Kada je dobio ponudu izdavača da učestvuje u eksperimentu pisanja romana za kreativnom AI, gde je jedan od ciljeva bio da mašina proizvede 95% teksta, autor Stiven Marš je izazov prihvatio, a svoja iskustva, izazove i zaključke iz ovog eksperimenta preneo u formi pogovora romanu “Smrt autora”, detektivskom narativu koji je stvorio zajedno sa veštačkom inteligencijom. Ovaj pogovor prenosimo uz dozvolu autora.
* * *
U isti mah čujemo tvrdnje poput: „AI umetnost je smeće, ili uopšte nije umetnost ili je plagijat.“ A zatim i: „AI umetnost će uništiti samu kreativnost.“ Te reakcije su protivrečne, ali to, čini se, niko ne primećuje. Veštačka inteligencija je bauk koji vreba iz senki: upravo ta opskurnost, više nego bilo šta što je to čudovište stvarno počinilo, izvor je prezrenja i očaja. Strah i prezir su prirodne reakcije, s obzirom na to koliko malo se razume i način funkcionisanja veštačke inteligencije i njene potencijalne posledice. Većina tekstova koje AI trenutno generiše je grozna. Na Amazonu je registrovano nešto više od dve stotine AI generisanih knjiga; sve su zaista izrazito loše. Urednici časopisa Clarkesworld i Asimov’s Science Fiction bili su zatrpani lavinama AI-generisanog smeća, koje neko na internetu promoviše kao izvor pasivnog prihoda. Te priče su, prema rečima urednika, „spektakularno loše“. Ovakav, nimalo impresivan bilans ipak je naveo Udruženje pisaca Amerike (Writers Guild of America – WGA) da se usprotivi AI-generisanom sadržaju još pre nego što je on zaista počeo da postoji. „Važno je napomenuti da AI softver ne stvara ništa. On može samo da izbljuje ono čime je nahranjen“, tvrdi WGA. „Plagijat je karakteristika AI procesa.“ Ova poslednja tvrdnja jednostavno nije tačna. Plagijat je prisvajanje tuđih reči kao sopstvenih. Rekonstituisanje jezika, korišćenje već postojećih stilova i ideja u novom delu, oduvek je bilo u samom jezgru književnog izraza. Da parafraziram Džona Dona (John Donne), nijedan pisac nije ostrvo. Svi smo deo kontinenta, deo kopna.
Tek neznatan deo razgovora koje vodimo o AI-ju zapravo proističe iz iskustva njegovog korišćenja. Gotovo svaki esej ili autorski tekst koji pročitate prati istu liniju: koristio sam ChatGPT da uradi neku stvar i, na osnovu te stvari, mogu da predvidim katastrofalno X ili industrijski preobražavajuće Y. Kao i kamera, za razradu punih posledica ove tehnologije trebaće veoma mnogo vremena, zahvaljujući velikom broju talenata koji će odgovarati na veliki broj promena. Ali u trenutku pisanja, gotovo sva polemika o generativnom AI-ju je imaginarna – nije utemeljena na upotrebi alata, već u ekstrapoliranim vizijama.
Tokom mnogih godina u kojima sam pratio ovu tehnologiju, još nisam naišao na AI koji bi mogao da generiše iole pristojnu fabulu.
Jednog petka u januaru pozvao me je Džejkob Vajzberg (Jacob Weisberg), izvršni direktor kompanije Pushkin Industries, i pitao da li bih želeo da napišem roman generisan veštačkom inteligencijom. Tačnije, pitao me je da li bih želeo da budem producent AI-ja koji bi „pisao“ roman. Kao snalažljiv karijerista kakav jesam, nisam odmah rekao „da“. Sačekao sam nekih petnaest minuta. Bila je to upravo ona vrsta prilike u koju treba skočiti naglavačke – praktična, produžena primena nove tehnologije kakvu sam priželjkivao.
Vodio sam opsežne beleške o svakom koraku ovog eksperimenta, jer verujem da je upravo ovakva praktična primena ono što nedostaje diskursu o AI-ju koji je u povoju. Iskustvo je bilo, u jednakoj meri, fantazmagorično i prizemljujuće.
Istina je. Kreativna AI će promeniti sve. Isto tako, neće promeniti ništa.
Spremite se.
Džejkob me je, pretpostavljam, pozvao zbog raznih tekstova koje sam pisao o AI-ju za The New Yorker i The Atlantic. Do tog trenutka, moji eksperimenti sa AI fikcijom nisu imali vidlijvost koja bi doprla do Džejkoba – ili, uostalom, do bilo koga drugog. Tehnologiju sam koristio za pisanje kratkih priča još od 2017. godine, kada sam u Wiredu objavio jednu ranu „algopriču“. Godine 2019. proizveo sam horor-priču koja je bila 17% kompjuterski generisana, za LA Review of Books, pod naslovom „Stvar na telefonu“ (“The Thing on the Phone”), a godinu dana kasnije i malu „autotjun ljubavnu priču“ za Lit Hub, sastavljenu od stilističkih botova koje sam sam generisao. Nikoga osim specijalista za kreativni AI to nije zanimalo – a u to vreme ljudi koji su uopšte znali da kreativni AI postoji brojali su nekoliko hiljada. Ipak, ti rani eksperimenti dali su mi okvirni pristup kada me je Džejkob pozvao. Već sam znao nekoliko stvari. Znao sam da je kreativni AI pipav. Znao sam da zahteva vreme. Znao sam da trik nije u tome da ga nateraš da proizvodi tekst, već da proizvodi tekst koji bi neko uopšte želeo da pročita. Tako smo Džejkob i ja zajedno utvrdili uslove eksperimenta: roman bi bio 95% kompjuterski generisan; bio bi kratak (oko dvadeset pet hiljada reči); cilj bi bio da bude kvalitetan, a tehnologija bi služila tom cilju. Drugim rečima, koristili bismo AI koliko god je moguće, ali ako AI ne funkcioniše – ne bismo ga koristili. Postojao je, međutim, i ozbiljan izazov: moji prethodni eksperimenti sa AI-jem, kao i eksperimenti drugih AI umetnika, bili su uglavnom lirski. Ovaj eksperiment trebalo je da pokuša da stvori nešto opsesivno čitljivo, pravi page-turner.
Kao i kod svake umetničke forme, ključno je upoznati ograničenja medija, a zatim se zaleteti pravo u njih kako bi se slabost prepoznala i pretvorila u snagu. Tokom mnogih godina u kojima sam pratio ovu tehnologiju, još nisam naišao na AI koji bi mogao da generiše iole pristojnu fabulu. I mada je AI koji sam koristio stvarao zanimljive sporedne narative i mogao da ponudi solidna razrešenja zapleta ili rešenja sižejnih problema, zapleti koje je predlagao na samom početku bili su ispod svakog standarda. Zato sam prvo ponovo čitao mnogo detektivske proze: Agatu Kristi, Rejmonda Čendlera, Džima Tompsona, Keneta Firinga, Džordža Higinsa. A zatim i neke umetničke derivacije detektivskog žanra: Onaj grozni nered u ulici Via Merulana (That Awful Mess on the Via Merulana), Tvrdo kuvana zemlja čuda i kraj sveta (Hard-Boiled Wonderland and the End of the World), Njujorška trilogija.
U početku sam pokušavao da nateram mašine da pišu poput mog favorita Džima Tompsona, „Dostojevskog sa kioska“. Ali mašinu jednostavno nisam mogao da nateram da piše kao Tompson, ili makar približno tome. Subverzija njegovog pisanja – jedan mille-feuille ironije i užasa sa suptilnim i promenljivim značenjima – previše je složena. Taj neuspeh verovatno je više posledica moje slabosti nego ograničenja AI-ja. Nisam uspeo da mašini artikulišem ono što Džim Tompson radi u romanu kao što je recimo Pop. 1280, tako da može to da ponovi. Sa Rejmondom Čendlerom, međutim, imao sam bolje rezultate. Nekako znam šta Rejmond Čendler radi. Mislio sam da to mogu da objasnim mašini: pokretačka, munjevita, snažna i aktivna proza, sa povremenim bljeskovima čiste lepote.
Pošto sam pravio derivativnu umetnost, otišao sam do kraja, udario u ograničenja, u samu derivatnost: krimi-priča o piscu koga ubija tehnologija za koju se tvrdi da ubija pisce. Smrt autora. Džejkobu se mnogo svideo naslov. Zaplet sam razradio tokom duge vožnje rolerima sa ćerkom i šetnje sa sinom (bolje tehnike od bilo koje mašine). Počeo sam da vodim detaljne beleške.
U međuvremenu sam se igrao raznim AI alatima. Većina je bila prilično beskorisna. Često sam očajavao, misleći da ceo proces neizvodljiv. Ali sam na kraju pronašao način. Uglavnom sam koristio ChatGPT (nisam primetio veliku razliku između modela GPT-3.5 i 4). Unosio bih instrukcije poput: „Napiši članak u stilu Toronto Stara koji sadrži sledeće informacije: Pegi Firmin bila je kanadska spisateljica koja je ubijena na mostu na Lesli strit spitu 14. avgusta, bez svedoka.“ On bi onda proizveo nešto nalik ovome:
Kanadska književna ikona Pegi Firmin pronađena je upucana na mostu na Lesli strit spitu, području divljine na istočnoj strani Toronta, 14. avgusta. Lokacija je bila toliko zabačena da nije bilo svedoka zločina. Policija Toronta tretira ovaj incident kao ubistvo.
Prema izvorima bliskim istrazi, Firminova je pogođena jednim hicem u desni slepoočnicu. Na licu mesta nije pronađeno vatreno oružje. Beživotno telo Firminove otkrila je grupa biciklista rano ujutru 14. avgusta.
Zatim bih taj tekst kopirao i ubacio u Sudowrite, stohastički instrument za pisanje zasnovan na GPT-u. Sudowrite ima niz dugmadi kojima se izabrani tekst menja: može da se proširi, skrati, preformuliše. Postoji i dugme za prilagođavanje. Na primer, možete označiti tekst i reći Sudowriteu da ga „učini aktivnijim“ ili „razgovornijim“, što sam radio sa gotovo svakim pasusom u Smrti autora. Ali to može biti i prompt poput: „napravi ovo da bude više u stilu Hemingveja“, „više u stilu Nabokova“, „više u stilu Čarlsa Dikensa“.
Vrlo brzo sam shvatio da, ako želite da AI imitira Rejmonda Čendlera, poslednja stvar koju treba da uradite jeste da mu kažete da piše kao Rejmond Čendler. To proizvodi samo najslabiju, najbanalniju verziju čendlerovske kopije. Zatražite da napiše rečenicu u Čendlerovom stilu o smrti Pegi Firmin i dobićete nešto poput:
Ležala je tamo na mostu, nepomična, dok je saobraćaj tekao pored nje, i znao sam da je Pegi Firmin poslednji put udahnula u ovom gradu izgubljenih duša.
Patetično. Ono što vam zapravo treba jeste da ga naterate da napiše nešto o mestu zločina – recimo u stilu kineske poezije o prirodi – pa da to zatim učinite aktivnim, potom razgovornim, pa onda da označite ceo tekst i prebacite ga u stil Ernesta Hemingveja. Tako se dobija nešto zanimljivo. Rejmond Čendler, na kraju krajeva, nije pokušavao da piše kao Rejmond Čendler. Želeo sam i da roman ima i poneku dobru rečenicu. Rejmond Čendler je toliko veliki zato što se kreće tim vrtoglavim tempom, čitaš i zaboraviš da čitaš, a onda se pojave rečenice poput: „Bila je plavuša. Plavuša zbog koje bi sveštenik šutnuo vitraž i napravio rupu.“ ChatGPT mi nije bio naročito dobar u toj vrsti gustine i bogatstva. Zato sam koristio Cohere, kanadsku NLP kompaniju koju obožavam. Ranije sam s njima radio na stvarima poput predviđanja verovatnoće tačnosti različitih verzija čuvenog Hamletovog monologa „Biti ili ne biti“, kao i na stvaranju veštački generisanog beskonačnog narativnog objekta u kojem je uvek ista priča, ali svaki put ispričana drugačije. Uz pomoć Coherea mogao sam da kreiram promptove i potom ih treniram. Dao bih zahtev poput: „Napiši poređenje o mirisu kafe“, zatim bih mu dao druge opise mirisa kafe i refrešovao ekran dok se ne pojavi slika koja mi se dopada. U ovom slučaju: „Miris kafe bio je kao magla koja gori nad poljem.“ Najbolje rečenice u romanu potiču upravo od Coherea. Ali, naravno, suvo grožđe je najbolji deo kolača, kako je govorio Ludvig Vitgenštajn, ali kolač je ipak bolji od kesice suvog grožđa.
Ako bih se upustio u predviđanje, rekao bih da će ljudi koji budu stvarali najbolju književnu AI umetnost morati, u najmanju ruku, da poseduju onaj nivo poznavanja književnosti koji doktorandi komparativne književnosti stiču za opšti ispit.
AI na radnom mestu (iz knjige “Atlas veštačke inteligencije” Kejt Kroford)Zbog same prirode eksperimenta, Džejkob i ja smo se složili da završni proizvod koji sam pravio za Pushkin treba da bude 95% kompjuterski generisan. Taj procenat bio je stvar pogodnosti koliko i bilo čega drugog. Želeo sam da mogu da premeštam govorne oznake (sva ona „reče on“, „reče ona“) u dijalozima koje je AI stvarao, da menjam imena likova njihovim zamenicama i slično. Ipak, generisanje teksta doveo sam do pomalo smešnog ekstrema. U kasnijim fazama uređivanja trebale su mi rečenice poput: „Gas je ušao u sobu.“ Pa bih pitao ChatGPT: „Napiši jednostavnu rečenicu koja opisuje kako Gas ulazi u sobu“, i on bi proizveo: „Gas je ušao u sobu.“ I to bi bilo to. (Znajući ono što sada znam, da ponovo radim eksperiment, verovatno bih više tih osnovnih narativnih „šrafova i matica“ napisao sam.)
Otkrio sam da je AI zasnovan na transformatorima zapanjujuće dobar u onome što je teorijski pripovedač Mihail Bahtin nazvao heteroglosijom – sposobnošću romana da u sebe uključi druge oblike diskursa. Ako lingvističkom AI-ju zatražite da imitira bilo koji način govora, on to može da uradi do zastrašujućeg nivoa. Ako mu, recimo, kažete da napiše pasus nalik nekom lakanovskom književnom kritičaru o naučnofantastičnom romanu, rezultat je nerazlučiv od onoga što ste tražili da imitira; usuđujem se da tvrdim da nijedan pisac ne bi mogao da nadmaši AI baš u toj veštini. AI je snažan u razradi najsloženijih stilova, a slab u bazičnoj naraciji. Moravčev paradoks – da su teški problemi laki za AI, dok su laki problemi teški – u potpunosti važi za kreativni AI. Ono što je Džejms Džojs uradio u Uliksu – sakupio glasove čitavog grada u jednu ogroman sinkretički amalgam – za AI nije problem. Smisliti jednostavnu, zanimljivu priču o nečemu što se dogodilo – to je već prilično nezgodno.
S obzirom na eksperimentalnu prirodu projekta, biću iskren u vezi s tim kako vidim rezultate. Pošto ste upravo sami čuli priču, znate da u Smrti autora ima nečeg stranog, a ipak je ona ispunila prvobitne uslove: opsesivno je čitljiva i ima divne momente. Ako je pažljivo posmatrate, možda ćete osetiti da ju je pisala mašina, ali imam utisak da tokom slušanja ili čitanja zaboravljate na tu činjenicu. U svakom slučaju, sa sigurnošću tvrdim da je Smrt autora mnogo, mnogo bolja od književnog industrijskog proizvoda u vidu onih dvesta AI-generisanih naslova koji su trenutno na Amazonu.
Za to postoje tri osnovna razloga. Prvo, imao sam razrađen plan i znao sam gde sam pošao. Drugo, imao sam više iskustva s tehnologijom i pristup nekim tehnologijama koji drugi nemaju, pa sam bio svesniji ograničenja i mogućnosti. I konačno, a daleko najvažnije, znam kako izgleda dobro pisanje. Znam koga da tražim Sudowriteu da imitira (i umem da objasnim zašto), i znam šta je uglađena rečenica i zaista završen pasus.
Ako bih se upustio u predviđanje, rekao bih da će ljudi koji budu stvarali najbolju književnu AI umetnost morati, u najmanju ruku, da poseduju onaj nivo poznavanja književnosti koji doktorandi komparativne književnosti stiču za opšti ispit. Najbliža analogija je hip-hop. Da biste pravili hip-hop, ne morate znati da svirate bubnjeve, ali morate biti u stanju da referišete na čitavu istoriju bitova i refrena. Svaki producent postaje arhiv: što je znanje veće i razumevanje koherentnije, to je i rezultat bolji. Stvaralac smislenе književne AI umetnosti biće, u suštini, književni kustos. Taj zadatak zahtevaće veću upoznatost s oblicima književnog stila.
Ukratko, tradicionalne vrednosti kreativne kompozicije bile su u potpunosti žive tokom ovog procesa. To ne bi trebalo da bude iznenađujuće. Ono što čini dobru sliku i ono što čini dobru fotografiju nije isto. Taj prelaz zahtevao je potpunu reevaluaciju prirode vizuelne kreativnosti. Ali znate li šta se nije promenilo? Vrednost rigoroznosti, razumevanja forme i boje, kadriranja, sposobnosti da se prepozna prolaznost emocije na licu ili u pejzažu, potreba da se razumeju materijali proizvodnje i snaga subjekta. Ništa od toga ne nestaje. I nikada neće nestati.
Naširoko je poznato da je Bahtin opisao roman kao proizvod „dijaloške imaginacije“, njegove jedinstvene sposobnosti da u sebe uključi svaki jezik koji mu se nađe pri ruci – visoki i niski, lirski i epski, komediju i tragediju, propovedi s propovedaonice, ulične reklame, fragmente prisluškivanih razgovora, akademske fusnote – i da sve to stopi u jedinstven umetnički glas. „Jezik nije neutralno sredstvo koje slobodno i lako prelazi u privatno vlasništvo govornikovih namera“, pisao je Bahtin. „On je naseljen – prenaseljen – namerama drugih.“ Bahtinov opis procesa pisanja romana identičan je mom iskustvu sa AI-jem; to je bio dijaloški proces. „Reč u jeziku je napola tuđa.“
Bilo je i veličanstvenih trenutaka, koje mi je teško da artikulišem, jer su tako neodređeni i tek približno razumljivi, poput bljeskova na horizontu. Postojale su prilike – retke, ali nesporne – kada se beskonačna regeneracija jezičkih modela činila savršeno uklopljenom u konačni luk narativa, i mogao sam da osetim kako se ta dva dodiruju, značenje koje je istovremeno opipljivo, a ipak bi moglo da traje zauvek. Ne znam šta to znači, niti šta bi moglo da ga proizvede. Možda će neko drugi stići dotle.
Originalnost je umrla mnogo pre dolaska AI-ja; trenutno živimo u najderivativnijem periodu ljudske kreativnosti još od Industrijske revolucije.
Pitanje koje mi se stalno vraćalo dok sam pisao Smrt autora bilo je: „Ko ovo pravi?“ To pitanje imalo je i praktičnu dimenziju, ali i egzistencijalnu začudnost. U početku sam želeo da knjigu objavim pod svojim imenom. Ne kaže se da je foto-aparat Haselblad snimio fotografiju koju je napravio Gered Mankovic (Gered Mankowitz); kaže se da je Gered Mankovic koristio Haselblad da snimi fotografiju. Ali ta analogija nije precizna. Reći: „Stiven Marš je napisao Smrt autora“ bilo bi činjenično netačno. Ja jesam autor te knjige, pravno gledano, ali ju je napisala mašina, na osnovu mojih uputstava. Kolebao sam se oko pitanja autorstva. Kolebali su se i ljudi iz Pushkina. Na kraju sam zamolio ChatGPT da smisli pseudonim za saradnju između mene i veštačke inteligencije zasnovane na transformerima. Smislio je Ejdan Maršin (Aidan Marchine). Spoj Marša i mašine.
Voleo bih da sam se toga setio sam.
Lingvistički AI nije ni mesija niti antihrist. On je suštinski tajanstven alat, čije će zbunjujuće nesposobnosti biti podjednako iznenađujuće kao i njegove – čudesne sposobnosti. Jedno očigledno pravilo za budućnost glasi: koristite tehnologiju za ono u čemu je dobra, a ne za ono u čemu nije. Džejkob i ja smo želeli da koristimo AI za audio-verziju Smrti autora, ali nismo uspeli da pronađemo proizvod koji ne bi bio stran i čudan. Niko ne bi želeo da dva sata sluša bilo koji od AI-generisanih glasova koje sam mogao da nađem. Zato smo koristili ljudskog naratora. Angažovali smo Edoarda Balerinija (Edoardo Ballerini), najboljeg. Znate ko ne mora da brine da će izgubiti posao zbog AI-ja? Edoardo Balerini.
Mrzim taj strah oko kreativnog AI-a od kojeg klecaju kolena. On ukopava mogućnosti trenutka. Izjava WGA-a me nije preterano uznemirila; oni jednostavno ne znaju o čemu pričaju. Mnogo me je više pogodilo kada je australijski pevač Nik Kejv svoje sopstvene pokušaje AI kreativnosti nazvao „grotesknom parodijom onoga što znači biti čovek“ – ne samo zato što je Kejv sam po sebi veličanstven umetnik, već zato što je njegov duh – njegova sposobnost da meandrira između autentičnosti i neautentičnosti, njegovo lukavo korišćenje istorijskih formi poput balada o ubistvima u službi savremenih duhovnih ciljeva, njegovo odbijanje da bude prevaren talogom koja okružuje umetnost, njegova jasnoća i saosećanje – upravo duh koji je ovom trenutku potreban. Dejvid Mins (David Means) je briljantan pisac kratkih priča. On je primetio da AI ne bi mogao da napiše priču o njegovoj mački, što je tačno. Ali isto tako je tačno da AI može da napiše stvari o mačkama koje Dejvid ne može. Pitanje koje treba da postavimo nije da li AI može da piše o Dejvidovoj mački. Pitanje je, naprotiv, da istražimo šta je ono što je nepoznato.
Obojici umetnika, prema kojima gajim najdublje poštovanje, osećam da treba da ukažem na očigledno: ako uzmete čekić i udarite se njime po glavi, čekić vam nije zadao glavobolju. Takođe osećam da treba da ukažem na nešto očigledno mnogim čitaocima i piscima koji iz najbolje namere veruju da ova tehnologija predstavlja pretnju vrednostima ljudske originalnosti: zakasnili ste. Originalnost je umrla mnogo pre dolaska AI-ja; trenutno živimo u najderivativnijem periodu ljudske kreativnosti još od Industrijske revolucije. Svaki od deset najkomercijalnijih filmova u 2022. godini bio je nastavak. Gledao sam pre neki dan Džona Vika 4 i sjajan je, nemojte me pogrešno shvatiti; ali u jednom trenutku Vik se dvadesetak minuta probija uz stepenice u Parizu, i kada konačno stigne na vrh, negativac ga obori nazad na dno, pa on mora ponovo da se probija gore. To su danas filmovi: molim vas, isto ovo. Ako bi mi neko rekao da su dijalozi u Džonu Viku 4 kompjuterski generisani, to me uopšte ne bi iznenadilo. Zašto biste koristili ljude da pišu dijalog poput ovog? Kejn: „Umrećeš.“ Vik: „Možda neću?“ Nisu u pitanju samo filmovi. Ljubitelji muzike takođe žele ono staro dobro. Kompanija koja prati konzumiranje muzike MRC Data otkrila je da je 2022. godine, po prvi put, slušanje aktuelne muzike (definisane kao muzika objavljena pre manje od 18 meseci) opalo za 1,4 odsto. „Kataloška muzika“ je u istom periodu porasla za četrnaest odsto. Više ne živimo u svetu izdanja, već arhiva; 2022. godine slušali su se Fleetwood Mac i Kejt Buš (izvođači koji su vrhunac popularnosti dostigli pre više od pola veka). Što se književnosti tiče, mislim da ne moram da objašnjavam koliko je postala dosadna. Dominantni model romana jeste socijalni realizam koji vlada još od pedesetih godina. Književnost glasa ustupila je mesto književnosti poze. Jedna uspešna korica knjige proizvede stotinu imitacija koje su praktično nerazlučive. (Pogledajte The Vanishing Half, Detransition, Baby i Trust Exercise.) Nijedan računar nije rekao dizajnerima da prave amorfnu, jarko obojenu nakazu koja se zove „book blob“; oni su se već predali derivativnosti.
AI može biti izlaz iz formulaičnosti upravo zato što je derivativna umetnost; to je, iskreno, sve što ona jeste. Nije ništa drugo. Kada je DJ Kool Herc, izvorni hip-hop DJ, uzeo dva gramofona i mikrofon koje je viđao u diskotekama u centru grada i doneo ih na sestrin „Back to School Jam“ 11. avgusta 1973. godine u Bronksu, i upotrebio ih da izdvoji, a zatim ponavlja jedan fank beat, on je, u izvesnom smislu, radio najderivativniju moguću stvar: iznova je puštao dobar deo sa hit-ploče. Istovremeno je radio i najoriginalniju moguću stvar: izmislio je brejk. Iz tog trenutka eksplodirao je hip-hop – čitav novi žanr, novi stil, novi pristup životu. Trebalo je oko trideset godina da javnost shvati da je hip-hop umetnost i da ga potom prizna i poštuje kao takvog; ali kada se to dogodilo, postalo je jasno da je to najvažnija umetnost tog perioda. Kultura često deluje kontraintuitivno: AI može biti nit koja će nas izvesti iz lavirinta formulaičnosti. Generali uvek vode poslednji rat, a tehnološki proroci uvek predviđaju poslednji potres. U senci katastrofe društvenih mreža, strah i prezir koje je AI pisanje izazvalo predstavljaju refleksne reakcije na ono što ova tehnologija zapravo jeste: rađanje nove umetničke forme. Shvatam. AI je stran, i njegova umetnost deluje strano. Ali taj stranac dolazi iz univerzuma lepote.
Ilustracija: freepik.com
Pročitajte i tekst “Mašine za književnost – AI romani su (već) tu”, kao i koju vrstu pretnje je Noam Čomski video u ChatGPT-u.