Kvantna fizika i teorija relativiteta u delima Marsela Prusta U proznim delima Marsela Prusta, kao i u njegovim esejima i pismima, na mnogobrojnim mestima mogu se naći reference na najznačajnija naučna dostignuća tog vremena, a naročito ona iz oblasti fizike.

Stota godišnjica smrti Marsela Prusta (ovaj tekst je izvorno objavljen 2022. godine, prim. prev.) daje nam priliku da se podsetimo njegovog remek-dela U potrazi za izgubljenim vremenom, prvi put objavljenog 1913, koje je neka vrsta Božanstvene komedije u francuskom stilu. Kao što ovo Danteovo delo iz XIII veka predstavlja predantan rezime srednjovekovne mudrosti, U potrazi za izgubljenim vremenom pokušava da pokrije svaki aspekt ljudskog znanja stečenog u osvit XX veka.

U njemu se raspravlja o estetici sa arhetipskim umetnicima (kroz likove kao što su kompozitor Vantol, slikar Elstir i pisac Bergot), pominje se medicina dotičući se frojdovske psihologije a provlači se i umetnost borbe, tačno na pragu I svetskog rata. Prust se otvoreno poziva na savremeni tehnološki razvoj, uključujući telefon, koji mu omogućava da komunicira sa duhom svoje voljene bake, voz koji napušta stanicu Sen Lazar i čudesni avion koji mu se javlja kao da se bog javio starim Grcima. On je upoznat sa teorijom evolucije, izjavljujući „’Selekcija’… mi se čini neusaglasiva… kada bi joj prethodi pridev ‘prirodna’“.

Na kraju, Prust prolazi kroz mnoga odlučujuća naučna otkrića svog vremena. U ranom XX veku moglo se posvedočiti dvema revolucijama u fizici koje su izmenile naš ustaljeni pogled na svet: teorija relativnosti, koja je osporila apsolutnu prirodu vremena, i kvantna mehanika, čija je neodredljivost dovela u pitanje samu stvarnost.

Evo nekih odlomaka iz Prustovih dela, gde on referiše na ove značajne napretke.

Skromni počeci u sećanjima na školski dan

U Čistilištu, u 15 pesmi Dante aludira na prvi zakon optike, koji se bavi refleksijom svetlosti i koji će Dekart formulisati u XVII veku. Prust se poziva na drugi zakon, koji se tiče refrakcije, u dirljivom opisu njegovog odnosa sa bakom:

„[Moje] misli su se nastavile u njoj bez ikakve defleksije, pošto su prešle iz mog uma u ​​njen bez promene atmosfere ili ličnosti.”

Priseća se i drugih lekcija iz srednje škole:

„[Za] fizičara prostor koji zauzima najsitnija loptica energije objašnjava se harmonijom akcije, sukobom ili ekvilibriumom, zakonom privlačenja ili odbijanja koji upravljaju daleko većim svetovima.”

Ovi pasaži su prepuni šarma minulih školskih dana, kada je Prust izvodio eksperimente kao što je naelektrisavanje ebonitnog štapa mačjom dlakom. Svaki fizičar bi lako uočio Doplerov efekat u ovoj rečenici:

„Postojala je i nova zviždaljka… koja je sama po sebi bila baš kao vrisak tramvaja, i, pošto svojom brzinom nije izlazila van dometa sluha, pomislilo bi se da je neki auto auto, koji se ne kreće, ili je pokvaren, imobilisan, koji vrišti u kratkim intervalima kao životinja na samrti.”

„U njoj je naišao na električni udar suprotne volje koji ga je silovito odbio; Mogao sam da vidim kako iskre kako sevaju u njenim očima.”

Međutim, ovu poslednju tvrdnju osporio bi Šarl-Ogusten de Kulon, čiji zakon kaže da se različiti naboji privlače, dok se slični odbijaju!

Prustov rendgenski vid

Dotičući se modernije fizike, Prust piše na nekoliko mesta o ultraljubičastim i infracrvenim zracima. Pominje i rendgenske zrake koje je 1895. otkrio Vilhelm Rentgen. Da citiram njegovog lika Fransoaza:

„Madam zna sve; Madam je gora od rendgenskih zraka.”

U knjizi je ova fraza izgovorena u piščevoj ranoj mladosti, iako je Prust imao 24 godine kada je Rentgen došao do svog otkrića. Stoga bi se moglo sugerisati da je lik sluge Fransoaza imao neku vrstu proročkog dara. Kasnije u knjizi, on se vraća na ovaj fizički fenomen:

„[Ovaj] čudan otisak koji nam se čini da ima tako malo sličnosti sa nama samima ponekad nosi isti pečat istine, nimalo laskav, zaista, ali dubok i koristan, kao fotografija snimljena rendgenskim zracima.”

Čini se da Prust čak tvrdi da može da vidi kroz realnost:

„Bilo mi je dobro što sam izašao na večeru. Nisam video goste, jer kada sam mislio da ih posmatram, ja sam ih gledao radiografski.”

Ne zazire ni od teme radioaktivnosti. Radioaktivne kreme protiv starenja, za koje se smatralo da imaju terapeutska svojstva, rado su se kupovale u to vreme. U tom smislu, Prust se upušta u smelu metaforu kada se čudi dugovečnosti svoje junakinje, gospođe Svan, koja predstavlja

„čudesniji izazov zakonima hronologije nego očuvanja radijuma zakonima prirode.”

Radijum Marije Kiri, za koji je dobija mnoge nagrade, nestabilan je element čije vreme raspada je 1.600 godina. Zaista mnogo vremena, ali drugi elementi traju još duže, s obzirom na to da stabilni izotopi imaju beskonačan životni vek.

Prust o vremenu

Naravno, vreme igra fundamentalnu ulogu u Prustovom glavnom delu. Taj koncept je prisutan i u početnoj rečenici knjige („Dugo sam rano odlazio u krevet“) i u završnoj („…u Vremenu“).

U Prustovo doba došlo je do potpune revizije naše percepcije vremena. Naravno, ni danas ne znamo koje je vreme zaista bolje od vremena Svetog Avgustina, koji je jednom rekao:

„Šta je onda vreme? Ako me niko ne pita, ja znam šta je. Ako poželim da ga objasnim onome ko me pita, ne znam.”

Međutim, Ajnštajnova teorija relativiteta ističe onu vrstu vremena koje više nije apsolutno i večno, već varira u skladu sa okvirom njegovog predstavljanja, odnosno, zavisi od merenja. Prust iskazuje intuiciju sličnu eminentnoj fizičarki u svom opisu crkve u Kombreju:

„[Sve] te stvari činile su je… zgradom koja je zauzimala, da tako kažemo, četiri dimenzije prostora – gde je ime četvrte dimenzije vreme.“

Ova referenca na četvorodimenzionalni prostor jasno oslikava teoriju relativnosti. Ali da li je Prust bio upoznat sa Ajnštajnovom teorijom? Kada je godinama kasnije bio upitan ovo, objasnio je sebe u jednom pismu:

„Iako su mi pisali da preuzimam od njega, ili on od mene, ja ne razumem nijednu jedinu reč njegovih teorija, jer ne poznajem algebru. A sumnjam da je on čitao moje romane. Čini se da imamo analogne načine kako deformišemo Vreme.”

Kvantni pogled na stvarnost

Manje očigledno u tekstu jeste Prustovo okušavanje sa kvantnom mehanikom. Tada nastalu teoriju zasnovanu na kvantima – primarnim korpukulama energije – prvi je izneo Maks Plank 1900. godine.

Dok pokušava da uteši svoju bolesnu baku, narator se osvrće na ovu novu ideju u fizici:

„[Prema] najnovijim naučnim otkrićima, činilo se da se pozicija materijalizma ruši.”

Na koja otkrića on ovde misli? Možemo samo pretpostaviti da on govori o kvantnoj mehanici. Čini se da Prustov savremenik, Pol Valeri, takođe rođen 1871. godine, pominje istu naučnu teoriju. U (knjizi eseja, prim. prev.) Razmišljanja o današnjem svetu (1929), on piše:

„[Svetlo] je dovedeno u pitanje… sporom izazvanim diskontinuitetom protiv kontinuiteta, verovatnoćom protiv slika… skrivenom stvarnošću protiv uma koji bi da je otkrije i, jednom rečju, nerazumljivim protiv razumljivog.”

Kvantna mehanika se sukobila sa načinom na koji smo tradicionalno posmatrali svet. Klasična fizika je deterministička; možemo je koristiti da predvidimo kako će se stvari odigrati. Stvarnost možemo razumeti „onako kakva jeste“. Međutim, sa elektronom, sve što možemo da uradimo je da izračunamo verovatnoću da će preći dati put. Na ovaj način, determinizam postaje kolektivan, jer smo svesni distribucije grupe elektrona, ali ne znamo gde će neki od njih završiti. Kvantna teorija, koja upravlja ovim ponašanjem, jeste grana fizike koja se ponekad čini kontraintuitivna.

Ona se oslanja na dva naizgled kontradiktorna postulata:

Šredingerova jednačina, koja se odnosi na evoluciju, po prirodi je deterministička. To je dinamički zakon koji upravlja silama koje nisu gravitacija, kako da je preciznija verzija Njutnovog zakona univerzalne gravitacije.

Međutim, kvantna teorija takođe uključuje princip „kolapsa“, koji se primenjuje u trenutku merenja i bira rezultat između beskonačnog skupa mogućnosti.

Prust flertuje sa ovim kvantnim paradoksom, pišući:

„Poprimila je gotovo prosjački izgled jer je imala (umesto deset, što je broj kojeg sam se ja zauzvrat sećao, ali ne uspevajući da ijedan dozovem u svom sećanju) samo jedan nos, obliji nego što sam mislio, zbog čega je poprilično izgledala budalasto i u svakom slučaju izgubila sposobnost da se umnožava… Upavši u inerciju stvarnosti, težio sam da se povratim.”

Mnogostruku sliku koju gaji o ovom liku mladolike mlekarke suprotstavlja jedinoj stvarnosti koju ima da ponudi sebi, tako da se njegova vizija „urušava“ u stvarnom svetu.

Dok kvantna mehanika otkriva verovatnu materijalnu realnost, Prust veruje u duhovnu realnost ljudskih bića, misleći da „drugi ljudi postoje za nas samo u meri u kojoj ih pamtimo“ i „dokazi čula su takođe delo uma u ​​kome uverenja stvaraju dokaze”.

Kvantna stvarnost zavisi od merenja koje vrši posmatrač, slično kao što svako posmatranje izaziva subjektivni mentalni prevod: „[Stvarnost] za nas ne postoji, sve dok je naš um iznova ne stvori.“

U potrazi za izgubljenim vremenom je veličanstven sažet pregled, pun humora, emocija, poezije i filozofije. Dok Prust svoje pisanje začinjava sastojcima iz stvarnog života, zakoni fizike umetnuti u njegove zbijene rečenice više su nego puka dekoracija. On filtrira svet kroz impresionističku viziju stvarnosti, za razliku od teorije kvantne mehanike.

Iako su mnogi stručnjaci smatrali Prusta najvećim francuskim piscem XX veka, nije dobio Nobelovu nagradu, njegov pepeo nije sačuvan u Panteonu, i nema njegove figure od voska u muzeju Greven. Ali on je bio ispred svog vremena, tešivši se takvim jezivim stvarima:

„[Ne postoji] nijedan razlog koji je svojstven uslovima života na ovoj planeti koji nas može naterati da smatramo da smo obavezni da činimo dobro… niti da natera talentovanog umetnika da sebe smatra obaveznim da iznova započinje delo koje će izazvati divljenje, a koje će malo značiti njegovom telu koje proždiru crvi… Sve ove obaveze koje nisu sankcionisane u našem treutnom životu kao da pripadaju drugom svetu… Tako da ideja da Bergot nije bio potpuno i trajno mrtav nije nimalo neverovatna. ”

I tako je Prust takođe stupio u ovu idealnu oblast koji je priželjkivao za svog izmišljenog pisca.

Tekst: François Vannucci
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o tome zašto je delo Marsela Prusta progrešno shvaćeno, kao i kako izgleda kada profesor književnosti i profesor fizike razgovaraju o putovanju kroz vreme.