Ljubavi i društvo – Dunav Sofa Surfing

SHARE:

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo – Dunav Sofa Surfing

Prošle nedelje je bečki umetnik Josef Trattner posetio Novi Sad i Beograd zbog svog projekta o umetnosti u dunavskim gradovima, beležeći promene koje se dešavaju u načinu razmišljanja, u svirci, u poeziji, a u direktnom kontaktu sa rekom. Josef Trattner je dizajnirao sofu/divan od sunđera pa je tokom posete svakom gradu spušta na Dunav pozivajući lokalne umetnike na druženje, pisce na razgovor, muzičare da sviraju. Smešteni na ovu sofu ljudi se menjaju, ona je uska i prevrtljiva pa brinu da ne upadnu u vodu. Dunav je iza leđa, sofa je vezana konopcima, a ljudi ipak ne žele da se puste, stisnuti u strahu i ne osvrću se. Svako leto Trattner se kreće i pita o ljudima na Dunavu, i o prirodi na Dunavu. Ako si drvo, ima li razlike gde si se rodilo? Ima, različito te tretiraju i leče u Austriji ili Srbiji, u kojoj ni kao drvo nisi ozbiljno shvaćen. Dunav izbacuje tela i biljke, kamenje i travke. Grančice i grane na koje se neko greje, a neko ih prepoznaje kao skulpture.

Dok smo tražili mesto i dobro svetlo za snimanje, primetila nas je žena u šezdesetim, ona koja se greje na dunavske grančice, ali ih vidi i kao skulpture. Tog jutra je otvorila oči i kroz mali prozor svog splava spazila ljude i mašine kako nešto petljaju oko reke. Zove se Ruža. “Došla sam ovde pre skoro deset godina. Zbog plivanja. Ali sam ostala do danas, menjala sam tlo za vodu…“ Iznosi kolačiće, spremaće ručak i na dlanu pruža svoju priču, a dlan je njen beli splav, nakićen cvećem. Poverava se kao da smo reka lično i da ćemo je sasvim nemo zapamtiti, nagutati se njene sudbine i otploviti dalje.

Neko je rekao: “Veći mi je Novi Sad zbog Dunava. Ta mu je reka produžena ruka…“ “Ne“, rekao je neko drugi, “to su dva sveta, paralelnog toka…“ I Dunav svakog dana prelazi linije stvorene da nas dele, nema tu ničeg apstraktnog, reka, kao ljudsko telo, sve pamti i pušta nas da divljamo, pušta nas sa osmehom moćnice koja se retko sveti. Momak iz ekipe, poreklom austrijski princ, pita se da li je osveta ono mesto kod Prahova na kom je rečni saobraćaj usporen povremenim izranjanjem nemačkih brodova potopljenih 1944. godine. Ruža ga majčinski preseče pogledom, “nije Dunav potopio te brodove, nacisti su ih potopili bežeći od Crvene armije. Ovde su ih dočekali jugoslovenski partizani pa Švabe više nisu imale kud. A danas je suviše skupo sve brodove izvući napolje… Ali, slušaj šta sam ja radila. Celo jedno leto sam klatila nogama na obali kod Prahova i gledala kako se brodovi pojavljuju i nestaju. Ima ih dvadesetak. Noćima sam sanjala taj crni prizor. Ima ih. Nema ih. Inače su bili puni eksploziva. Ima ih. Nema ih. Crne vodene ptice…“ Princ iz ekipe ima tetovaže pravilno raspoređene po telu. Podšišan je i počešljan, ne govori puno, i navikao je da ga oslovljavaju prezimenom. “Glad je najteža, sine“, govori mu Ruža. “Glad proizvodi neku tečnost u ustima, od koje si u siromaštvu sve više i jače gladan. I pitaš se kako će prestati. I kada će. Legneš uveče i misliš o novom biznis planu koji nemaš čime da započneš. I misliš o svojim mogućnostima, znaš, ličnim, kako da ih pokreneš. Ali koje mogućnosti, ja sam bila samo nastavnica srpskog…“ Princ klima glavom, sve mu je to komplikovano, on je odrastao u zamku veličine novosadskog naselja Detelinara. “Sine“, nastavlja Ruža, “kada si na reci nisi na kopnu, poštuješ pravila reke, nju pratiš, a ne zemaljske malverzacije. Ljudi prave probleme čak i rekama, i zaboravljaju da se reka može okrenuti za čas, lako, i zavrnuti im glave na dno, evo ovako.“ Ona hitro skoči s jednog na drugi kraj splava, oslikavajući nepredvidivost reke. Smeška se i šapuće mi, “ovom dečku treba jedan ozbiljan razgovor o svetu…“ On je princ, kažem, a ni sama ne znam šta to znači.

Ruža je kćerka sveštenika, sa dvoje dece izbegla iz Hrvatske 90-ih. “Odgajana sam kao pravoslavna ali nisam religiozna. Svake nedelje sam recitovala u crkvi, i narodu i bogu, uglavnom o Svetom Savi ali i o Nikoli, zaštitniku mornara, znaš… Ljubila sam krst pred spavanje i govorila Oče naš. I onda jedne večeri, bila sam u srednjoj školi, osetila sam da je to besmisleno, da više ne želim. Stisla sam se u krevetu, pokrila lice kao da izbegavam nečiji pogled, nekoliko minuta osećala sam krivicu ali je bilo jasno da se više neću moliti, da je to stvarno neka pećinska radnja. Nisam religiozna, slobodna sam.“ Ipak, ona ima mali ritual, naučila ga je od ronilaca, da svakog jutra baci nešto u vodu, za poklon. Živi kao gošća vode i šume, ali mi vidimo da joj drveće jede iz ruku. Na njen mig, topole zaplešu oko nas, ima tu starih i obolelih, prave hlad i aplaudiraju listom o list. U blizini smo Ribarskog ostrva. Ono je ostrvo venčanja. U mom sećanju je samo jedno, venčanje dve žene, Rejčel i Igbale. Trajalo je nekoliko dana i zabeleženo u knjizi “Žene na ribarskom ostrvu“ pesnikinje Štefe Markunove. Ta knjiga i ovo ostrvo zauvek beleže istoriju koja se nikada neće učiti u školama, i koja kao Dunav radi preko linija koje su stvorene da nas razdvoje. Slavlje ljubavi amerikanke i albanke, organizovano u Vojvodini, na srpskom i engleskom, zabeleženo perom hrvatsko-rusko-beogradske pesnikinje. Mnoge od akterki više nisu žive, ali Jugosloveni su još uvek živi. “Generacija Jugoslovena je još živa i zato ponešto i ima smisla na ovim prostorima,“ kaže Ruža.

“U ratu su ljudi drugačiji“, misli neko. “Ne. Baš su potpuno isti. Sablja su natopljena potrebom za blagom, nacionalizmom, udvorištvom lokalnoj upravi, ličnom netrpeljivošću, čistim strah od ranjavanja ili smrti,“ misli neko drugi.

Ruža je, nakon što su joj deca odrasla i otišla svojim putevima prodala imanje i kupila ovaj splavić. “Šta će mi velika kuća, ne mogu ja to, muževi, deca, komšiluk. Ovde imam sasvim dovoljno mesta. Slobodna sam.“ Ona je nasledila nekoliko starih automobila, na putu da postanu old tajmeri, ali kada joj je prijatelj poginuo u jednom od njih, sve ih je poklonila. “Imam jedan automobil da se mogu kretati gde god hoću. Svi umiremo i svi smo isti na kraju. Sve što nam treba je malo smeha. Inače, šta će mi automobili, ne treba mi sve to. Slobodna sam.“ Bude je ptice, susreti zrakova između vode i neba. Zimi je drugačije, mirno i plavičasto. Ona zimi trči, da se ugreje.

Posmatra svakog od nas, posebno muzičare. Grče ruke u neprirodnoj pozi jer na sofi nema dovoljno mesta. Mogu se prevrnuti, i iz njih izlazi sve čega se plaše. Davati u strahu. Davati muziku u strahu. Pita se da li će oni išta odsvirati. To postaje Ružina opsesija do kraja dana. “Ma, okrenite se bre, na toj sofi, uvek se okrenite u strahu, pogledajte ko je iza. Stanite, vidite. Šta mislite, kako se žene kreću noću? Hrabro! Tako, osvrnu se da vide ko to ide za njima…“ Naš instinkt je da uzvratimo udarac ako nas neko napadne. Na primer, strah. Ali, reagujmo ranije, osvrnimo se u strahu i shvatićemo da ga nema. Ruža želi da ohrabri muzičare, iznosi vino, toči nam u čaše. I pre nego popijemo ona insistira da svako od nas stavi prst u čašu osobe pored. To je njen ritual poverenja. Princu ovo vrlo teško pada, a meni je poznato jer podseća na rituale koje predlaže švajcarska umetnica Papiloti Rist, žena koja je zapela da promeni pravila života.

Fotografije sa projekta "Dunav Sofa Surfing" iz Srbije (levo) i Mađarske (desno). (photos rights reserved by Josef Trattner)

Fotografije sa projekta “Dunav Sofa Surfing” iz Srbije (levo) i Mađarske (desno). (photos rights reserved by Josef Trattner)

“ Voda nas samo gleda. Samo nas posmatra,“ zna Ruža, “sve pamti, tela iz racije 1942. i tela iz ranijih vekova… Ako se nađeš u viru, ispruži se kao strela i pusti vodi da te povuče do dna i da te sama vrati nazad. Neka te izbaci, samo se ispravi i budi čvrsta…“ Rumunski predstavnik filmske ekipe pita se da li to važi i za reku ili samo za more. On je pre petnaest godina otišao da studira u Austriju i tamo ostao. Sada radi kao učitelj, a tu je da prevodi na dva, tri dunavska jezika. Majka mu se zove Roza, Ruža. Pokazuje njenu fotografiju. I Ruža pokazuje slike svoje dve kćeri. Ona nikada nije zaboravila svoju decu, ali smatra da više ne odgovara za njih, a jedino je srce tu da ih pamti. I ima još nešto. Nešto što je muči. Šapuće mi,“moja kćerka je nacionalistkinja…“ Kaže to kao da kćerka ima tri glave i druži se sa krimosima. “Ako bih život pisala po greškama, to je moja greška. Ako bi mi život dao još jedno šansu, ne bi me mrzelo da sve ponovim drugačije. Samo to da ispravim… Podvalili su joj nacionalizam kao drogu. Podvaljuju ga kao ljubav. Prema nečemu. Zemlji, možda. A ljudima treba ljubav, znaš. Nacionalizam je destruktivan, ovde su najveći ljubavnici zemlje zemlji naneli najviše zla, najviše ljudi odveli u smrt, izgladneli ih do kosti, postavili kriminal kao zanimanje. Nacionalizam kao osećanje ne postoji, voliš svakoga ili ne voliš. Sve drugo je izgovor za dominaciju, po nekom osnovu…“

Bile su 90-e, kćerke su joj imale oko deset godina. Odrastale su okružene herojskim pričama o rođacima koji su danas ili juče nekoga ubili da zaštite porodicu skrivenu u podrumu kuće. Odrasle su sa pričama o bleštavom sečivu noža koji je bio poslednje što je u rukama držao njihov otac. Odrasle su u atmosferi sahrana malih rođaka čije su smrti i pokopi fotografisani. Odrasle su oko onih koji su tražili krivce na drugoj strani, ne znajući da smo svi krivci. A ona je, Ruža, samo pazila da ostanu žive i nikada im nije rekla da sve to ne valja, da sve to može drugačije. Mislila je da znaju. Nakon dve godine rata uspela je da sa decom stigne u Srbiju. I onda, nakon lutanja, kada su se smestile i započele život, čula je kćerkicu kako drugarima iz razreda priča o herojskim ubistvima koja je videla. Devojčica je izmišljala većinu toga, delom iz gneva jer je želela da zaplaši one koji su je kinjili kao izbeglicu, a delom jer je želela da izazove sažaljenje i nađe sebi bar jednu drugaricu. Govorila je kao hipnotisana, a kad si pod hipnozom možeš postati neko drugi? Menjala je ton. Od ratničkog pokliča, raspojasane ratnice koja na juriš osvaja grad do nežnog, skrhanog deteta koje je izgubilo oca u letnjoj noći na pragu svoje kuće; gledajući u oštricu noža kojim je miroljubivi otac hteo da ih odbrani, a kojim su godinama ranije sekli hleb. Ruža je isprva mislila da je kćerka veoma tužna jer je morala napustiti svoj grad i simpatiju iz razreda. Razmišljala je iz vizure deteta koje to više nije bilo. Nije prepoznala da devojčica godinama živi sva između tamnih obrva i plavih očiju, mrko posmatrajući svet… Dok je podigla glas, mala je već bila velika, udata za nacionalističkog funkcionera i odgajala decu obučenu u zastave, gurajući im u usta iste parole koje ona nije razumela. Kćerka je profesorka istorije, a misli da je Beograd bio centar Rimskog carstva, šali se Ruža i pređe pogledom na muzičare. Još uvek na sofi oni puštaju piske kroz svoje instrumente. “Morate dati“, vikne muzičarima, “i odmah reagovati. Ne čekati.“ Ali oni su već odsvirali, i veruju da je to bio dobar eksperiment. Ruža se okreće drveću i naručuje stare pesme.

jelena anđelovska