Markes je Novelovu nagradu dobio 1982. godine, uz obrazloženje da je dobija „za njegove romane i kratke priče, u kojima su fantastično i realistično spojeni u bogato komponovanom svetu mašte, koji odražava život i sukobe jednog kontinenta“. Ovde vam prenosimo njegovo predavanje u Švedskoj akademiji, koje svaki laureat tradicionalno održi u decembru iste godine kada dobije nagradu.
* * *
Antonio Pigafeta, firentinski navigator koji je plovio sa Magelanom na prvom putovanju oko sveta, napisao je, prilikom svog prolaska kroz naše južne zemlje Amerike, veoma precizan izveštaj koji, međutim, liči na izlet u svet fantazije. U njemu je zabeležio da je video svinje sa pupcima na zadnjici, ptice bez kandži čije koke polažu jaja na leđa svojih partnera, i one koje podsećaju na pelikane bez jezika, sa kljunovima nalik na kašike. Napisao je da je video i nakazno stvorenje sa glavom i ušima mazge, telom kamile, nogama jelena, koji je njištao kao konj. Opisao je kako je se prvi domorodac na kojeg je naišao u Patagoniji susreo sa ogledalom, pri čemu je taj oduševljeni džin izgubio razum uplašivši se sopstvenog lika.
Ova kratka i fascinantna knjiga, koja je čak i tada sadržala klice savremenih romana, ni u kom slučaju nije najneverovatniji izveštaj o našoj stvarnosti u to doba. Hronike Indija ostavile su nam bezbroj drugih svedočanstava. Eldorado, naša toliko željena i mistična zemlja, pojavljivala se na brojnim mapama dugi niz godina, menjajući svoje mesto i oblik prema mašti kartografa. U potrazi za izvorom večne mladosti, mitski lik Alvar Nunjez Kabesa de Vaka istraživao je sever Meksika osam godina, u sumanutoj ekspediciji čiji su članovi pojeli jedni druge, a od šesto koliko ju je započelo samo ih je petoro preživelo. Jedna od mnogih neistraženih misterija tog doba je ona o jedanaest hiljada mazgi, od kojih je svaka bila natovarena sa sto funti zlata, koje su jednog dana krenule iz Kuskoa kako bi se platio otkup za Atavalpu, i koje nikada nisu stigle na odredište. Kasnije, u kolonijalno vreme, kokoške prodavane u Kartaheni de Indijasu bile su uzgajane na aluvijalnom zemljištu i u želucima su im nalazili stine komadiće zlata. Žudnja za zlatom jednog od rodonačelnika sve nas je donedavno opsedala. Još u prošlom veku, nemačka misija određena za proučavanje izgradnje međuokeanske pruge preko Panamske prevlake zaključila je da je projekat izvodljiv pod jednim uslovom: da šine ne budu napravljene od gvožđa, koje je bilo retko u tom regionu, već od zlata.
Naša nezavisnost od španske dominacije nije nas smestila van domašaja ludila. General Antonio Lopez de Santa Ana, trostruki diktator Meksika, održao je veličanstvenu sahranu za svoju desnu nogu koju je izgubio u takozvanom Ratu zbog peciva. General Gabrijel Garsija Moreno vladao je Ekvadorom šesnaest godina kao apsolutni monarh; tokom bdenja nakon njegove smrti, njegov leš je bio postavljen da sedi na na predsedničkoj stolici, obučen u uniformu i sa pancirom od odlikovanja. General Maksimilijano Ernandez Martinez, teozofski despot Salvadora koji je tokom jednog divljačkog masakra poklao trideset hiljada seljaka, izmislio je klatno kojim je tražio otrov u svojoj hrani, a naredio je da se ulične svetiljke uviju u crveni papir kako bi pobedio epidemiju šarlaha. Statua generala Fransiska Morazana postavljena na glavnom trgu u Tegusigalpi je zapravo statua maršala Neja, kupljena u jednom pariskom skladištu polovnih skulptura.
Tumačenje naše stvarnosti kroz obrasce koji nisu naši, služi samo tome da nas učini još nepoznatijima, još manje slobodnima, još usamljenijima.
Pre jedanaest godina, Čileanac Pablo Neruda, jedan od vanrednih pesnika našeg vremena, prosvetlio je ovu publiku svojim rečima. Od tada, Evropljane dobre volje – a ponekad i oni zle – sve jače su pogađale sablasne vesti o Latinskoj Americi, o tom bezgraničnom carstvu ukletih muškaraca i istorijskih žena, čija se beskrajna upornost pretače legende. Nismo imali ni trenutka odmora. Prometejski predsednik (Markes misli na čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, prim. prev.), zarobljen u svojoj zapaljenoj palati, poginuo je boreći se sa čitavom vojskom, sam; i dve sumnjive avionske nesreće, koje tek treba da se objasne, prekinule su život još jednog predsednika velikog srca (možda se misli na panamskog predsednika Omara Torihosa, prim. prev.) i život jednog vojnika demokratije koji je oživeo dostojanstvo svog naroda. Bilo je pet ratova i sedamnaest vojnih udara; pojavio se đavolski diktator koji sprovodi, u ime Boga, prvi latinoamerički etnocid našeg vremena. U međuvremenu, dvadeset miliona latinoameričke dece umrlo je pre nego što je napunilo jednu godinu – više nego što je rođeno u Evropi od 1970. Nestalih zbog represija ima skoro sto dvadeset hiljada, što ne može da se podmiri brojem svih stanovnika Upsale. Brojne žene uhapšene tokom trudnoće porodile su se u argentinskim zatvorima, ali niko ne zna gde su i ko su njihova deca koja su po nalogu vojnih vlasti krišom usvojena ili poslata u sirotišta. Pošto su pokušali da promene ovu situaciju, skoro dve stotine hiljada muškaraca i žena je umrlo širom kontinenta, a preko sto hiljada je izgubilo živote u tri male i nesrećne zemlje Centralne Amerike: Nikaragvi, Salvadoru i Gvatemali. Da se ovo dogodilo u Sjedinjenim Državama, proporcionalna cifra bi bila milion i šest stotina hiljada nasilnih smrti za četiri godine.
Milion ljudi je pobeglo iz Čilea, zemlje tradicionalnog gostoprimstva – to jest, deset odsto njenog stanovništva. Urugvaj, mala nacija od dva i po miliona stanovnika koja sebe smatra najcivilizovanijom zemljom na kontinentu, izgubila je u progonima svakog petog građanina. Od 1979. godine, građanski rat u Salvadoru stvara skoro jednu izbeglicu svakih dvadeset minuta. Zemlja koja bi se mogla formirati od svih prognanika i prisilnih emigranata iz Latinske Amerike imala bi veći broj stanovnika od Norveške.
Usuđujem se da pomislim da je upravo ova predimenzionirana stvarnost, a ne samo njen književni izraz, ta koja je zaslužna za pažnju Švedske akademije književnosti. Stvarnost ne od papira, već ona koja živi u nama i određuje svaki trenutak naših bezbrojnih svakodnevnih smrti, i koja hrani izvor nezasitog stvaralaštva, puna tuge i lepote, gde je ovaj lutajući i nostalgični Kolumbijac samo još jedna brojka, izdvojen pukom srećom. Mi pesnici i prosjaci, muzičari i proroci, ratnici i nitkovi, sva stvorenja te neobuzdane stvarnosti, morali smo da tražimo samo malo mašte, jer je naš ključni problem bio nedostatak konvencionalnih sredstava da svoje živote učinimo uverljivim. Ovo je, prijatelji moji, suština naše samoće.
I ako nas ove teškoće, čiju suštinu delimo, sputavaju, razumljivo je da su se racionalni talenti sa ove strane sveta, uzvišeni u kontemplaciji sopstvenih kultura, našli bez valjanih sredstava da nas tumače. Sasvim je prirodno da insistiraju da nas mere aršinom koji koriste na sebi, zaboravljajući da pustoši života nisu iste za sve i da je potraga za sopstvenim identitetom za nas isto tako mukotrpna i krvava kao što je njihova bila za njih. Tumačenje naše stvarnosti kroz obrasce koji nisu naši, služi samo tome da nas učini još nepoznatijima, još manje slobodnima, još usamljenijima. Časna Evropa bi možda bila pronicljivija kada bi pokušala da nas vidi u sopstvenoj prošlosti. Kada bi se samo podsetila da je Londonu trebalo tri stotine godina da izgradi svoj prvi gradski zid, i još tri stotine godina da dobije biskupa; da je Rim radio u mraku neizvesnosti dvadeset vekova, sve dok ga jedan etrurski kralj nije usidrio u istoriji; i da su današnji miroljubivi Švajcarci, koji nas goste svojim blagim sirevima i apatičnim satovima, puštali krv Evropi kao najamnička vojska, sve do XVI veka. Čak i na vrhuncu renesanse, dvanaest hiljada lanskeneta je za platu carske vojske opljačkalo i opustošilo Rim i bacilo pod mač osam hiljada njegovih stanovnika.
Related
Ne samo od reči – revolucionarne pesme Rokea DaltonaZašto se originalnost, koja nam se tako lako priznaje u književnosti, sumnjičavo odbacuje kada su u pitanju naši teški pokušaji društvenih promena?
Ne želim da budem otelotvorenje iluzija Tonioa Kregera, čije je snove o ujedinjenju čednog severa sa strastvenim jugom ovde, pre pedeset tri godine, veličao Tomas Man. Ali verujem da bi oni bistri Evropljani koji se i ovde bore za pravedniju i humaniju domovinu mogli da nam pomognu mnogo više ako promisle o načinu na koji nas vide. Solidarnost sa našim snovima neće učiniti da se osećamo manje usamljeno, sve dok se ona ne pretvori u konkretna dela legitimne podrške svim narodima koji gaje iluziju da imaju sopstveni život u raspodeli sveta.
Latinska Amerika ne želi, niti ima razloga da bude pijun bez vlastite volje; niti je pusta želja da njena težnja za nezavisnošću i originalnošću postane zapadnjačka aspiracija. Međutim, navigacioni napreci, koji su smanjili udaljenost između naših Amerika i Evrope, paradoksalno su samo dodatno naglasili našu kulturnu udaljenost. Zašto se originalnost, koja nam se tako lako priznaje u književnosti, sumnjičavo odbacuje kada su u pitanju naši teški pokušaji društvenih promena? Zašto se misli da socijalna pravda, za koju se progresivni Evropljani bore u svojim zemljama, ne može biti cilj i za Latinsku Ameriku, sa različitim metodama prilagođenim različitim uslovima? Ne, nemerljivo nasilje i bol naše istorije rezultat su vekovnih nepravdi i neizrečene gorčine, a ne zavere isplanirane hiljadama milja daleko od našeg doma. Ipak, mnogi evropski lideri i mislioci su to tako posmatrali, sa naivnošću staraca koji su zaboravili plodnu raskoš svoje mladosti, kao da je nemoguće naći drugačiju sudbinu osim da se živi pod milošću i nemilošću dva velika gospodara sveta. Ovo, prijatelji moji, jeste suština naše samoće.
Uprkos tome, na ugnjetavanje, pljačku i odbacivanje, mi odgovaramo životom. Ni poplave ni kuge, glad ni kataklizme, pa čak ni večni ratovi iz veka u vek, nisu uspeli da savladaju istrajnu nadmoć života nad smrću. Prednost koja raste i ubrzava: svake godine ima sedamdeset četiri miliona više rođenih nego umrlih, što je dovoljan broj novih života da se svake godine populacija Njujorka umnoži sedam puta. Većina ovih rođenja dešava se u zemljama sa najmanje resursa – uključujući, naravno, one u Latinskoj Americi. Nasuprot tome, najprosperitetnije zemlje su uspele da akumuliraju toliku moć uništenja da mogu, stotinu puta iznova, ne samo da unište sve ljude koji su ikada postojali, već i sve žive vrste koje su ikada udahnule vazduh na ovoj planeti nesreće.
Jednog dana nalik ovome, moj učitelj Vilijam Fokner rekao je: “Odbijam da prihvatim kraj čovečanstva.” Ne bih bio dostojan da stojim na ovom mestu koje je nekada bilo njegovo, ako ne bih bio potpuno svestan da je kolosalna tragedija koju je on odbio da prizna pre trideset dve godine sada, po prvi put od početka čovečanstva, postala jednostavna naučna mogućnost. Suočeni sa ovom zastrašujućom stvarnošću, koja je kroz celokupnu ljudsku istoriju morala izgledati kao puka utopija, mi, izumitelji priča, koji smo spremni da verujemo u bilo šta, osećamo da imamo pravo da verujemo da još nije prekasno da se upustimo u stvaranje suprotne utopije. Nove i sveobuhvatne utopije života, gde niko neće moći da odlučuje kako će drugi umreti, gde će se ljubav pokazati istinitom, a sreća mogućom, i gde će narodi osuđeni na sto godina samoće konačno i zauvek dobiti drugu priliku na Zemlji.
Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić