Kazuo Išiguro – Jedno veče u XX veku, i drugi mali napreci (Nobelovo predavanje, I deo) Kazuo Išiguro dobio je Nobelovu nagradu za književnost 2017. godine, a ovo je njegovo Nobelovo predavanje, tradicionalno održano decembra iste godine.

Kazuo Išiguro, britanski pisac japanskog porekla, dobio je Nobelovu nagradu za književnost uz obrazloženje da je pisac koji je „u svojim romanima velike emotivne snage otkrio ambis ispod našeg iluzornog osećanja povezanosti sa svetom“. Njegov novi, ovogodišnji roman Klara i sunce, prvi nakon dobijanja Nobela, objavljen je i kod nas.

Da ste me sreli u jesen 1979. godine, možda ne biste znali gde da me smestite, ni u društvenom, a možda čak ni u rasnom kontekstu. Imao sam tada 24 godine. I mada mi je fizionomija možda delovala japansko, za razliku od većine Japanaca koji su tada živeli u Britaniji, kosa mi je padala do ramena, a odlikovali su me i oklembešeni banditski brkovi. Jedini naglasak koji se u mom govoru mogao uočiti bio je onaj koji je odlikovao sve koji su odrasli na jugu Engleske, uz povremeno ubačen trom, već tada zastareo žargon hipi ere. Da smo započeli razgovor, mogli smo pričati o holandskom totalnom fudbalu, ili o najnovijem albumu Boba Dilana, ili možda o godini koju sam upravo proveo u Londonu, radeći sa beskućnicima. Da ste spomenuli Japan i pitali me nešto o njegovoj kulturi, možda biste primetili tračak nestrpljenja u mom nastupu dok bih vam jasno iskazivao svoje neznanje, zasnovano na činjenici da nogom nisam kročio na tlo te države – čak ni na odmor – od kada sam je napustio sa pet godina.

Stigao sam te jeseni s rancem, gitarom i prenosivom pisaćom mašinom u Bakston, u Norfoku – malo Englesko seoce sa starom vodenicom i ravnim obradivim poljima svuda unaokolo. Došao sam baš tamo jer sam primljen na jednogodišnji postdiplomski kurs iz kreativnog pisanja na Univerzitet istočne Anglije. Univerzitet je udaljen deset milja i nalazi se u Noriču, gradu sa prelepom katedralom, ali pošto nisam imao automobil, jedini način da tamo stignem bio je autobus koji je polazio jednom izjutra, jednom u vreme ručka, i jednom uveče. Ali ovo, ubrzo ću shvatiti, nije bila posebna prepreka: retko kada sam morao da idem na univerzitet više od dvaput nedeljno. Iznajmio sam sobu u maloj kući čiji je vlasnik bio tridesetogodišnjak kojeg je žena upravo napustila. Nema sumnje da je kuća za njega bila prepuna duhova sopstvenih polomljenih snova, ili me je možda samo izbegavao. Bilo kako bilo, ponekad ga danima nisam viđao. Drugim rečima, nakon haotičnog života u Londonu, našao sam se licem u lice sa neobičnom količinom tišine i samoće u kojoj je trebalo da se pretvorim u pisca.

Štaviše, moj sobičak je i bio nalik stereotipnom sobičku jednog pisca. Plafon je bio klaustrofobično iskošen – mada sam, ako bih se propeo na prste, kroz jedini prozor imao pogled na poorane njive kako se prostiru u daljinu. Imao sam mali sto, čiju su površinu skoro u potpunosti zauzimale moja pisaća mašina i stona lampa. Na podu, umesto kreveta, stajao je veliki pravougaonik od industrijske pene od kojeg sam se preznojavao u snu, čak i tokom izuzetno hladnih norfočkih noći.

U ovoj sam sobi pažljivo proučio dve kratke priče koje sam napisao tokom leta, pitajući se da li su dovoljno dobre da ih prikažem svojim novim kolegama (bilo nas je, znao sam, šestoro u grupi, i sastajali smo se jednom na svake dve nedelje). Do tog trenutka u svojoj karijeri malo šta sam drugo vredno pomena napisao u vidu proze, pošto sam svoje mesto na kursu zaslužio radijskom dramom koju je Bi-Bi-Si odbio. Ustvari, uzimajući u obzir da sam prethodno već napravio čvrste planove da postanem rok zvezda do svoje dvadesete, moje književne ambicije tek su mi se nedavno ukazale. Dve priče koje sam sada proučavao napisane su u nekoj vrsti panike, kao odgovor na vest da sam primljen na univerzitetski kurs. Jedna se bavila jezivim paktom o zajedničkom samoubistvu, a druga uličnim borbama u Škotskoj, gde sam neko vreme proveo kao socijalni radnik. Nisu bile dobre. Započeo sam još jednu priču, o adolescentu koji otruje svoju mačku, čija se radnja takođe odvijala u današnjoj Britaniji. A onda, jedne noći, tokom treće ili četvrte nedelje u tom sobičku, zatekao sam sebe kako pišem novonastalom i gorućom strašću o Japanu – o Nagasakiju, gradu u kojem sam rođen, tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata.

Uobičajen prizor kojeg se jasno sećam iz svojih prvih dana u Engleskoj bili su ježevi – simpatična, bodljikava noćna stvorenja koja su tada bila rasprostranjena po Engleskoj – u toku noći pregaženi, ostavljeni na jutarnjoj rosi, ušuškani pored puta, kako čekaju da ih pokupe đubretari.

Ovo me je, moram da naglasim, prilično iznenadilo. Danas preovladava atmosfera u kojoj ambiciozni mladi pisci sa mešovitim kulturnim nasleđem maltene instinktivno u svojim delima proučavaju svoje „korene”. Ali, tada to svakako nije bio slučaj. I dalje nas je nekoliko godina delilo od eksplozije „multikulturalne” književnosti u Britaniji. Salman Ruždi bio je još nepoznat, napisavši jedan roman koji se više nije ni štampao. Kada biste publiku pitali ko je vodeći mladi britanski romanopisac tog vremena, pomenuli bi Margaret Drabl, a od starijih pisaca Ajris Merdok, Kingslija Ejmisa, Vilijama Goldinga, Entonija Berdžesa, Džona Faulsa. Stranci poput Gabrijela Garsije Markesa, Milana Kundere i Borhesa su se veoma malo čitali, a njihova imena nisu ništa značila ni predanim čitaocima.

Književna atmosfera bila je takva da sam, završivši svoju prvu japansku priču, uprkos osećaju da sam otkrio važan novi pravac, odmah počeo da se pitam da li bi se ovo odstupanje trebalo posmatrati kao ugađanje samom sebi, i ne bi li bilo bolje da se brže-bolje vratim „normalnim” temama. Tek nakon popriličnog oklevanja počeo sam da pokazujem drugima tu priču, i dan-danas sam duboko zahvalan svojim kolegama i svojim profesorima, Malkomu Bredberiju i Andželi Karter, kao i romanopiscu Polu Bejliju – koji je te godine bio gostujući pisac na univerzitetu – na njihovim odlučnim ohrabrenjima podrške. Da su bili manje pozitivni, verovatno nikada više ne bih pisao o Japanu. Ovako sam se vratio u sobu i pisao i pisao. Tokom zime 1979-1980 i sve do sredine proleća, nisam reč progovorio maltene ni sa kim osim sa petoro studenata koji su pohađali isti kurs, seoskim prodavcem od kojeg sam kupovao pahuljice za doručak i jagnjeće bubrege na kojima sam preživljavao, i svojom devojkom Lornom (koja je danas moja žena), koja bi svakog drugog vikenda dolazila da me poseti. Nije to bio uravnotežen život, ali u tih četiri ili pet meseci uspeo sam da završim prvu polovinu svog prvog romana Bledi obrisi brda, čija se radnja takođe odvija u Nagasakiju, u godinama oporavka nakon pada atomske bombe. Sećam se da sam se tokom tog perioda povremeno poigravao idejama za kratke priče koje nisu smeštene u Japanu, ali bih ubrzo gubio interesovanje.

Tih nekoliko meseci su za mene bili presudni, u smislu da bez njih verovatno nikada ne bih postao pisac. Od tada sam često mislio na njih i pitao se: šta se to dešavalo sa mnom? Šta je bila sva ta čudnovata energija? Zaključio sam da sam baš u tom trenutku svog života postao zaokupljen jednim gorućim samoodržanjem. Kako bih vam to bolje objasnio, moraću malo da se vratim kroz vreme.

*

U Englesku sam došao kao petogodišnjak, sa roditeljima i sestrom, u aprilu 1960. godine, u grad Gilford u Sariju, u imućan „pojas berzanskih posrednika” trideset milja južno od Londona. Otac mi je bio naučnik, okeanograf koji je došao da radi za britansku vladu. Mašina koju je kasnije izumeo, sasvim slučajno, danas je deo stalne postavke u Muzeju nauke u Londonu.

Fotografije uslikane ubrzo po našem dolasku prikazuju jednu nestalu Englesku. Muškarci nose vunene džempere sa „V” izrezom i kravate, dok automobili i dalje imaju bočne stepenike i rezervni točak pozadi. Bitlsi, seksualna revolucija, studentski protesti i „multikulturalnost” vrebali su iza ćoška, ali je teško poverovati da je ona Engleska koju je naša porodica prvu iskusila mogla to čak i da nasluti. Sresti stranca iz Francuske ili Italije bilo je dovoljno neobično – a kamoli nekog iz Japana.

Naša porodica živela je u slepoj ulici sa dvanaest kuća, tamo gde su se asfaltirane ulice završavale, a počinjala polja. Za manje od pet minuta moglo se stići do lokalne farme i puta niz koji su redovi krava tabanali napred-nazad između pašnjaka. Mleko se dostavljalo zaprežnim kolima. Uobičajen prizor kojeg se jasno sećam iz svojih prvih dana u Engleskoj bili su ježevi – simpatična, bodljikava noćna stvorenja koja su tada bila rasprostranjena po Engleskoj – u toku noći pregaženi, ostavljeni na jutarnjoj rosi, ušuškani pored puta, kako čekaju da ih pokupe đubretari.

Sve naše komšije išle su u crkvu, i kada bih išao da se igram sa njihovom decom, primetio bih da izgovaraju kratku molitvu pre jela. Išao sam u nedeljnu školu, i ubrzo sam zapevao i u crkvenom horu, postavši sa deset godina prvi glavni horski pevač japanskog porekla ikada viđen u Gilfordu. Pohađao sam mesnu osnovnu školu, gde sam bio jedino ne-englesko dete, vrlo verovatno ikada viđeno u toj školi. Od jedanaeste godine putovao sam vozom u školu u susednom gradiću, deleći kupe svakoga jutra sa redovima muškaraca u prugastim odelima i polucilindrima koji su putovali ka svojim kancelarijama u Londonu.

Do tada sam već u potpunosti usvojio način ponašanja koji se očekivao od engleskih dečaka iz srednje klase tog doba. Prilikom posete prijateljima, znao sam da moram skočiti na noge istog trenutka kada odrasla osoba zaluta u sobu. Naučio sam da treba da zatražim dozvolu da se udaljim od stola tokom obroka. Kao jedinog stranog dečaka u komšiluku, pratila me je neka vrsta lokalne slave. Druga deca su znala ko sam pre nego što bismo se upoznali. Odrasli koji su za mene bili potpuni stranci ponekad bi me oslovili imenom na ulici ili u mesnoj prodavnici.

Kada se u mislima vratim u to vreme i setim da se sve to odigravalo manje od dvadeset godina nakon kraja svetskog rata u kojem su im Japanci bili zakleti neprijatelji, zapanjen sam otvorenošću i instinktivnom darežljivošću kojom je ova obična engleska zajednica prihvatila našu porodicu. Naklonost, poštovanje i znatiželja koju i dan-danas negujem prema toj generaciji Britanaca koja je preživela Drugi svetski rat i nakon njega izgradila neverovatnu novu državu blagostanja većinom vuče korene iz mojih ličnih iskustava stečenih tokom tih godina.

Želeo sam da iznova izgradim svoj Japan u prozi, da ga spasim, kako bih od tada nadalje mogao da uperim prst u knjigu i kažem: „Da, to je moj Japan, tu unutra.”

Ali, sve to vreme, vodio sam i jedan drugi život kod kuće, sa svojim roditeljima Japancima. Kod kuće su postojala drugačija pravila, drugačija očekivanja, drugi jezik. Prvobitna namera mojih roditelja bila je da se u Japan vratimo za godinu, možda dve. Štaviše, tokom prvih jedanaest godina koje smo proveli u Engleskoj, živeli smo u neprekidnom stanju povratka „sledeće godine”. Posledica toga je da su moji roditelji svet posmatrali očima posetilaca, a ne doseljenika. Često bi razmenjivali zapažanja o neobičnim navikama urođenika bez ikakve potrebe da ih i sami usvoje. Dugo smo verovali da ću se vratiti da proživim život odraslog čoveka u Japanu, i trudili smo se da održimo korak sa japanskom stranom mog obrazovanja. Svakog meseca stizao nam je paket iz Japana sa stripovima, magazinima i obrazovnim časopisima iz prethodnog meseca, koje bih ja željno gutao. Ovi paketi prestali su da stižu negde tokom mojih tinejdžerskih godina – možda nakon smrti mog dede – ali priče mojih roditelja o starim prijateljima, rođacima, dešavanjima iz njihovih života u Japanu i dalje su me neprekidno snabdevale slikama i utiscima. Imao sam naravno i svoje lične zalihe sećanja – neočekivano prostrane i jasnena babe i dede, omiljene igračke koje su ostale tamo, tradicionalnu japansku kuću u kojoj smo živeli (koju i danas umem da sklopim u mislima, sobu po sobu), zabavišta, naše stanice tramvaja, žestokog psa koji je živeo pored mosta, stolice kod berberina posebno nameštene za dečake i koja je imala volan ispred velikog ogledala.

Sve ovo se svodilo na činjenicu da sam, dok sam odrastao, mnogo pre nego što ću čak i pomisliti da stvaram izmišljene pisane svetove, neumorno u svojim mislima stvarao mesto koje se zvalo „Japan”, prepuno detalja. Mesto kojem sam na neki način pripadao, i iz kojeg sam izvlačio deo svog identiteta i samopouzdanja. Činjenica da se tokom tih godina nikada nisam telom vratio u Japan samo je moju sliku te zemlje činilo još živopisnijom i ličnijom.

Otuda potreba za samoodržanjem. Jer dok sam došao do polovine svojih dvadesetih – iako to tada nikada nisam jasno sročio – počinjao sam da shvatam neke ključne činjenice. Počeo sam da prihvatam činjenicu da „moj” Japan možda ne liči previše na neko mesto do kojeg mogu stići avionom. Da je način života o kojem su moji roditelji pričali i kojeg sam se sećao iz svog ranog detinjstva većinom nestao tokom šezdesetih i sedamdesetih. Da je, bilo kako bilo, Japan koji postoji u mojim mislima možda oduvek i bio samo emotivna građevina koju je jedno dete satkalo od sećanja, mašte i nagađanja. I, možda najvažnije od svega, počeo sam da shvatam da je svake godine, kako sam postajao sve stariji, taj moj Japan, to dragoceno mesto uz koje sam odrastao, postajao sve bleđi i bleđi.

Sada sam siguran da je taj osećaj, da je „moj” Japan jedinstven i istovremeno nezamislivo krhak, nešto čije postojanje niko drugi nije mogao potvrditi, ono što me je teralo da pišem u onoj maloj sobi u Norfoku. Tamo sam ustvari prenosio na papir njegove posebne boje, običaje, pravila ponašanja, njegovo dostojanstvo i njegove nedostatke, sve što sam ikada pomislio o njemu, pre nego što zauvek izbledi u mom sećanju. Želeo sam da iznova izgradim svoj Japan u prozi, da ga spasim, kako bih od tada nadalje mogao da uperim prst u knjigu i kažem: „Da, to je moj Japan, tu unutra.”

*

Ukoliko bih od jednog do drugog pasusa mogao da se krećem vođen tokom misli pripovedača i njegovim lelujavim sećanjima, mogao bih da stvaram nalik načinu na koji apstraktni slikar bira na koje će mesto na platnu da postavi oblike i boje.

Proleće je 1983, tri i po godine kasnije. Lorna i ja smo tada u Londonu, iznajmljujemo dve sobe na vrhu uske visoke kuće koja i sama stoji na brdu, na jednom od najviših tačaka grada. Televizijski predajnik nalazio se u blizini, i kada bismo pokušali da pustimo ploče na gramofonu, avetinjski glasovi iz prenosa povremeno bi naselili naše zvučnike. Dnevna soba nije imala ni kauč ni fotelje, već dva dušeka na podu, prekrivena jastucima. Bio je tu i veliki sto, za kojim sam preko dana pisao, a gde bismo uveče večerali. Nije bilo luksuzno, ali dopadalo nam se da živimo tamo. Objavio sam svoj prvi roman prethodne godine, a napisao sam i scenario za kratki film koji će se uskoro prenositi na britanskoj televiziji.

Bio sam u razumnoj meri ponosan na svoj prvi roman neko vreme, ali tog proleća obuzeo me je uporan osećaj nezadovoljstva. Evo u čemu je bio problem. Moj prvi roman i moj prvi televizijski scenario bili su previše slični. Ne toliko što se tiče tematike, koliko metoda i stila. Što sam ga duže posmatrao, to je moj roman više ličio na scenario – dijalozi plus uputstva. Ovo je u izvesnoj meri bilo u redu, ali sada sam želeo da napišem roman koji bi potpuni ugođaj pružao samo na papiru. Zašto napisati roman ako bi on nudio manje-više isto iskustvo kao i gledanje televizije? Kako može književnost preživeti pored moći bioskopa i televizije ukoliko ne nudi nešto jedinstveno, nešto što drugi formati ne umeju da ponude?

Otprilike tada sam se i razboleo i proveo nekoliko dana u krevetu oporavljajući se od virusa. Kada je najgore prošlo i kada mi se više nije neprekidno spavalo, otkrio sam da je težak predmet, čije prisustvo u mojoj postelji mi je već neko vreme smetalo, ustvari primerak prvog toma U traganju za izgubljenim vremenom. Kad je već bio tu, počeo sam i da ga čitam. Možda je zaostala groznica bila delimično zaslužna što sam postao potpuno obuzet poglavljima „Uvod“ i „Kombre“. Čitao sam ih iznova i iznova. Ne uzimajući u obzir samu lepotu ovih odlomaka, oduševio me je način na koji Prust jednu epizodu nadovezuje na drugu. Raspored zbivanja i scena nije se povinovao uobičajenim zahtevima hronologije, niti linearnog zapleta. Umesto toga, kao da su reči pokretale opipljive misaone veze ili neobjašnjiva sećanja, vodeći ih od jednog do drugog događaja. Ponekad bih se zapitao zašto se ova dva naizgled nepovezana sećanja nalaze rame uz rame u pripovedačevom umu? Odjednom sam uočio uzbudljiviji, slobodniji način da napišem drugi roman, koji bi mogao i da obogati stranice i da ponudi unutrašnja zbivanja koja je nemoguće preneti na bilo kakav ekran. Ukoliko bih od jednog do drugog pasusa mogao da se krećem vođen tokom misli pripovedača i njegovim lelujavim sećanjima, mogao bih da stvaram nalik načinu na koji apstraktni slikar bira na koje će mesto na platnu da postavi oblike i boje. Mogao bih scenu koja se odigrala pre dva dana da postavim pored scene od pre dvadeset godina, i prepustim čitaocu da raspetlja njihov odnos. Na taj način, mislio sam, mogao bih da natuknem one mnogobrojne slojeve samozavaravanja i poricanja koji od svake osobe kriju pogled na sopstveno biće i sopstvenu prošlost.

Drugi deo teksta pročitajte ovde, a treći ovde.

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Andrea Gomboš (Preuzeto iz časopisa Dometi, br. 182-183, jesen-zima 2020, str. 59–73.)