Dragi pratioci, želeo bih da znate da sam na Dan boksa, u Rimu, nakon prijatne šetnje do trga Piazza del Popolo, nakon čega je usledio obilazak vile Borgeze, a zatim povratak u stan, ja pao. Tako je Hanif Kurejši 6. januara počeo da piše niz tvitova (i koji je, u vreme pisanja, imao 2 miliona pregleda). Romanopisac je tvitovao iz bolnice u Rimu, gde je bio podvrgnut operaciji kičme nakon što se probudio u lokvi sopstvene krvi, paralizovan.
Dear followers,
I should like you to know that on Boxing Day, in Rome, after taking a comfortable walk to the Piazza del Popolo, followed by a stroll through the Villa Borghese, and then back to the apartment, I had a fall.
— Hanif Kureishi (@Hanifkureishi) January 6, 2023
Pa ipak, od jeseni ga je teško mimoići. Njegovi tvitovi, koje diktira sinu Karlu i supruzi Izabeli d’Amiko, proširili su se internetom: učetvorostručili su mu broj pratilaca na Tviteru, prenose se u novinskim člancima, razmenjuju u razgovoru. Kurejši opisuje da se oseća „kao beketovska brbljiva usta“ (misli se na dramu Semjuela Beketa Ne ja (Not I), prim. prev.). Jedva u stanju da se kreće, a kamoli da piše, probudio je vikom Karla ne bi li zabeležio misli koje nemaju kako drugačije da završe na njegovom profilu.
Međutim, za razliku od Beketovih usana, Kurejšijeve poruke pune su nade i života. Primećuje cvrkut ptica, raduje se novostima o ljudima koje upoznaje u bolnici. Na svoje brbljanje on gleda kao na način pronalaženja smisla uprkos “bombi” koja mu je u potpunosti promenila život, menjajući ne samo telo u kome se nalazi, već i primoravajući menjanje odnosi sa onima koje voli.
Plodotvornost njegovih tvitova nije nešto što je u neskladu sa njegovim karakterom. Kurejši nikada nije mario za ćutnju. Ima 68 godina, napisao je mnogo drama, romana, kratkih priča i eseja. Njegov scenario iz 1985. My Beautiful Laundrette, u režiji Stivena Frirsa, stekao je međunarodnu slavu i nominovan za Oskara. Njegov debitantski roman iz 1990. godine Buda iz predgrađa, po kojem je najpoznatiji, osvojio je nagradu za prvi roman Vitbred (Whitbread).
Kurejši je ranije rekao da su „prvi romani pisma roditeljima u kojima se piše kako nam je bilo“. Buda iz predgrađa prikazuje stasavanje, probleme i požude nekoga ko ima velike planove za svoj život, dok je istovremeno zarobljen u svakodnevnici mesta gde se ništa posebno ne dešava.
Sa zanimljivim ocem i dosadnom majkom („Moja majka je bila najdosadnija osoba koju sam ikada sreo“, tvitovao je u četvrtak, u svom uobičajeno iskrenom tonu), Kurejši je odrastao u Bromliju, dete je mešovitog braka u pretežno belom predgrađu, što je iskustvo koje je koristio za svoje pisanje. Pohađao je Srednju tehničku školu, 10 godina posle Dejvida Bouvija, sa kojim se kasnije sprijateljio nakon što je zamolio zvezdu da napiše muziku za BBC-jevu adaptaciju njegovog romana.
Ovo nije prvi put da je Kurejši dospeo na naslovne strane. Godine 2014. napisao je za kurseve kreativnog pisanja da su „gubljenje vremena“ (iako je tada bio profesor na Univerzitetu Kingston). Godine 2018. je upao u gnevnu raspravu nakon što je romanopisac Lajonel Šrajver izneo podrugljive komentare o politici raznolikosti izdavačke kuće Pingvin. „Istina je da konzervativni strah od drugih glasova ne potiče od strepnje da će umetnici izvan mejnstrima biti netalentovani, da će puniti galerije i knjižare muljem, već od toga da će oni biti vanredni i briljantni“, rekao je tada . (Takođe je kritiku te izdavačke politike opisao kao „patetično kukanje“).
Related
Horhe Luis Borhes: Piščevo delo je proizvod lenjosti“Svakog dana kada diktiram ove misli, otvaram ono što je ostalo od mog slomljenog tela da bih pokušao da dođem do vas, da sprečim sebe da ne umrem iznutra. Vi me držite u životu”, napisao je svojim pratiocima na Tviteru. Sledećeg dana je izneo svoje dirljive misli o pisanju i inspiraciji, o tome kako je prvi put sreo svog prijatelja Salmana Ruždija 1982. i koliko ga je to promenilo. Pošto on svakodnevno piše, tako odgovaraju i nepoznati ljudi na internetu, a i njegovi prijatelji. „Salman Ruždi, jedan od najhrabrijih ljudi koje poznajem, čovek koji se suprotstavio najzlobnijem obliku islamofašizma, piše mi svaki dan, ohrabrujući me u strpljivosti. On to svakako zna. On mi daje hrabrost“, napisao je na Tviteru. Ruždi, koji je brutalno napadnut prošle godine, rezilijentan je prijatelj. Skupa, oni predstavljaju dirljiv primer hrabrih, istrajnih pisaca.
Lako je biti preterano empatičan po pitanju teškoća u pisanju, insistirati na njegovoj prevelikoj važnosti. Ali Kurejši nas podseća na značaj koji pisanje ima za pisca: kako praćenje ritma rečenice, osmišljavanje šale ili spajanje izlomljenih osećanja, strahova i misli može biti način za postizanje svrhe i ravnoteže.
Kurejši se sada nalazi u novoj bolnici u Rimu gde prima fizioterapiju. Prošle nedelje mu je fizioterapeut obećao da će jednog dana ponovo podići olovku. „Teško mi je da poverujem u ovo, trenutno su moji prsti kobasice prišivene na patrljak mog zgloba“, tvituje on preko svog sina. Za sada, tu je gde je, leži, prepušten na milost i nemilost onima oko sebe. Ali svoj glas i dalje može sam da upotrebljava.
U prikazu Kurejšijevih sabranih priča za “Fajnenšl tajms”, romanopisac Hari Kunzru je napisao: „Najveći kvaliteti njegovih priča jesu njihova ratobornost, njihov apetit (…) Kurejšijevi ljudi su i dalje željni, i dalje tragaju. Iako mogu da okuse smrt u svojim kapućinima, oni neće da se predaju.”
To je isti kvalitet koji Kurejši pokazuje u tvitovima koje diktira. Iznova i iznova, njegove ga rečenice vuku iz bolničkog kreveta. Ne samo da bira život, već da insistira na njemu, da svakodnevno piše o tom insistiranju… to je ono što se svaki pisac nada da će uraditi kada dođe vreme iskušenja. Kurejši izražava rečima dubinu svojih želja od života, i smisao koji još uvek nalazi u njemu.
Izvor: ft.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst Hanifa Kurejšija o Dejvidu Bouviju, kao i odlomak iz njegove knjige Šta se desilo?