„What makes YOU special?“

SHARE:

Grad Trst, za nedelju dana koliko sam u njemu boravila, ponudio mi je sve nijanse plave boje koje se mogu pronaći između dubine mora i neba. Kada sam jedne večeri izašla iz luksuznog hotela nadomak velikog glavnog gradskog trga sumrak je obuzimao grad gusto modrim vazduhom. Osećaj mučnine u stomaku smanjio se istog trenutka kada sam iz smešnih rotacionih vrata kročila van prostorija lobija hotela i udahnula svež vlažan vazduh. Iza sebe sam ostavila punu salu gostiju Internacionalnog filmskog festivala, reditelje, producente, pisce, organizatore, predavače, sve one koji radeći iza kamera, uglavnom, pokreću evropsku filmsku industriju i njeno tržište. Ostavila sam veselu graju, netvorking, minglovanje, otmeni enterijer, raskošne lustere, odsjaje zlata i kristala, elektronske uređaje i mekbukove sa svetlećim jabučicama, kuckanje porcelanskih šoljica i tanjirića sa kolačima, znajući da je unutra i grupica ljudi koja je sa mnom pohađala scenarističku radionicu za mlade talente i koja se u tom trenutku sigurno osećala jednako bedno i izgubljeno.

Nekoliko sati pre toga, svi zajedno smo slušali trening/predavanje o najboljem mogućem načinu za prezentovanje/pičevanje naših priča. Jedna mila krupnooka gospođa artikulisanog govora a nešto dubljeg glasa započela je svoju uvodnu reč sa nekoliko interesantnih pitanja.

– Znate koliko se filmova u Evropi snimi godišnje? Između dvesta i trista. Složićemo se, konkurencija je velika. Ne želim da vas zastrašim ili uplašim, ali zašto mislite da ste posebni?     

Muk. Bilo je dovoljno samo da se setim priča mojih kolega sa kojima su aplicirali na radionicu i da vidim kako deset sjajnih priča stoji rame uz rame, sa mojom među njima, i kako me ama baš ništa ne čini posebnom niti od njih izdvaja. Nakon par sati treniniga otišli smo u pomenuti hotel među odrasle profesionalce kako bismo saslušali poslednjih sedam prezentacija autora koji na marketu u okviru festivala traže koproducente za svoje proizvode. Naše mlade oči osvedočile su horor. Osim možda dve do tri dobre i samouverene prezentacije čiji su autori delovali posve prirodno i zaljubljeno u svoje projekte, sve ostalo je izgledalo kao puka prostitucija osećanja i ideja. Želeći da budu upečatljivi, drugačiji, da zasluže pažnju i potencijalno partnerstvo, autori koje je tresla trema uvežbanim pokretima stavljali su nam do znanja šta je ono što ih čini posebnim, zašto je baš njihova priča ta koju treba videti, kako je izgledalo njihovo detinjstvo i šta su njihovi najtraumatičniji događaji iz života. Posebno paradoksalan činio se pič autora koji su pokušali da prodaju priču o ukradenim bebama. Nivo kiseline u želucu postao je nesnosan. 

Lutajući Trstom, zamišljala sam propast svoje karijere tek postavljene na staklene nožice. A onda sam ga srela dok je prelazio most, blago smo se sudarili. Poželela sam da se izvičem na njega, ali nisam jer sam se setila da je u jednom periodu svog života imao problem sa vidom. Umesto toga zamolila sam ga da se fotografišemo. Nerado me je pitao šta mi je, jer ga to nimalo nije zanimalo i na neki način to mu je postalo nešto kao opis randog mesta. Krenula sam da mu kukam.

–   Ozbiljno? Treba da te tešim, šta?

–   Pa ne, samo…

–   Usput, jako mi je teško da vodimo ovaj razgovor budući da znam da si “Uliksa” ostavila na pola.

–   Brate, rispekt, ali mnogo si mi težak.

–   Nisam težak, ja sam genijalan.

–   A je l’ te blam što su isplivala ona tvoja i Norina erotska pisma?

–   Pa ne znam šta da ti kažem, malo je zabrinjavajuće što više ne postoje nikakva prava na privatnost ali, ono, znaš kakav sam…

–   Ne znam.

–   To se samo tako kaže.

Sara i bista Džejmsa Džojsa–   Kako znaš kada povući granicu do koje ideš zbog…

–   Kakvu granicu?   

–   Samo mislim…

–   Ne, vama danas nije teže nego što je nekada bilo.

–   Ali…

–   Prestani. Imaš li nešto sitno za piće?

–   I dalje ne odustaješ?

–   To nije opcija.

Ubrzo sam se vratila među kolege. Utisci su nam se slegli, nastavili smo da slušamo niz predavanja. Prihvatili smo realnost koja uz ubrizgavanje perspektive naših mentora i nije bila toliko mračna iako su mi reči industrija, tržište, proizvod i dalje bubnjali glavom. Ipak, više od svega, mučilo me je  ranije postavljeno pitanje. Šta me čini posebnom? Verovatno ništa, pomislila sam, ali negde između ponavljanja reči industrija i tržište na pamet mi je pala misao – pa i u industriji valjda još uvek postoji nešto što se zove jedinstven serijski broj.   

sara radojkovic, kartica