Ljubavi i Društvo – No Blade Runner’s Land

SHARE:

Rahelina pesma                              

Hercla upoznajem na svirci. Unosi mi se u kosu jer ga ne čujem, odmah mi prilazi blizu. Hercl, ubrzo nazvan Herc, ima napete uši. I primećuje moje cipele. Veštičije. Izlazimo na zadnja vrata malog kluba. Nađem se na šljunkovitom tlu. Ne znam gde sam, u ovom gradu to mi se nikada ne događa. O, kako dobar osećaj. Noć je duboka, prolećna, ulice su prazne. Šetamo. Naše galaksije su čarobno udaljene, mi smo iz različitih tabora, imamo različite ljudske organe, ne bi se osetili da smo jedno drugom na glavi. Znala sam, biće suza na kiši. No, glad za dodirom je luda. 

Ako svaki čovek govori nekom poezijom, Herc govori industrijskom, kao na traci koristeći pridev koji ni na koji način nije povezan sa imenicom, ili, na isti način, imenicu u funkciji prideva. O zecu u smešnom raskoraku, npr. reći će da je odron od životinje – odron životinja. Brzo zapamtljivo, odmah zanimljivo. Nemam ništa protiv. Prva linija.

Vatrene kočije

Jureći se u krug sa neuhvatljivim trkačima pobune, guleći stopala po oštroj putanji siromaštva i isterivanja pravde, vrlo često sudaram se sa ljudima sistema. Sa prvom linijom. Ne pružimo jedno drugom ni ruku, a već se smeštamo u kutije i maštamo o idiličnom životu sistemskog čoveka i autsajderke. Iskustvo mi govori da ljudi sistema, kod nas, suštinski ne veruju u društvenu akciju, uvek misle da iza akcije stoje neke pare, naivnost, nvo pravilnik, infantilnost i sl. Popili su priču o stranim plaćencima i opasno posumnjali u ljudskost. Ovo je ispravljivo, ali stvari tako stoje. Najčešće, nikada ne govore o društvenim problemima u situacijama koje mogu imati uticaj. I odgovornost. To je posebno izraženo kod pitanja nasilja nad ženama, kod romskog, kao i kod gej i lezbejskog (imaju strahove : ako ih podržimo širiće se broj gejeva i lezbejki. Oh, odakle početi komentar na ovako zaludne ideje…). Na primer, misle da se izjašnjavaju protiv muškaraca ako javno ustanu protiv nasilja nad ženama, jer ono cveta. U Srbiji su tokom prošle godine, od poznatih muškaraca, ubijene 33 žene. To nije izuzetak, slična brojka se ponavlja iz godine u godinu. Nije im, iz nekog razloga, jasno da ovde nije reč o svim muškarcima ili svim ženama. Ovde je reč o nasilju nad fizički slabijim polom koji je vekovima vaspitavan da ćuti, da glumi slabost i nemoć. Ovde je reč o neslobodi svih kada toliko žena u ovom društvu živi neslobodno. Nije reč o našim i njihovim. Nije o nama i vama. Reč je o hrabrosti za pogled u sebe, za šta treba više nego bilo kakvom vojniku na bojnom polju. To trebamo vežbati. Hrabrost da se voli.

Vraćam se na Herca. On je čovek koji misli da se pominjanjem gej i lezbejskog pitanja samo podvlače razlike, da ih tako budimo. Kao da inače ne postoje. Čudan komfor. Iz fotelje čoveka koji je mera, po kom se meri koliko u društvu nečega ima ili nema. Beo, siguran i sjajan! Čovek čije nezadovoljstvo stvara odjek, čovek potreban u društvenoj borbi. Dakle, Herc i ja jurimo kroz grad poludelim kočijama. Svako vozi svoje. Dovikujemo se u paralelnoj vožnji, dobro se držeći na krivinama. Iz njegovog vozila čuje se ambijentalna muzika. Sceni jurnjave ne odgovara ambijentala, ali on insistira. Uzvraćam recitovanjem poezije iz kočije u pokretu. Tek to nema smisla. Ništa se ne čujemo.

Oh, ah, možda bih imala miran život sa njim./Ona samo deluje opasno, ali je nežna./On je pošten, a to je retko./Deluje nežno, ali je opasna./Kreativan je i stalo mu je do sitnih životinja./Čudna je, malo je čudna…/Napet je, previše je napet.

Blade Runner bluz

“Delujem li ja opasno?“ Pitam jednog poznanika. “Misliš li da zastrašujem ljude? Posebno, muškarce…“ “Ne“, kaže on, “ja te ne vidim tako. Ali mogu da zamislim da na ljubavnom susretu nekome postaviš pitanje za koga je u sirijskom konfliktu“.  Dobra mu je ideja. Herc vidi sirijski konflikt kao video igricu. Komentariše je, tu je ali nije. Osetiti pokolj koji se nije desio na mojoj koži. Da li je to toliko apstraktno? Kao ljubav, kao zaljubljenost kod Herca. Znam šta je, tu je ali ne osećam je.

Moja poslednja ljubav preziva se Hercl ali ne želi ništa da ima sa Jevrejima. On kaže da ne voli njihovo “sektaštvo“. Ne podnosi njihov stav žrtve. Nije stigao do tlačenja Palestine, ili do kolektivne moći. Samo, ne voli grupisanje. Proveravam imena Hercovih predaka, možda su kapoi. Ne nalazim ništa. On nikada nije otišao daleko da o tome razmišlja. Nije otišao ni tako savršeno blizu da se gnuša nacije. Da je ne oseća. Samo, ne voli da se izdvaja.

Suzan Sontag je pisala da uvek ustane kada broje Jevreje. Ne izbegavaj, to misli, iako nije religiozna. Imaš li i veze sa jevrejskom kulturom onda ustani kada broje Jevreje. Posebno ako dođe do brojanja. Ustani kao stabljika, zelena i vitka nasuprot svake kosidbe zla. Herc nije mrzitelj ili homofob jer je nemoguće da se zaljubim u homofoba ili bilo kakvog mrzitelja. To nije zato što volim glavom već zato što ovakva osećanja truju moje srce. I ono ih odbacuje. U svojim nemim snovima dajem mu test empatije.

Gledaš film, a buba ti prelazi preko ruke. Šta ćeš uraditi?

  • Ubiću je.

Grupa naoružanih ulazi u Super market i nekolicini ljudi lepi etikete na rever. Prisutan si. Šta ćeš uraditi?

  • A šta da uradim?! Šta bi ti uradila?! Evo, baš me zanima… Svi pametuju, a ne možeš da znaš dok ne dođeš u tu situaciju, ne možeš da znaš.

Sa devojkom razgledaš neke novine. Naiđete na sliku muškarca u kupaćim gaćama. Toliko se dopadne tvojoj devojci da ona zakači sliku na ogledalo u kupatilu. Šta ćeš uraditi?

  • Sklanjam fotku. Ni ja ne kačim gole žene, a i nije mi trip da buljim u gole tipove.

Staford se zaleće na tvog malog psa, šta ćeš uraditi?

  • Oteraću ga, golim zubima ako treba.

Tvoju prijateljicu usrećuje da zvoni na vrata bakici u prizemlju. Zvoni pa pobegne. Šta ćeš uraditi?

  • Ili da prestane ili me u životu više ne bi videla…

Nije robot. Robot je. Nije robot. Robot je. Nije. Robot. Ni. Rob. Je.

Herc čitav život radi za državne institucije kulture i umetnosti, prima sigurnu, neveliku platu, svoj posao voli, ali tog mu posla nije mnogo dato. Sam ga neće stvarati, iz inata, i on čeka. Mnogi ljudi čekaju zadatke. Ishabani su im kaputi, temena, dlanovi od čekanja. Razumem to. Pitanje je i navike. Nikada nisam radila u/za državu i nemam naviku da mi neko dodeli zadatak, ali sam radila u različitim kolektivima, u kojima i ako odgovaraš samo sebi, vrvi od onih što čekaju zadatke, honorare, prekore, pozicije, prijatelje, neprijatelje. To je verovatno stvar vaspitanja, školskog, kućnog, istorijskog u ovoj zemlji. Čekanje državnog posla je tiha radnja prisutna u mnogima, i u onima koji kritikuju državni posao, i u najboljima od nas. Razumem sve to, sve to može biti istina, ali ustani kad broje Jevreje, ne pravi se lud, ne zviždi u etar.

Sećanje na zeleno

Male zajednice su društvo u malom. Makete društva. Očitavaju sve ali vidljivije i intenzivno zbog manje brojnosti ali i zbog osetljivosti prema spolja. Mala zajednica je cela ogledalo za svaku pojedinku unutar nje (to je ono, lezbejka pljune na ulici, aha! znači, sve lezbe pljuju po ulici). S druge strane, to je nemoguć zahtev jer grupa ne može biti ogledalo pojedinca. Naporno je nositi toliki teret. Pa, koliko je samo pogleda u jednoj grupi ljudi, različitih ljubavi i bolova. Skoro deceniju sam provela u lezbejskoj zajednici, živela i radila. Tu je borba. Tu je jedini autsajd. I izlaz. Svakog dana, smišljale smo akcije i programe da podržimo lezbejke u lomljavi igre ogledala sa društvom, jer mala zajednica često, instinktivno, oponaša stereotipne, najgore delove društva samo da se stopi, da ostane nevidljiva. Umorena, ni ova grupa ne zna da je u njoj promena, da samo ustankom stvarno gaženih, počinje ustanak. Danas mi se čini, ustanak je odložen. Sve spava. Manjini treba poljubac dobre većine da se razbudi i zajaše konje pobune.

Suze na kiši

Herc i ja. Oboje nosimo samoću. Različite samoće, slične po tome što ih skrivamo. Imamo još nešto, slično ne dajemo. Postavljamo pitanje da bi izbegli odgovor. Anti – kontakt. I tako smo nas dvoje ostali da lebdimo negde između nas dvoje, ne dodirujući se. I sve se izgubilo kao suze na kiši. Hercu nije duhovito ono što nije duhovito okolini. A ja odbijam da zatvorim oči. On je čovek ambijentalne muzike koja dolazi spolja, a ja čovek ambijentale iznutra. I tako u nedogled.

Rastali smo se, pod rascvetalom krošnjom, na novosadskom keju.

 *Blade Runner, film iz 1982. godine

Jelena Anđelovska (Beograd – Novi Sad), dipl. dramaturškinja, autorka zbirke poezije “Domovina, bes mašina”, (Akademie Schloss Solitude, Štutgart, 2013). Pesme su joj prevođene na engleski, italijanski i mađarski jezik. Izvodi poeziju u saradnji sa muzičarima i vizuelnim umetnicama. Osnovala i vodila novosadski poetski program “Poezija u kući”. Radila kao novinarka, konobarica, sos konsultantkinja za žene u nasilju, prodavačica na pijaci, itd. Živi sa psom Lili.