Kako je kritika dočekala roman Mobi Dik 1851. godine kada je objavljen Danas prihvaćen kao remek-delo svetske književnosti, Mobi Dik je svojevremeno podelio književnu kritiku. Neke od zamerki romanu su u književno-naučnom smislu odavno prevaziđene, a kritičari su ih bazirali i na svom doživljaju ličnosti pisca, kao i na njegovim napadima na javni moral, religiju i društveno prihvatljive konvencije umetničkog stvaralaštva.

Povodom 170. godišnjice od objavljivanja romana Mobi Dik, prenosimo vam prve recenzije džinovskog dela Hermana Melvila o opsesiji, osveti i beskrajno pedantnim detaljima lova na kitove.

*

Adekvatno preneti  ideju knjige tako mnogostrukih vrlina, kakvu je autor knjiga Tajpi i Omu ovde izneo pred čitalačku publiku, nemoguće je u okviru recenzije. Visoka filozofija, liberalno osećanje, zamućena metafizika popularno formulisana, visokoparna spekulacija, stil raznobojan koliko i tema, ali uvek dobar i često vredan divljenja; plodna fantazija, domišljata konstrukcija, razigrana učenost i neobična moć zaokupljanja pažnje i uzdizanja do ivice veličanstvenosti, bez prelaženja te uske granice koja ambicioznog pisca uranja u smešno; sve ovo poseduje Herman Melvil, i prikazano je u ovim tomovima.”

London Morning Advertiser, 24. oktobar 1851.

 

Ovo je loše složena mešavina romantike i stvarnosti. Ideja o uvezanoj i sabranoj priči očigledno je tokom stvaranja kompozicije romana iznova opsedala i napuštala svog pisca. Stil njegove priče je na mestima izobličen sumanutim (a ne lošim) engleskim; a katastrofom koja se nalazi u njoj barata plaho, labavo i opsukrno… Rezultat je, u svakom slučaju, najprovokativnija knjiga, ni toliko ekstravagantna da bi mogla biti sasvim udobna, niti toliko poučno celovita da se nalazi među dokumentima na temu Velike riba, njenih sposobnosti, njenog doma i njenog hvatanja. Naš autor se od sada mora svrstati u društvo nepopravljivih koji nas povremeno muče naznakama genijalnosti, dok nas neprestano teraju da trpimo monstruoznosti, nemarnosti i druge takve uznemirujuće manifestacije lošeg ukusa kakve smelost ili neuređena domišljatost može da smisli (…)

Imamo još malo šta da kažemo u znak osude ili preporuke ove apsurdne knjige (…) Gospodin Melvil ima jedino samome sebi da zahvali ako njegove strahote i herojstvo odbaci široka čitalačka publika, kao i toliko smeća koje pripada najgoroj školi Bedlam književnosti — jer on ne izgleda da je nesposoban da uči, koliko izgleda kao da prezire učenje umetničkog zanata.”

 –Henri F. Čorli, London Athenaeum, 25. oktobar 1851.

  

Od svih izvanrednih knjiga iz pera Hermana Melvila, ova je najneobičnija. Ko bi tražio filozofiju u kitovima, ili poeziju u kitovoj masti. Ipak, malo knjiga koje se navodno bave metafizikom ili tvrde da su u srodstvu sa muzama, sadrže toliko istinske filozofije i toliko istinske poezije kao priča o kitolovačkoj ekspediciji broda Pikvud (…) Nemoguće je dati opis narativa satkanog od materijala naizgled tako neotesanog, sa snagom misli i snagom izražavanja prilagođenim ogromnom obimu ove teme (…) [Čitaoci] moraju, međutim, biti spremni da čuju mnogo štošta sa tog broda sa jednim stanarom što će zagrebati civilizovane uši; ponekad paganski govor, a ponekad još gori od paganskog, sračunato je tu da bi dao još ozbiljniju pogrdu. Zbog ove karakteristike novog dela Hermana Melvila ne možemo a da ne zažalimo. Treba reći zbog njega da se u prethodim pričama klonio mnogih stvari koje bi se mogle zameriti; i šteta je još veća time što je unakaradio svoje stranice povremenim napadima na religiju koja ništa ne doprinosi onome čime se bavi njegova priča, i ne može a da ne šokira čitaoce naviknute na poštovanje svega što je u vezi sa verskim temama (…) [ Umetnik je uspeo da objekte naizgled najneatraktivnije plasira sa zadivljujućom fascinacijom. I proplamsaji istine, koji blistaju na površini zapenjenog mora misli kroz koje autor vuče svoje čitaoce tragom broda za lov na kitove — duboke misli učesnika u divljoj pomorskoj jurnjavi u njihovoj naročitoj neobičnoj formi misli i govora, i grafički prikazi ljudske prirode sa zapanjujućim maskama pod kojima se pojavljuje na palubi broda Pikvud – sve ove stvari su iskombinovane tako da uzdignu Kita daleko iznad nivoa obične prozne priče. To nije samo priča o avanturama, već ravitak čitave jedne životne filozofije.

 – London Džon Bul, 25. oktobar 1851.

  

Ne samo da je pred nama ogromna količina pouzdanih informacija; dramatis personae (…) su sve do jedne živopisne skice urađene u najboljem autorovom stilu. Ono što rade i kako izgledaju predstavljeno je našoj percepciji sa zadivljujućom razrađenošću detalja; a ipak ova potankost ne kvari široki obris svakog od njih. Tek kada gospodin Melvil stavi reči u usta ovih živih i pokretnih bića, njegova lukavstvo ga izneveri, i iluzija nestane (…) Teško zamisliv lik [Ahab] je grdno naružen, čak i potpuno uništen, tako što je opterećujuće zaogrnut bezvrednim plaštom učenosti i misticizma; u njegovom ludilu nema metode; i moramo da proglasimo glavnu karakteristiku dela savršenim promašajem, a samo delo neumetničkim. Ipak, u njemu postoji, kao što smo već nagovestili, bogat čitalački izbor za one koji mogu da preskoče koju stranicu s vremena na vreme, razborito (…) Gospodin Melvil je na nekoliko uvodnih stranica nagomilao veliku kolekciju kratkih i sadržajnih izvoda od bezbrojnih autora , kao što se može očekivati od naslova poglavlja. Ne sviđa nam se inovacija. To je serviranje ulja, senfa, sirćeta i bibera kao jela, umesto da se naučno primene u sosu.”

 – Vilijam Jang, New York Albion, 22. novembar 1851.

 

Novo delo Hermana Melvila, pod naslovom Mobi Dik; iliti Kit, upravo su izdali “Harper i braća”, koje po bogatstvu i raznovrsnosti događaja, originalnosti koncepcije i sjaju opisa nadmašuje bilo koju od ranijih stvaralačkih poduhvata ovog veoma uspešnog autora (…) autor je suprotstavio romansu, tragediju i prirodnu istoriju, ne bez brojnih darežljivih sugestija o psihologiji, etici i teologiji. Ispod čitave ove priče, suptilan, maštovit čitalac možda će naći bremenitu alegoriju, namenjenu da ilustruje misteriju ljudskog života. Sigurno je da hitre, prodorne aluzije koje se često izbacuju, živo i brzo poput harpuna, prodiru duboko u srž stvari, pokazujući da je genijalnost autora za moralne analize jedva nadilaze njegove čarobnjačke deskriptivne moći.”

 – Džordž Ripli, Harper’s New Monthly Magazine, decembar 1851.

  

Triput nesrećni Herman Melvil! … Ovo je čudna knjiga koja tvrdi da je roman; bezobzirno  ekscentrična; nečuveno bombastična; mestimično šarmantna i sa živopisnim deskripcijama. Autor je mukotrpno čitao kako bi dočarao kataloško učenje (…) Herman Melvil je pametan sa ovom vrstom mudrosti. Koristi ga kao materijal za punjenje za svoju priču o kosturu. To je loš materijal za punjenje, služi samo da iskuša strpljenje svojih čitalaca i da ih natera da požele da vide i njega i njegove kitove na dnu bezdanog mora (…) Gospodin Melvil ne može bez divljaka pa polovinu njegovih dramatis personae čine Indijanci, Malajci i drugi neukroćeni ljudi (…) Kakva je bila prvobitna namera autora da u poturanju svoje besmislicu, nemoguće je pretpostaviti; očigledno, kada uporedimo prvi i treći tom, to nikada nije uspeo da izvede (…) Pošto je toliko rečeno da se može protumačiti kao prekorevanje, ispravno je da dodamo reč hvale gde je zasluženo. Postoje skice scena na moru, avantura iz lova na kitove, oluja i života na brodu, jednake svima sa kojima smo se ikada sreli… Gospodin Herman Melvil je zaradio zasluženo visoku reputaciju svojim izvedbama u oblasti deskriptivne proze. Prikupljao je sopstveni materijal i hodio novim i neutabanim književnim stazama, pokazujući neobičnu snagu i veliku originalnost. Stoga bi trebalo da bude pažljiviji kako bi održao slavu koju je tako naglo stekao, a ne da troši svoju snagu na takva besmislena i neujednačena dela kao što su ove besmislene knjige o kitovima ulješurama.

 London Literary Gazette, 6. decembar 1851.

 

Gospodin Melvil nikada ne piše prirodno. Njegov sentiment je isforsiran, njegova duhovitost je isforsirana, a i njegov entuzijazam je isforsiran. I u svojim pokušajima da u najvećoj meri pokaže svoju moć ‘finog pisanja’, uspeo je, mislimo, više nego u svojim najoptimističnijim očekivanjima. Istina je da je g. Melvil preživeo svoju reputaciju. Da se zadovoljio pisanjem jedne ili dve knjige, možda bi bio slavan, ali njegova sujeta je uništila sve njegove šanse za besmrtnost, pa čak i za dobro ime kod sopstvene generacije. Jer, trezvenoj razmišljajući, sujeta gospodina Melvila je nemerljiva. On će ili biti poglavica u plemenu koje stvara knjige, ili ga neće biti nigde. On će svu pažnju usmeriti na sebe, ili će odmah napustiti polje književnosti. Iz ovog morbidnog samopouzdanja, udruženom sa neograničenom ljubavlju prema zloglasnosti, izviru sva pregnuća gospodina Melvila, sva njegova retorička izvrtanja, sva njegova deklamatorska zloupotreba društva, sva njegova naduvana osećanja i sva njegova insinuirajuća razuzdanost (…) Nemamo nameru citiranja bilo kojeg odlomka iz knjige Mobi Dik. Londonski časopisi, razumemo, ’dali su delu mnogo laskavih članaka‘ i trebalo bi da se ne borimo protiv tako visokog autoriteta. Ali ako ima bilo koga od naših čitalaca koji žele da pronađu primere loše retorike, umešane sintakse, ukočenih osećanja i nekoherentnog engleskog, uzećemo sebi slobodu da im preporučimo ovu dragocenu knjigu gospodina Melvila.”

 – New York United States Magazine i Democratic Review, januar, 1852

Pročitajte i tekst o romanu Melvil francuskog autora Žan Žionoa u kojem je glavni junak autor Mobija Dika.

Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Christine Lindstrom

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *