorenoj vezi“, kako su je nazivali.

Bouvijev otac, PR u agenciji Dr Bernardo’s, bio je poznavalac muzike i rano je krenuo da ohrabruje Bouvija, neki ga čak smatraju i njegovim prvim fanom. U neku ruku je i Bouvi radio kao PR, shvativši veoma rano da je imidž sve. Čak i kao tinejdžer bio je omiljen i kod muškaraca i kod žena. U ranim dvadesetim okrenuo se muškarcima i spavao sa igračem i koreografom Lindsejom Kempom i kompozitorom Lionelom Bartom, kao i sa mnogim drugim muškarcima. Temperamentni Kemp je u intervjuu za GQ rekao da se Bouvi „viđa sa mnogima“ uključujući i Kempovog kostimografa, sa većinom njegovih nadređenih zbog čega je Kemp na kraju izvršio samoubistvo, uletevši biciklom u more u Vajthevenu, pokušavši da ponovi scene iz filmova The 400 Blows i Bicykle Thieves.

U knjizi Psychedelic Suburbia Meri Finigan, još jedne razočarane Bouvijeve ljubavi, ona je opisala svoju vezu sa Bouvijem u Bekenhamu, baš nakon što je napustio dom i raskinuo sa sjajnom Hermionom Fartingejl-Bart, da bi nedugo zatim seo u svoj Roler u predgrađu Londona i nestao sa njom na jedno popodne.

Bouvi je bio obožavalac drske subverzije Džoa Ortona. Obojica su pomalo bili Artful Dodžer – iako Bouvi nije bio spreman da priča o tome. Mnogo toga je morao da objašnjava. Isfeminizirani i ekscentrični izgled, oči različitih boja, porcelanska koža, elegantni kukovi, delikatan penis, imao je sve. Verujem da je njegov penis prvi put opisao Ken Pit, njegov prvi menadžer, i taj poetski opis „njegovog dugačkog, teškog penisa koji se klatio sa jedne strane na drugu kao dedin sat“ ostao je legenda do danas. Ovaj opis bi se često pomenuo kad god se pričalo o Bouviju, a mnogi fanovi su ga često zamišljali kao sliku Obrija Birdslija – tankog čoveka sa transcendentalnim falusom.

Bilo je tu svačega. Bouvi je išao u istu školu kao i ja, Bromli tehnička srednja škola u Kestonu, samo deset godina pre mene. Bitno je pomenuti kakva rupa je bila ta škola: zatucana, nasilna, uz nekompetentne profesore. Obrazovanje za srednju i nižu klasu skoro da nije smatrano esencijalnim ili bitnim u to vreme. Obučavali su nas da postanemo službenici, kao dobro poznati heroj HG Velsovog Kippsa, koji je označavao taj vrhunac saznavanja koji su nama plasirali u školi, pošto je Vels bio jedini lokalni poznati umetnik pored Ričmala Kromtrona. Kreativniji dečaci, tačnije oni koji su lepo crtali, odlazili su u advertajzing agencije kasnije, što je Bouvi i učinio nakon školovanja, kada je radio na kampanji za keks za mršavljenje koji se zvao Ayds.

Jedini pristojan od odraslih u školi bio je gitarista, otac Pitera Framptona, Oven, koji nam je dozvoljavao da koristimo umetničku sobu za vreme ručka i da se igramo sa gitarama, dok se on žalio kako mrzi glas Stiva Mariota. U to vreme njegov sin se priključio Mariotovom bendu „Humble Pie“.

Dobro je prisetiti se koliko se malo očekivalo od nas i na koji način su nas vaspitavali. Sećam se jednog bogatijeg prijatelja iz „gornjeg Londona“ koji je ušao u našu kuću u Bromliju i rekao, što je bilo užasno za moju majku: „Kako vam je preslatka mala kućica!“ Britanski pop je uvek poticao iz srednje i niže klase, od ljudi koji su išli u umetničke škole pre nego na univerzitete, a odatle je potekla i sva druga umetnost u Britaniji – pozorište, film, roman. Pop je uvek bio životniji – muzika kojom su besni klinci izražavali glad za pobunom. Uvek bi ih etiketirali kada je reč o klasi i edukaciji. Socijalni momenat je konstantno igrao najvažniju ulogu u pop muzic: komični nesklad dece koja su odrasla u malim kućama bez centralnog grejanja odgajana na lošoj hrani koja su sada pop zvezde i žive u vilama i pišu pesme.

Pored svog Kempovog truda, Bouvi je uvek bio loš glumac. Ali je imao odličnu mimiku i voleo je da imitira glasove svojih prethodnika – Mika Džegera, Brajana Ferija – dok je umirao od smeha. Ovo pitanje glasa je interesantno: kao i kod mnogih od nas, Bouvijev akcenat se nikada nije zaista stabilizovao. Akcenat poznat kao mockney, koji su koristili tipovi iz Južnog Londona poput Bouvija ili Džegera, pre nego što su prešli na američki, bio je neophodan podjednako kao i prirodan svim dečacima koji su odrastali među koknijima koji su se preselili u predgrađa pošto je Ist End bio bombardovan tokom rata. Taj akcenat, koji i meni promakne kada sam loše volje, pomagao nam je da se uklopimo, spašavao nas je batina u školi i na ulici, jer lokalci nisu voleli nikoga ko ne priča kao oni ili, ne daj Bože, pokazuje umetničke interese. Ta zajednica je uvek bila ambiciozna, ali odlučno odrična kada je reč o kulturi. Ne biste želeli da vas ti momci vide u haljini.

Srećom, Bouvijevo školovanje nije ometalo njegovo obrazovanje. Svako ko ga je poznavao iz tog perioda seća se njegove neverovatne radoznalosti, samopouzdanja i širokog intelektualnog poimanja. Nakon čitanja naučno-fantastičnog epa „Starman Džouns“ (1953) od Roberta Hejnlejna i preuzimanja iz filmova, poezije i od mnogih umetnika kojima se divio, Bouvi je izgradio sebe i svoje mnoge alijase, a većina njih je pomenuta u Džounsonovoj knjizi. Kao što njegov najočigledniji prethodnik Oskar Vajld piše u knjizi „Slika Dorijana Greja“: „Čovek je biće sa velikim brojem života i bezbrojnim senzacijama, on je složeno višeoblično stvorenje…“

Bouvi je bio pre Don Žuan nego Dorijan Grej, pre fantazija mnogih žena nego narcis. Poznato je da nije zazirao od mnogih stvari, ali bilo je i onih koje su u njemu ostajale konstantne. Za razliku od Igi Popa ili Lu Rida, pa čak i njegovog starijeg polubrata Terija, Bouvi je rođen veseo i nikada nije bio pravi nihilista ili depresivac. Kao i većina nas, brinuo se da bi mogao da poludi, ali očigledno nikada nije, uprkos velikom trudu. Bio je neumoran i nekada je bio nadmen u engleskom maniru, obožavao je zabavne emisije na TV-u poput Larija Grejsona, Pitera Selera, Pita i Duda, Kancelariju.

Related image

Bouvi nikada ništa nije uzaludno trošio. Čak i u periodima najveće samodestruktivnosti, izbacivao je neke od najboljih radova, poput Bitlsa, teške i neverovatne stvari – istovremeno eksperimentalne i popularne. Rekao mi je da ga je kokain gotovo ubio nekoliko puta, a da su ga prijatelji stavljali u toplu vodu samo da bi povratio cirkulaciju. Ipak, uvek je bio koncentrisan na ono što radi i nikada nije bio preozbiljan kada je reč o karijeri. I čudan i ekstremno praktičan, kada bi radio na novom albumu imao je zastrašujuće igrice s ljudima, sedeo bi nasuprot tebe u kimonu s olovkom i beležnicom, spreman da zapiše nešto što je verovao da može da nauči od tebe.

Bouvija sam upoznao preko zajedničkog prijatelja i pitao sam ga da li možemo da iskoristimo njegove pesme za adaptaciju mog prvog romana “Buda iz predgrađa” na BBC-ju. Složio se i rekao da ima ideje i za neku originalnu muziku. Kada je iskomponovao muziku za adaptaciju, a ja sam rekao da su neke pesme previše spore ili brze, ne sećam se više koje, požurio je nazad u svoju kuću blizu Montrea u Švajcarskoj i proveo celu noć prepravljajući kompozicije. Nikada ranije nije komponovao za filmove: želeo je da napravi muziku za film The Man Who Fell to Earth, ali bio je previše slomljen da bi prešao na to.

Prava poslastica za entuzijaste, kojih je sve više, jeste knjiga Bowie koja je pretrpana glasinama i tračevima… Kako je Džimi Pejdž prosuo pivo na Bouvijeve svilene jastuke i okrivio Avu Čeri. Kako ga je očigledno ljubomorni Pol Makartni prvo pozvao da dođe kod njega, pa onda nije bio u stanju da razgovara sa njim, pa je naterao Lindu da radi to umesto njega. Kako su Bouvi i Džon Lenon otiši na odmor u Hong Kong, rešeni da probaju specijalnu poslasticu – mozak majmuna. Momenti na Bouvijevim nastupima kada je sedeo u garderobi i gledao Coronation Street na VHS kaseti.

Još važnije, kao manje-više samohrani roditelj, odgojio je sina Dankana Džounsa, koji je postao filmski stvaralac. Neprocenjivo zadovoljstvo je razmišljati o njemu i Lenonu kako razgovaraju o tome šta znači biti dobar otac.

Neke od ovih priča su poznate isto koliko i priče o Isusovom životu, ali ono što je zaista impresivno u vezi sa ovim biografskim metodom je da je tadašnja omladina, kao što su Nik Rods, Nil Tenant, Sijuksi Sijuks i Dejv Stjuart videli Bouvija kao Zigija u Top of the Pops, što je razjasnilo nešto u njihovim životima i načinu na koji će pristupiti muzici. Bouvi je ohrabrio omladinu koja je želela da izađe iz Bromlija ili bilo kog mesta koje je ličilo na Bromli – a to je predstavljalo veliki deo Britanije 70-tih godina. Njegova pesma za decu Kooks je zaista predivna u tom smislu – oslobađajuća je i želeo je da „ostavi decu da se boje“.

Bouvi i Iman su došli da vide Sašina i Karla, naša dva sina, kada su se rodili, i da donesu poklon povodom rođenja. Te noći Pol Meken, prijatelj, pokušao je da nagovori Bouvija da ostavi cigarete. On očigledno nije želeo da ostavi duvan, ali se pretvarao zbog Pola. Nakon toga, sećam se da je stajao na stepenicama ispred moje kuće i molio me da mu nađem pljugu. „Zašto ne krenemo zajedno“, predložio sam. „Ali ja ne mogu nikuda da se krećem“, rekao je gestikulirajući ka zapadnom kraju Londona, Šepard Bušu.

Biti obožavan celog života nije najbolje što može da se doživi i Bouvi je poslednje godine u Njujorku proveo odričući se zadovoljstva zarad sreće. Činilo se da se vratio u blagosloveni spokoj koji ga je ispunjavao kao muža i roditelja. Naravno, nije mogao da se odrekne umetničke prirode. Za razliku od većine pop zvezda njegovi poslednji albumi su bili vrhunac i pratili su uzlazni razvojni tok njegovog stvaralaštva. Ali ova priča ima tužan kraj – Bouvi nikada nije delovao kao osoba koja će umreti i ostaviti vas iza sebe – inspirativno je čuti šta značite tolikim ljudima.

Uvek je slao rođendanske čestitke, koje je, karakteristično, sam pravio. On je bio naš starman i znao je to. I uvek je bio spreman da bude heroj koga smo očekivali, prava zvezda, ne muzičar u farmerkama i majici sa prljavom kosom, već prelepa zvezda poput Džejn Harlov, Marlon Branda ili Džona Kraforda, neko ko je živeo takav život sve vreme, ko nikada nije bio dosadan ili običan, čak ni na sekund.

Biće, naravno, mnogo knjiga o Bouviju. Ali za sada, sve je ovde. I bilo ko, bilo gde ko je ikada slušao pop i igrao u svojoj spavaćoj sobi, slušao je i slušaće Bouvija.

(Tekst je objavljen povodom izdanja nove biografije poznatog pevača David Bowie: A Life, od autora Dilana Džounsa)

Tekst: Hanif Kurejši
Prevod: Marija Muždalo
Izvor: theguardian.com